SUDBINA
Evo je Mala. Svaki put nove krpice, ukusne i neobične. Neobično se od
prve žigože, a svako bi iskoračio u tu reku, samo da se ne boji. Boje se
tuđih očiju uprtih u njih. Ako je verovati: oči, te brojne, namnožene
oči su najjače oružje koje je čovek ismislio i do danas nije prevaziđeno.
”Da ti vračam.” Spustila čaj na moj sto i već mi uzela ruku. ”Živećeš
sedamdeset i pet godina.” Zaviri iza šake u stranu, po obodu, leva ruka
primećujem. ”Imaćeš da dva braka.” Smejem se. Kad ću to postići? Za prvi
sam čekao nepunih četrdeset. Oboje se smejemo. Ode, odnese čaj da se ne
ohladi i ja za njom. Pođem do njene kancelarije. Na vratima piše: Babić
Srbinka. Dovoljno za moju nameru. Skoro se zaposlila u našu veliku
firmu. čuo sam da putuje iz susednog gradića.
I narednog jutra sam za zadnjim stolom pio sam kafu u firminom
restoranu. Kao i obično, već godinama isto. Evo ponovo Male. Na njoj
marama, na glavi gusarski okrenuta.
Stani, kažem joj. Pokazuje očima kako su joj pune ruke, tacna puna
šolja, desetak, ako ne i više.
”Ne mogu”, progovara.
Samo malo. Otac ti je Milisav, gledam šaku zapletanu sa tacnom. Začudi
se. Nastavljam: Mrdni nogom kao da hoćeš da ga ćušneš, slobodno! Ona
učini jednom nevešto. Ponovi, ponovi. Samo ponovi! E, sad je dobro.
Bolja si od nekih fudbalera. Šutnula si Aleksandra. To je ime njenog
supruga. Ne može da veruje. Stavi ruku na srce, komandujem, neodustajem.
Petar je u njemu. Pogađate, sin joj prvenac.
”Otkud sve to… Otkud to znaš?!”… Nikad nismo njih pominjali.”
Ništa ne govorim. Samo se zadovoljno smeškam.Već je na drugoj izlaznoj
stepenici. Vidiš i nad vračarama ima vračara, dodajem. Ne vidi ona moje
misli. Ne pretpostavlja da sam ovo gledao na kompjuteru. Na njemu su
instalirani podaci o stanovništvu. Bilo mi je dovoljno njeno ime i
prezime da pronađem njene bližnje i ukažem na svoje hiromantijske
soposbnosti.
