Nikola Janić, predsednik Srspkog saveza i član saveta bivše socaildemokratske vlade u Švedskoj otvoreno govori o tome zašto void sudsku parnicu sa švedskom državnom agencijom SIDA i kako Šveđani gledaju na srpski narod
ŠVEDSKA PODRŽAVA LAŽI O SRBIJI
Ministarstvo spoljnih poslova Švedske i Organizacija za međunarodni razvoj SIDA skrivaju podatke o finansijskoj podršci nevladinim organizacijama i institucijama koje nisu u interesu srpskog naroda
Nikola Janić je sigurno jedan od najvećih srpskih aktivista u dijaspori. Zvanično Janić je predsednik Srpskog saveza Švedske, predsenik nevladine organizacije Human voice, izdavač lista Koreni, član Saveta predhodne švedske vlade po pitanju integracija i etničke ravnopravnosti, a nezvanično on je stari borac za istinu o svom narodu. Pre tri decenije Nikola Janić je ratovao protiv ustaške emigracije u Skandinavije, pre dve decenije protiv albanskih lobista, a danas je u sukobu sa Kraljevinom Švedskom.
Pre nego postavimo pitanje o suštini tog sukoba između Janića i države Švedske, želeli smo da saznamo, koliko uopšte ova kraljevina, sa kojom naša dinastija ima odlične veze, realno pomaže ili odmaže Srbiji?
– Ni jedna zemlja nije od velike pomoći Srbiji, ako u toj pomoći nema svoj interes i korist. Švedska u tome nije izuzetak. Tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji Švedska nije bila naklonjena našoj zemlji, jer je za nju to bila Miloševićeva Srbija. Početkom 21. veka, kada je ceo svet priznao Srbiju kao demokratsku državu, u Švedskoj se nastavilo sa podržavanjem i širinjem mnogih laži o Srbiji. Pristala je da bude saučesnik u otimanju 15 odsto teritorije Srbije i suprotno međunarodnom pravu priznala pokrajinu Kosovo i Metohiju kao samostalnu državu. U međuvremenu, dok nas tretiraju kao nedemokratsku zemlju, Šveđani kao biznismeni sa svojim firmama svo vreme, pod izuzetno povoljnim uslovima posluju sa Srbijom. Ali, ne da bi pomogli Srbiji, već da bi u našoj zemlji ostvarili što veću zaradu.
o Zašto ste Vi došli u javni sukob sa švedskim vlastima?
– Zbog švedske neprincipijelnosti, često nekorektne politike i diskriminacije srpskog naroda. Naime, švedska Organizacija za međunarodni razvoj SIDA, a koja radi pod okriljem Ministarstva spoljnih poslova Švedske, skriva deo podataka i informacija o isplaćenom novcu, koji su preko njihovih partnerskih organizacija u Švedskoj isplatili poslednjih godina, mnogim nevladinim organizacijama u Srbiji i na Kosovu. Cifre koje su mi dali su grube cifre u iznosu od više desetina miliona kruna, koje su svake godine isplaćivane za razne projekte. Taj novac je uglavnom odlazio orgaizacijama koje nisu naklonjene Srbiji i čiji je rad posvećen zaštiti albanskog, a ne i ugroženog srpskog naroda. Mene je i kao čoveka i kao predsenika nevladine organizacije Human voice, koja ne prima dotacije ili pomoć ni od jedne vlade, što nas zaita čini nevladinom, interesovalo koliko je novca iz Švedske dobila svaka nevladina organizacija u Srbiji i na KiM, ali i kako je taj novac, u krunu ili u evro, korišćen. Tačnije, šta su te institucije morale da uradi za novac koji im je dolazio iz Švedske?
BITKA TEK POčINJE
o Vi ste pre godinu dana uputili zvanično pismo SIDI. I kakav ste odgovor dobili?
– SIDA je prvo povukla jedan neshvatljiv potez, jer se direktno obratila Ministarstvu spoljnih poslova Švedske, da bi se konsultovala šta će od podataka koje tražim staviti pod oznaku državna tajna. Tim argumentom, odnosno formulacijom da je reč o zaštiti države i ličnosti, da otkrivanje tih informacija može da utiče na nečiju ličnu sigurnost, odbijla je da mi u celosti dostavi treženi materijal. Dobio sam zvanični odgovor da mi deo traženih podataka ne možemo dati jer bi to moglo da naškodi odnosima dve države, Švedske i Srbije.
o A ti su odnosi upravo pogoršani jer Švedska podržava one koji veličaju svoj narod i etnitet, a negiraju patriotski i nacionalni razvoj Srbije?
– Nije im se svidelo ono što hoću, i što imam prava, da saznam i što mi je zagarantovano trensparentnošću švedskog društva. Pitanje koje sam pokrenuo je principijelno pitanje koliko je albanskih, a koliko srpskih organizacija na Kosovu dobilo novca od Kraljevine Švedske i za koje programe. Tačnije, zašto albanske organizacije dobijaju mnogo više novca od srpskih, kojima se dotacije daju po sistemu kap po kap. Moj zahtev je zapravo otkrio nešto o čemu se u Švedskoj ćuti. A to je činjenica da Kraljevina Švedska i danas novcem švedskih poreznika finansira albanasku skoro isključivo demokratiju na Kosovu, uglavnom angažovanja za ljudska prava albanaca. A svi znamo da su Srbi i drugi nealbanci na Kosmetu izloženi diskriminaciji i represijama. Srbi, a ne albanci, žive u getu bez normalnih uslova za život i slobode kretanja. Iznenađujuće je i saznanje da je od istog tog novca data dotacija jednog program na jednoj srpsku profesionalnoj televiziju?
o Vi ste se žalili švedskom sudu na rešenje SIDE?
– Da. Žalio sam se višem poslovnom sudu na ovakvo rešenje SIDE, odnosno na deo gde su tražene informacije klasifikovane kao podaci koji nisu dostupni javnosti. Ja se ovime ne borim samo za interes Srbije i srpskog naroda. Švedska je moja druga zemlja, koju takođe volim, i čvrsto sam ubeđen da se u demokratskoj Švedskoj možete boriti za poštovanje u njoj propisanih propisa i prava. To ubeđenje je potvrđeno i odlukom švedskog suda, koji je prihvatio da razmatra moju žalbu na ovu odluku SIDE. Dakle proces nije okončan i verujem da prava bitka tek dolazi.
o Poslednjih godina u Skandinaviji dosta doseljenih Srba traži azil, jer navodno nema demokratije u Srbiji. Ko su ti naši ljudi, šta tom prilikom tvrde i kako se azil u Švedskoj uopšte dobija?
– U većini slučajeva u pitanju su osobe koje su spremne da na ružan način govore ili jednostavno pljuju na zemlju u kojoj su rođeni i u kojoj su živeli, samo zato jer veruju da će negde daleko od Srbije, u Skandinaviji, živeti bolje i ugodniji. Samo oko deset odsto podnosilaca zahteva za azil u Švedskoj su ljudi u ozbiljnoj nevolji koji traže od skandinavskih država da ih zaštite i sačuvaju njihove porodice od progona neprijatelja sa Balkana.
STRAH OD SRBA
o Kako gledate na činjenicu da su danas na listi najopasnijih ljudi u Švedskoj nalaze čak troje Srba – Mijailo Mijailovic, Biljana Palvšić i Rade Kotur?
– To tumačim kao neosnovanu pretpostavku ili tvrdnju nekompetentnih i samozvanih analitičara.
o To Vas pitam jer je u Skandinaviji izašla knjiga Švedska mafija dvojice danskih novinara, u kojoj piše da je jugoslovenski kriminalni klan uticao bitno na društveni život srpske zajednice i pomagao podizanje hrama u Stokholmu, dolazak princa Aleksandra i otvaranje klubova? Šta je gospodine Janiću tu zapravo tačno?
– Nije mi poznato da je neki kriminalni jugoslovenski klan uticao na društveni život srpske zajednice. Priča o pomaganja u podizanja hrama u Stokholmu od strane mafije je, takođe, neprihvatljiva formulacija. Pojedinci koji su dali veći doprinos izgradnji hrama Sveti Sava početkom devedesetih godina pripadali su raznim slojevima srpske zajednice, ali ne i podzemlju. Izuzetak je tada poznat aveć dugo pokojni Joksa, koji se pokajao za ludosti iz mlađih dana i ne vidim ništa loše u tome ako je dao neki doprinos crkvi.
o Zašto Skandinavija i danas strepi od jugoslovenskog klana?
– Nije mi jasno da postoji neki moćan jugoslovenski klan. Ne vidim ko u poštenoj Skandinaviji strepi od nekog klana? Da postoji strah od i među raznim klanovima, to je verovatno i logično, jer se razne kriminalne grupe i bande bore za kriminalno tržište na prostoru Švedske.
o Da li je tačno da neki klubovi, kako tvrde pisci ove knjige, služe za preprodaju krijumčarenih cigareta, pića, kradene garderobe i kocku?
– Da neki klubovi rade ovo što ste citirali iz knjige danskih novinara uopšte nije tačno. Da se cigarete i piće, koje je jeftinije u Srbiji, u Nemačkoj i drugim zemljama, nego u Švedskoj, prodaje na nekim mestima gde se okupljaju ljudi iz raznih zemalja, to je tačno. U pitanju su svakavi i svačiji pojedini klubovi, restorani i delovi švedskih ulica, kao što se to dešava svuda u svetu. To nije ustaljena praksa u nekim našim klubovima. Jednu ulicu u Malmeu iz šale zovu Viborovom ulicom, jer u njoj parkiraju autobusi sa poljskim turistima i tu se ne prodaje vodka na fašu, već na kutije flaša. Ali zli jezici ne govore o poljacima nego o srbima…
PATRIOTSKA NETRPELJIVOST
o Kod pojedinih uglednih članova srpske zajednice, pa i pojedinih sveštenika u Švedskoj oseća se velika netreljivost prema Nikoli Janiću i Srpskom savezu čiji ste vi predsednik. Zašto?
– Zato što život nikada i nigde nije takav da vas u njemu svi podnose ili da vas vole. Nije ni neobično da pojedinim osobama, sveštenicima ili aktivistima, smeta što naš pogled i briga nije uperena samo u njih. Ne trpe me neki članovi naše zajednice, što mi je godinama poznato. Posebno oni čiji klubovi malo rade, koji ne žele da dele sa drugima, a smeta im što od dotacija saveza nekim drugim udruženjima ide više nego što oni smatraju da bi treba dati nima. Siguran sam da takve i te osobe nisu ugledni članovi srpske zajednice kako ste ih vi okarakterisali. Biti na funkciji predsednika jedne čelne organizacije znači i susretati se sa ljudima koji su prepuni zavisti, zlobe i mržnje, kao i onima koji kontinuirano žele da me smenjuju sa mesta predsednika, a zaboravili su da je za smenu potrebna demokratska većina a ne lična mržnja pojedinaca.
o Dosta se govori i o patriotskoj netrpeljivosti između Srpskog saveza, čiji ste Vi predsednik i Saveza Srba u Švedskoj? Kada će se ta dva saveza ujediniti?
– Ne znam, jer mi sa tim savezom par godina već nemamo nikakvih komunikacija. I to ne našom krivicom. Savez Srba je nekada bio Svesrpsko-jugoslovensk savez, odnosno nastavak žiota Jugoslovenskog saveza od pre par decenija. Ovo ime su namerno uzeli, suprotno odlukama svoje Godišne Skupštine, na kojoj sam lično prisustvovao, da bi nama parirali. Mi smo naše ime Srpski savez zaštitili, ali nismo hteli sudski da osporavamo tu njihovu glupost, da se vučemo po švedskim sudovima i brukamo Srbe. Nadali smo se da će sami odustati od tog destruktivnog izbora imena, koje je za svakoga skoro identično sa našim imenom. često je nama stizala njihova pošta, a često su oni naše aktivnosti pripisivali sebi. Srpski savez, čiji sam predsednik godinama je pokušavao da se ujedinimo u jedan savez u Švedskoj, što smo i jednoglasno izglasali na kongresu u Norčepingu, ali bez uspeha. Oni su nastavili sa lažima da mi ne želimo ujedinjenje. Danas sam protivnik ujedinjujemo sa tim savezom, jer njegovo rukovdstvo ima sasvim različite statvove od naših po pitanju važnosti opstanka Republike Srpske, statusa Kosova i Metohije, kao i demokratije u Srbiji.
o U čemu se razlikujete?
– U tom što oni odbijaju da udruženo radimo stvari od opšteg interesa za Srbe u Švedskoj i narod matice. Mi želimo da budemo zastupnik i garant srpskog nacionalnog identiteta i integracije naših ljudi u švedsko društvo, ne ubrzane asimilacije. Daću vam jedan svež primer. Mi pokušavamo da širimo istinu o važnosti opstanka Republike Srpske zarad mirnog suživota na prostorima Bosne i Hercegovine, ali i bivše Jugoslavije. Srđan Mladenović, predsednik Saveza srpske omladine našeg saveza poslao je pismo njihovom savezu sa molbom da dobije adrese njihovih omladinskih udruženja, kako bi im prosledili informativni materijal o dešavanjima u BiH. Dobili smo odgovor: Naša praksa je da budemo obazrivi kada dajemo informacije o našim članovima…
NEPRINCIPIJELAN ZAKON
o U rasejanju već dugo traju rasprave o odbeglim regrutima koji ne smeju da se vrate kući, jer se boje hapšenja. Šta Vi mislite o tome što su neki mladići odbili da služe vojsku, dok deca u Srbiji idu u armiju ili služe civilni rok? U Srbiji se misli da je odbijanje vojske isiljena privilegija mladih u dijaspori?
– Ovo pitanje nikako ne treba gledati iz ugla eventualnih privilegija mladih koji žive, školuju se ili rade izvan granica Srbije. Mladići koji su odbili da se odazovu pozivu za regrutaciju nisu to učinili zato što su dijaspora, već zato što su iz mnogo razloga pokušali da izbegnu vojsku. Za lošu atmosferu koja je napravljena oko dece u rasejanju, krivici su Vlada Srbije i njene vojne i druge institucije. Setimo se obećanja ljudi iz Ministarstva za dijasporu da mladi regruti iz dijaspore slobodno mogu da dođu u Srbiju. Pa su deca hapšena na granici zato jer nisu služili vojsku, koja je u međuvremenu prestala da postoji. To što se pitanje regruta u rasejanju već osam godina ne rešava, je greška i odgovornost matice Srbije, a ne privilegije mladih iz dijaspore da ne služe vojsku.
o Već godinama Srpski savez traži da Vlada Srbije uradi registar Srba u rasejanju. Novi ministar dijaspore najavljuje Zakon o dijaspori i popis, ali i dalje državni činovnici i novinari ponavljaju netačnu cifru o 4 miliona Srba u rasejanju?
– Na vaše suštinsko pitanje zašto države ne želi da izvrši popis Srba u dijspori dajem odgovor – zato što država Srbija to ne želi i neće da uradi. Možda zato što državni činovnici nisu sposobni da to izvedu, što sve rade na svoju ruku, jer ne znaju kako naše rasejanje funkcioniše. Kada je gospođica Milica čubrilo postala ministar za dijasporu, verovali smo da će to da učini.
To očekujemo i od novog ministra Srđana Srećkovića, ali ova tema i kod njega nije prioritet. A bez popisa ljudi u rasejanju mi ne možemo precizno da znamo ni koliko nas ima, ni ko je sve od iseljenih državljanin Srbije i koliko Srbija ima glasača u rasejanju. Bez tih podataka, sve što se iz matice radi u rasejanju je samo loša improvizacija.
o Kakav je stav Srpskog saveza iz Švedske i Vas lično o predlogu prvog Zakona o dijaspori?
– Na nacrt Zakona o dijaspori ispisanog na čitavih 13 stranica, mogu da dopišem dosta primedbi. Cilj ovog zakon bi trebalo da bude poštovanje Ustava Srbije, kao i principa jednakih prava za sve građane, i rasejanje, i matica. Nažalost, taj nacrt ne poštuje principe Ustava i deli srpski narod u matici od naroda u rasejanju. U nacrtu se nalaze predlozi i rešenja koji dozvoljavaju slobodna, pa čak i suprotna tumačenja onoga što se Ustavom i zakonom propisuje. I u ovom dokumentu, kao i u mnogim prethodnim političkim stavovima i rešenjima, naime, srpska dijaspora se posmatra izdvojeno od matice i srpskog nacionalnog bića. Mi smo tretirani kao strano telo, kao nešto odvojeno i posebno, pa nas možda zbog toga drže pod kontrolom i ne daju nam pravo da kao i ostali građani glasamo i imamo svoje predstavnike u parlamentu.
o Predloženo je i da ministarstvo ima svoje poverenike u većini zapadnih zemalja? Da li biste se Vi kandidovali za tu funkciju u Ministarstvu dijaspore Srbije?
– Ideju o tim poverenicima vlade ili ministarstva treba odbaciti u celini, jer predstavlja samo još jedan instrument kontrole srpske dijaspore. Poverenici naše zemlje u rasejanju su naša diplomatsko-konzularna predstavništva i njihovi predstavnici. Neozbiljno je da Zakon o dijaspori propisuje da samo jedno ministarstvo bira i ima svog poverenika u rasejanju. Dijaspora svoje predstavnike ili poverenike, ako se taj izraz nekome više dopada, bira sama u demokratskom procesu koji je propisana statutom svake organizacije. Uostalom, protiv te institucije ustali su i oni ljudi, koji su već ranije imaju status poverenika. I iznenađen sam da Ministarstvo za dijasporu i pored iskazanog negativnog stava o poverenicima, koje je nazvalo koordinatori, predlaže da se ozakoni nešto što dijaspora smatra destruktivnim.
SMEŠNE PRIVILEGIJE
o Šta ima loše u tome da posao poverenika bude da povezuje pripadnike i organizacije u dijaspori i koordinira njihove aktivnosti…
– To je neozbiljno. Rasejanje godinama moli maticu i traži način da delujemo zajedno, uz dogovor i koordiniraciju. Mi predlažemo da se formira Nacionalni savet dijaspore sa predstavnicima iz otadžbine i rasejanja. Taj sam predlog izneo i na Međunarodnoj konferenciji o srpskoj dijaspori i matici, koja je održana u Beogradu, gde je on bio prihvaćen. Ali u ovom predlogu Zakona o dijaspori Nacionalni savet dijaspore nije ni pomenut. Predstavnici vlasti u Srbiji teško menjaju ono što su naumili.
o Niste mi odgovorili da li biste poristali da budete poverenik i da imate Legitimacije pripadnika dijaspore, što bi vam omogućilo posebna prava i beneficije.
– Ne želim da budem poverenik države, jer ja sam izabrani predsednik Srpskog saveza. A to što je napisano o legitimacijama i privilegijama poverenika, da imaju pravo na besplatne karte za muzeje u Srbiji, to smatram izuzetno neumesnim. Pokušavam da ubedim samog sebe da je ovaj tragikomičan predlog ustvari bila nečija neslana šala i da je slučajno zalutao u tekst Zakona o dijaspori.
o Koliko zaista srpska dijaspora može da pomogne otadžbini, odnosno koliko je realno njen značaj za budućnost Srbije?
– Da bih vam odgovorio precizno pomenuću samo dve cifre. Prva je da je nekadašnji Savet dijaspore u vreme Slobodana Miloševića sakupio u svoj Fond za razvoj 12 miliona maraka. I drugo, da danas prema podacima Narodne banke Srbije dijaspore otadžbini godišnje šalje preko 3 milijarde evra. Pitanje za otadžbinu je zašto je država otela Savetu dijaspore tih 12 miliona, a vratila fondu samo tri miliona, koji se danas još ne koriste. I zašto država od 3 milijarde evra koje građani dobijaju od rođaka iz rasejanja ne napravi fondove za investiranje i razvoj, nego taj novac odlazi u golu potrožnju. Mi predlažemo da se sredstvima tog fonda, na primer, finansiraju narodne kuhinje u Srbiji za siromašne i gladne ljude. Moja porodica bi u takav fond odmah dala 3.000 evra…
DRVENI ADVOKAT
o Šta ste mislili kada ste nedavno na RTS-u izjavili da je Ministarstvo za dijasporu Srbije zapravo samo drveni advokat ?
– Mislim na realnu poziciju tog ministarstva u Vladi Srbije, o čemu je govorio i gost RTS-a iz Ministarstva inostranih poslova, a to je da resor dijaspore nema izvršnu vlast. Znači, da je Ministarstvo za dijsaporu samo šalter na kome se raseljeni Srbi javljaju i žale, a njihove probleme rešavaju druga ministarstva. Problem školovanja dece u dijaspori rešava Ministarstvo prosvete, problem statusa i rada srpskih medija, rešava Ministarstvo kulture i informisanja, pitanje regruta je u domenu Ministartsva odbrane, a pitanje pasoša i dokumenata su resor Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva inostranih poslova. Dakle, Ministarstvo za dijasporu nije osposobljeno da rešava nijedan naš problem i zato svojim ponašanjem liči na drvenog advokata, koji nas loše zastupa.
MEDIJSKI GETO
o Iako godinama u Švedskoj vodite medijski rat protiv tamošnjih novinara i političara, Vi nemate visoko mišljenje o RTS-u i njegovom satelitskom programu?
– O javnom servisu u Srbiji, nemam loše mišljenje. Ali nikako ne mogu da se pomirim sa činjenicom da nas Srbe u rasejanju, prvo nacionalna televizija, a potom i drugi mediji iz otadžbine tretiraju kao publiku sa posebnim potrebama. Zato su nam na RTS-u napravili i posebnu redakciju i poseban satelitski program. U otadžbini se misli da smo mi Srbi u rasejanju usamljeni i nostalgični idioti, pa nam prave poseban tv program, sastavljen od starih filmova, serija, muzičkih emisija i reportaža o nama samima. Na taj način strpani smo u srpski medijski geto i uskraćeno nam je pravo da kao i svi građani Srbije gledamo redovan tv program RTS-a. Mislim da Satelitski program treba ukinuti. Građani smo jedne iste države i bilo bi logično da i vi tamo i mi ovamo budemo isto upznati o svim dešavanjima i tamo i ovamo.
SLOBODNA U OKTOBRU
o Bio sam u zatvoru kod Biljane Plavšić u selu Hinseberg i saznao da izlazi na slobodu u oktobru. Koliko verujete u priče da Karl Bilt želi da Biljana uzme politički azil u Švedskoj i da je primora da svedoči protiv Radovana Karadžića?
– Nisam baš siguran da Karl Bilt želi da gospođa Plavšić ostane da živi u Švedskoj. Ne verujem ni da namerava da je primora da svedoči, ali sam siguran da bi se, i on, i mnogi drugi političari radovali njenom svedočenju, koje bi bilo protiv gospodina Karadžića.
