Svetislav Basara ambasador SRJ na Kipru

U politiku sam se ukljucio da dam doprinos ukidanju jednog anahronog, morbidnog i kriminalnog režima. Ne mogu ja pricati na Kipru o suptilnim demokratskim tradicijama srpskog naroda u trenutku dok Si-En-En prenosi tuce, polivanje vodom i gungule u Skupštini. Dajem desnu ruku u opkladu da je Biserko uterala više ljudi u SRS nego Aleksandar Vucic.

Kako se spasti sveta koji se pretvara u prašnjavu arhivu, zapitao se pripovedac knjige “Tamna strana meseca“. Davno to beše. Knjigu je napisao Svetislav Basara, izraziti srpski postmodernista, a u meduvremenu mnogi su pomislili, narocito posle cuvenog 5. oktobra, da je Mesec najzad okrenuo svetlu stranu. Šta o svemu misli Basara, postmodernista na mestu ambasadora…
Covek se povremeno nade u novoj ulozi ali samo ponekad se u njoj prijatno oseca kao u starim dobrim cipelama. Da li vama nova pozicija ambasadora SRJ na Kipru odgovara, koliko ste se snašli i da li ste uocili šta je najvažnije uciniti?
– Da, pre nego što sam se odlucio da se prihvatim ovog posla dobro sam odvagao prednosti i mane. Nisam imao mnogo iluzija o diplomatiji. Hocu da kažem, nisam ocekivao previše, imao sam neka saznanja i od ranije. Mnogo je zabluda i predrasuda u vezi sa diplomatijom. Predstava o ambasadorskom poslu se uglavnom zasniva na holivudskim prezentacijama diplomatije: tenis, martini, smokinzi, prijemi, malo špijunaže, mnogo lepih žena. U stvarnosti je sasvim drugacije. Možda je nekada i bilo uzbudljivo, ali sada sigurno nije jer su 80 odsto diplomatskog posla preuzeli sateliti, kompjuteri i ostale visoke tehnologije. Medutim, mane ovoga posla za mene su prednosti. Ceo život sam bio slobodan umetnik. Jednostavno, nisam više znao šta cu sa viškom slobodnog vremena. Kada se ukazala prilika da budem ambasador, odlucio sam da to prihvatim. Dobro, racunao sam, bicu neko vreme cinovnik. Taj posao cce mi pomocci da se disciplinujem, jer kada savladam lenjost i kada se prihvatim nekog posla, uvek se trudim da ga obavim na najbolji mogucci nacin. Tako je i bilo. I nisam se pokajao.
Koliko je novi posao odneo prevagu u vašoj svakidašnjici i otkud uopšte ta odluka da se više okrenete politici? Je li to bilo nužno i da li je potrebno da se i oni kojima je manje stalo do politike nego do neke druge delatnosti njoj okrenu? Ima li vec dovoljno sposobnih ljudi u našoj politici da povuku napred?
– Diplomatija je, ma kako apsurdno moglo zvucati, bekstvo od politike. Ako se setimo komunistickih vremena, videcemo da su ambasadorska mesta bila neka vrsta udobnog izgnanstva za one koji nisu previše zgrešili da idu u zatvor ili pod zemlju, a ipak dovoljno da ne mogu opstati u politici. Ja sam se u politiku ukljucio da dam doprinos ukidanju jednog anahronog, morbidnog i kriminalnog režima. Prakticno, posle 5. oktobra moj politicki angažman je iscrpen. Srbija, to se pokazalo i na poslednjim izborima, više nikada nece dati vecinu glasova sumanutim politickim doktrinama i projektima. Da li ce predsednik biti đindic, Labus, Koštunica ili Covic, to je sada stvar afiniteta i simpatija, ništa sudbonosno. Naravno, rezultati vladavine mogu se razlikovati u detaljima, ali za mene to više uopšte nije važno. Ja se nisam politikom bavio da bih popravio svoj materijalni položaj. Ali danas ogromna vecina ljudi gleda politiku iskljucivo kroz optiku najvulgarnijeg merkantilizma. Ja ne sporim da su pare veoma važne, medutim ako fokusiramo svu energiju na to, sve drugo biva zapostavljeno, opustošeno i po prirodi stvari u takvom ambijentu para je sve manje. Malo ko to hoce da uvidi.
Mislite li da našu zemlju predstavljaju dovoljno obrazovani i sposobni ljudi, a najpre da li su i zaista motivisani da pokrenu nešto novo iz osnova što bi moglo svima biti od koristi, materijalne i duhovne?
– Ne poznajem vecinu drugih ambasadora. One koje poznajem, neki od njih su moje kolege, neki su profesionalci, potpuno su kompetentni da predstavljaju našu zemlju. I svi se oni, koliko vidim, trude da u okviru (prilicno ogranicenih) mogucnosti našu zemlju predstave u najboljem svetlu.
Kako se može u Evropi i svetu popravljati slika o našem narodu, da li nam je vec prilika išcilela i je li možda važnije ono temeljno i sporije predstavljanje vrednosti? Ovde se cini da smo pred svetom samo mi ispali krivi, a zna se da je za svaki sukob potrebno više od jedne strane.

Umetnost ce se pobrinuti za sebe

Imate li ideju kako bi se u svetu mogla predstaviti naša književnost? Naša država pomaže sportistima u pripremama, putovanju na takmicenja a slikare i pisce ne; recimo ne placa prevodioca za knjigu ili održavanje izložbe. Šta se tu može uciniti? – Otkuda ja to znam? Sumnjicav sam prema državnim subvencijama u domenu umetnosti. Niti je država placala prevode Pavicu, niti izložbe LJubi Popovicu, pa ipak su postali svetski poznati autori. Bolje da država brine svoja posla. Umetnost ce se nekako pobrinuti za sebe.

– Tu dolazimo do suštine problema. Obicno se misli da je diplomatija servis koji treba dauglanca imidž jedne zemlje. Da mnogo toga gurne pod tepih. Da prikrije neprijatne stvari, a da ono pozitivno postavi u prvi plan. To je u izvesnoj meri bilo moguce do polovine 20. veka, medutim kako je svet postajao prozirniji, pogotovo otkako jeumrežen, to je apsurdno. Svi su obavešteni o svakom, i to do detalja. Svaki pokušaj reinterpretacije bio bi predmet podsmeha. Nikada se u diplomatiji nije lagalo manje nego danas iz prostog razloga što je laži sužen prostor. U tom smislu, slika o našem narodu ce biti popravljena onoga trenutka kada naš narod realno proizvede tu sliku. Ne mogu, dakle, ja pricati na Kipru o suptilnim demokratskim tradicijama srpskog naroda u trenutku dok Si-En-En prenosi tuce, polivanje vodom i gungule u Skupštini. Mada, neki još ocekuju od diplomatije da se bavi upravo takvim stvarima, što samo dodatno zatamnjuje sliku o nama. Uostalom, moja iskustva govore da crno – bela slika o ratu u Jugoslaviji više ne preovladava. Za razliku od nas, Zapad hoce da prizna greške. Trenutne situacije što se tice, petooktobarski medeni mesec je prošao i svet nas sada gleda onakve kakvi jesmo. Sa prilicno simpatija, na srecu.
Iznenadno ste se ukljucili u polemiku koja vec poduže traje u nedeljniku “Vreme“; govorim, naravno, o “slucaju Biserko“…
– Nisam se uopšte ukljucio u polemiku. Samo sam poslao jedno pisamce u kome sam izneo svoje mišljenje. Da se razumemo: ni u jednom trenutku ne sporim pravo Biserko and company da misle, rade i pišu šta god hoce. Ono što je nedopustivo jeste tendencija da se taj histericni i klimaktericni kružok inauguriše kao nekakav super ego, kao nekakvo polumitsko mesto pokajanja, ali ne pokajanja koje nam je zaista potrebno, nego pokajanja i izvinjenja polubožanskim pojavama Biserko i ostalih koje su, eto, ukazivale, pretile, upozoravale, ali se rulja oglušila i sada za to treba da bude kažnjena. Ima tu još jedna opasnost. Dajem desnu ruku u opkladu da je Biserko uterala više ljudi u SRS nego Aleksandar Vucic.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.