Privredna kriza u evro-zoni primorala je mnoge mlade i visokoobrazovane Špance na odlazak u inostranstvo. Pola veka od prve generacije španskih gastarbajtera, u Nemačku stiže talas radnika.
„Sve do nedavno, odlazak za mene uopšte nije bio u igri. U Barseloni mi je bilo dobro, a odlazak u inostranstvo predstavljao je krajnju opciju“. Poput Berte Vege, mlade hemičarke sa doktorskom titulom, mnogi mladi ljudi u Španiji su razmišljali isto. Iako su privredne prilike u Španiji gotovo uvek bile lošije od onih na severu Evrope, razloga za definitivan odlazak nije bilo. A onda je stigla kriza sa kojom Španija još uvek pokušava da izađe na kraj.
Berta Vega u međuvremenu više ne živi na obali Sredozemlja – nego Rajne. Tačnije u Leverkuzenu, gde se nalazi sedište jednog od najvećih hemijskih koncerna u svetu – Bajera. U Španiji je stopa nezaposlenosti na nivou od 20 odsto, među mladima čak dvostruko više – oko 40. Istovremeno nemačka privreda se polako oporavlja. Neki preduzetnici su već počeli da se žale na gubitke koji im prete zbog nedostatka stručne radne snage.
Na tržištu rada u Nemačkoj posebno su traženi inženjeri mašinstva i hemije. Zato i ne čudi to što se Berta, koja inače solidno vlada nemačkim jezikom, preselila u Leverkuzen, gde je našla posao. I nije jedina: nemački poslodavci vrše pritisak na političare da liberalizuju uvoz radne snage. Neki govore o pola miliona upražnjenih radnih mesta u Nemačkoj. Za mlade Špance, koji kao građani „starih“ članica Evropske unije nemaju gotovo nikakvih ograničenja za useljavanje u Nemačku, vrata su širom otvorena.
Razlog nije samo novac
Međutim, čak i mladi i visokoobrazovani, koji i u Španiji mogu pronaći posao, prednost daju Nemačkoj. Jedan od razloga je naravno i bolja plata. „Razlike u primanjima su ogromne. čak i kada radiš za istu firmu u Španiji, dolaskom u Nemačku plata se povećava“, kaže Vega. To potvrđuje i Kristijan Solano, mladi inženjer agronomije. Ali pored novca važna je i mogućnost napredovanja u karijeri.
„Španija ti ne pruža mogućnosti kao Nemačka. Kod kuće se mladi inženjeri ne cene dovoljno, kadrovska politika nije pravedna, a i radnih mesta nema dovoljno“, žali se Solano. Njegov kolega Antonio Vilanueva, koji se iz Saragoze doselio u Keln, smatra da su i uslovi rada u Nemačkoj neuporedivo bolji. „Poslodavac u Nemačkoj bolje se ophodi prema radniku nego u Španiji, a o plati i da ne govorimo“, kaže Vilanueva.
„U Španiji jedan inženjer zaradi nešto iznad 1.000 evra mesečno, radni dan traje deset do dvanaest sati, a prekovremeni se ne plaćaju. često se radi i u oblasti za koje uopšte nisi specijalizovan“, kaže ovaj Španac.
Vilanueva se navodno jednom prilikom čak našao na meti kritika. Šef je želeo da ga spreči da ode sa radnog mesta, nakon odrađenih osam sati. „Tako nešto u Nemačkoj je nezamislivo“, kaže on.
Od sunca i plavog neba se ne živi
„U Španiji pokušavaju da prodaju lepo vrijeme, dobru hranu. Zauzvrat moraš da prihvatiš najgore uslove rada“, kaže Pedro Alonso, informatičar koji je godinu dana radio za Nokiu u Berlinu. Jedini problem Špancima u Nemačkoj predstavlja jezik. Zato Alonso u međuvremenu živi kao samostalni privrednik u Londonu. Engleski je ipak jednostavniji. Ali jezik nije jedini problem. Drugačije životne navike i pristup svemu, od rada do slobodnog vremena se u Nemačkoj drastično razlikuje od onog u Španiji.
„U Nemačkoj je sve isplanirano čak i kada se pere automobil! Staklo se reciklira po bojama i ako nemaš osiguranje u slučaju da nekome naneseš štetu (pri tome ne automobilom) gledaju na tebe kao na tempiranu bombu“, žali se Vilanueva i zaključuje „Uprkos svemu ti jesi i ostaješ uvek stranac“.
Međutim, novopečeni španski gastarbajteri ipak ne nailaze na tolike poteškoće kao njihovi sunarodnici u prošlosti. Razlog tome je sve globalizacija, ali i činjenica da nova generacija useljenika iz Španije ima bolje obrazovanje, kao i da nije spremna na šikaniranja, kao prethodne generacije. Oni znaju šta žele i koliko vrede.
