Starija generacija emigranata suočena sa nerazumevanjem

Razgovor vođen u “ćristopher House” u Torontu između seniorske grupe “Srbi, građani sveta” i portugalskih seniora (organizacija “Žene starije od 55 godina”), pokazao je da se obe etničke grupe suočavaju sa istim problemima u poznim godinama u Kanadi. Reč je, zapravo, o položaju starijih osoba, pre svega u sopstvenoj porodici, njihovom odnosu sa decom, unucima i okolinom.
Ti odnosi su često opterećeni nerazumevanjem potreba i želja seniora, zanemarivanjem njihovog prava na vlastito vreme, nepoštivanjem njihovog truda i rada u okviru porodice, ignorisanjem njihovog znanja i životnog iskustva. Najteži oblici poremećenih odnosa su oni u kojima se ostarelim očevima i majkama zabranjuje izlazak, iskorišćava njihov rad, bez ikakve naknade, koristi njihova penzija ili socijalna pomoć, pa se čak izbacuju na ulicu, ili su primorani da traže pomoć od nadležnih socijalnih institucija.

Bez guranja pod tepih

Portugalski seniori i “Srbi, građani sveta” nastaviće saradnju, a naši seniori su poželeli da se i u zajednici malo “načne” tema o položaju starijih, često sponzorisanih članova familije. Misle da o tome treba razgovarati bez stida, kako bi se ukazalo da problem postoji i da se neće rešiti “guranjem pod tepih”. Pozivaju, takođe, sve koji imaju slična iskustva da se jave i da ih podele s njima. Svima će im biti bar malo lakše.

U našoj zajednici o takvim pojavama govori se šapatom. Stariji, da ne bi “navukli” sramotu na svoju decu, a njihova deca to ili ne žele da vide, ili se ne trude da tu nešto promene.
– Problem je i to što naše bake i dede vrlo često ne govore engleski, ne umeju da se sporazumeju kada su u nevolji, a i nemaju gde da odu. Nije mali broj onih koji su po Srbiji ili bivšim jugoslovenskim republikama prodali stanove i kuće, taj novac dali svojoj deci za učešće kada su ovde kupovala nekretnine, pa je vrlo teško naći izlaz iz komplikovane situacije – objašnjava Snežana Bošković, koordinator srpske seniorske grupe.
– Znate, često je po onoj staroj narodnoj: “Detetu daš prst, ono uzme i celu ruku – uglas govore Dragica, Slobodan, Nada, Dana, đurđevka i Živka.

Druga neka vremena

Seniori napominju da su velike razlike u pogledu na vaspitavanje unuka između njih i njihove dece.
– Sada se deca vaspitavaju mnogo liberalnije, svašta im se dopušta. Mi smo, opet, navikli na nekakav red, i eto povoda za nerazumevanje. Sve se to dešava zato što živimo u zajednici, da je svako za sebe – bilo bi mnogo bolje, samo je to često neizvodljivo – kažu seniori.

Oni su zajedno sa ostalima iz grupe sa zanimanjem pogledali video snimak igrokaza urađenog po metodi brazilskog reditelja i borca za ljudska prava Augusta Boala na temu kako deca uskraćuju prava, ograničavaju slobodu i materijalno iskorišćavaju svoje bake i dede. Primena ovog metoda podrazumeva da su obični ljudi glumci (u ovom slučaju portugalske seniorke) koji problem, pošto su ga prethodno identifikovali, predstavljaju kroz teatarsku predstavu. Umesto reči, koristi se mimika pa je tako otklonjena jezička barijera između publike i glumaca.
Iako se u našoj kulturi žrtvovanje još visoko vrednuje, pogotovu ono zbog dece i unuka, drugačiji ritam života i poptuno nove okolnosti u kojima naše porodice žive na Zapadu doveli su do premora i zasićenja starije populacije koja prosto vapi kada kaže: “Sve nam treba, isto kao i mlađima, a najviše vremena za nas same”.

Navode tako seniori da su i njima njihove majke čuvale decu, ali se radilo do tri sata, pa su i deca provodila dovoljno vremena sa roditeljima, a i bake i dede bi e odmorile od nestašluka unučića. Ovde se radi do 7 – 8 sati uveče, bake su po celi dan sa decom, kuvaju, spremaju, a najteže im pada nerazumevanje sopstvene dece.
– Naša deca su zaboravila da smo i mi jednom imali svoje živote, interesovanja, da smo obrazovani, da nam nedostaju kulturni sadržaji i druženja. Od prevelikih obaveza u kući ne možemo nigde da odemo, ništa da vidimo. I stari imaju iste potrebe kao i mladi, samo ih doživljavamo sa manje strasti, jer smo stariji – ukazuju seniori iz grupe “Srbi, građani sveta”.

Seniori takođe ističu da se često zaboravlja da više nisu mladi i da ne mogu da rade kao pre, da im se prebacuje da vole da “popuju”, a stalno slušaju “popovanje” svog mladog naraštaja. Ipak, za utehu je činjenica što taj jaz među generacijama nije svojstven samo njima – i druge etničke zajednice sličnih kultura suočavaju se sa istovetnim problemima.
“Srbi građani sveta” planiraju još neke aktivnosti i bilo bi ima drago da im se jave ljudi sa sličnim iskustvima na i-mejlom na adresu snezanabos@yahoo.ca ili pismom na Franklin Horner Community Centre