СТАРИ ЛОВАЦ ТЕОДОСИЈЕ

СТАРИ ЛОВАЦ ТЕОДОСИЈЕ

Приче Вука Церовића – СТАРИ ЛОВАЦ ТЕОДОСИЈЕ

Сасвим на дну Лазина, доље поред самога Драгића потока, живи стари ловац, дјед Теодосије. Кућа му је далеко испод села, сусједа нема никаквих. Испод куће, све до потока је ливада, а изнад куће, све до села – храстова шума. То је најсунчанији дио Лазина, ту прво жито зрене. Кад око куће дједа Теодосија процвјетају прве каћунице, горе око куће Илије Плећатог снијег је још до кољена.

Ех, ништа љепше на свијету од прољећа у Лазинама! Прво се отуд с Бјеласице јави топли југ, стане дувати и гристи снијег уз Теодосијеве ливаде, низ које на сваком кораку провру и зажмаре извори, из сваког кртичњака бије и расцвјетава се над земљом водоскок не шири од дјечје песнице. Низ ливаде према потоку зажуборе јазови и поточањци, по цијелу ноћ ливада само гргољи.

Одједном се однекуд појаве косови, дроздови и неке друге птице, којима нико живи у Лазинама, па чак ни сам Теодосије, не зна ни имена, ни домовине. Можда су и то наше птице, из Лазина, само их зими крије китина на храстовима у Бјељу, а љети заклони густи застор лишћа, па их не знамо.

Кад тако вјетар с Бјеласице стане по сву ноћ чешљати сламу у крову куће дједа Теодосија, а ливада испред прозора отицати низ јазове, дједа Теодосија ухвати некакав немир, па се усхода по селу и око села. Иде од једне куће до друге, гази дубоки снијег по Бјељу и још дубљи под Градином, дође у сваку кућу у Лазинама по двапут дневно, хрупи изненада, сједне на час, па се нагло диже као да је нешто заборавио, као да је млијеко остало на шпорету, попије ракију, а не сачека кафу, нити знаш што је долазио, ни куда толико жури.

Дању носи пребачену преко рамена дебелу јасенову тојагу, а ноћу стару двоцијевку, а за собом цијело вријеме вуче лијеног ловачког кера шареног крзна кога зове Тигар.

Чим се дјед Теодосије и његов Тигар усшетају уз Лазине, низ Лазине, баба Миросава стане грдити сина Миливоја, тјера га да носи плуг у Дураково, на клепање Бећку Циганину:

»Мрдни се гњила работо! Носи тај плуг, неће проћи ни недјеља дана а Мргуд ће заорати испод међе! Ено се већ три дана Теодосије усходо низ Лазине, нема више снијега! Носи, не часи!«

Знају рођаци Теодосија, виде да је већ прољеће. Због дједа, или због прољећа, тек тргну се некако одједном, сјете се плуга, јарма за волове и грабуља за чишћење ливаде. И док поред колиба полажу овцама задње крошње сијена, већ један с другим договарају орање, или одлазак у Дураково с алатом, да се по два коња не воде.

Природа је код нас љута и непредвидљива. И зима нам и прољеће долазе некако без прелаза, одједном. Пробудиш се и видиш – снијег нападао до прозора, а ноћ замркла топла и мирна!

Или, у саму зору одједном чујеш изнад села ждралове: рр,рр,рр. Одоше на сјевер, а за њима остаде копна ледина у Лазинама. Не знаш ни куд се дјену снијег, а испод храстових крошњи уврх Бјеља већ се плаве каћунице.

Кад се деси снијежна година, кад прољеће закасни, доконе бабе по селу сваки час шаљу дијете да зову Теодосија на кафу, а кад дође свака ко случајно припита:

»Нешто не идеш у лов, ове године, Теодосије? Збиља, зар ти још није вријеме?«

Тако је због свога лова стари Теодосије постао један од најпоузданијих вјесника прољећа. Стварно, чим осјети вјетар с Бјеласице како лиже зид поред његова кревета и чује жубор воде у кртичњацима под кућом, дјед одједном осјети некакав велики немир. Као да мора некуд на далек, важан пут, све га нешто из мјеста диже и из куће гони. Док тамни, набрекли облак носи у вимену кишу изнад Лазина од Бјеласице к Лиси и застире мјесец на Градином, дјед Теодосије чује, не слути, већ стварно чује, урлике чопора у Скочигорини. Чопор ће се распасти чим југ поједе снијег од Лазина до Градине, вуци ће се повући за снијегом горе у планине, на Брезу, у Барице…

Мада сва његова породица спава, дјед јасно чује урликање вукова под Градином, с оне стране врха, тамо према кући Исаила Свица, кога сем Теодосија ни један становник села Лазина ни два пута није видио у животу. И све се чини Теодосију да то већ тридесет и више година завија један те исти вук, сваког прољећа кад дуне вјетар с Бјеласице, не завија ради себе, ни ради чопора, већ лично ради њега, Теодосија; дозива га и зачикава ево готово пола вијека. Та њихова борба, то надмудривање траје већ толико година, а нити може вук Теодосија, ни Теодосије вука надмудрити…

Више то није нека блиједа ловачка жеља Теодосијева, већ јуначки изазов, питање части – остати, или се одазвати урлику старога вука. Истина, баба и син, снаха и унучад куну се у све свеце и у свачији живот да се цијеле ноћи ништа није чуло, али то Теодосију не помаже. Опире се он, неколико дана хода по Лазинама, врља сумануто горе – доље, чепука по ваздан низ ливаде око многобројних извора, гази чизмама расцвјетале кртичњаке – водоскоке, кришом од укућана спрема пушку, чисти је и маже, натапа лојем ремен на њој, пуни патроне оловним куглицама »деветацима«, »вучарама«, а све себе убјеђује да не треба никуд ићи, да вукова нема, да је он већ стар и нејак да гази толики снијег преко Градине и Скочигорине до куће Исаила Свица. Џаба!

Син и снаха прате га стално, гледају шта ради, подмигују се. Знају шта му је.

»Не оде ти ове године нимало до Свица, тата?« – пита га тобоже сасвим озбиљно син, а образи му се надују, само што не прсне у грохотан смијех. Жена се хитро окреће шпорету и мијеша по шерпи, а рамена јој се тресу од безгласна кикотања.

»Каква Свица, каква белаја! Нема више хода преко Градине и преко Скочигорине! Нијесу ово више оне ноге некадашње! Једва се извучем горе до Брда Ђурова, а камоли на толику даљину оволики снијег да газим… Не, богами, нема више Свица, аа!«

А кад су син и снаха изашли да положе овцама испред котара, Теодосије се хитро попео на таван, оштрим својим ножем одрезао комад сланине, па комад хљеба, завио све у чисту крпу и стрпао у ранац.

Увече кад су тешки, мокри облаци почели да се играју жмурке са мјесецом, дјед Теодосије је отишао на спавање рано, а тек што је минула поноћ поново је одједном, јасно, као да је пред вратима кућним, чуо вучји урлик. Отворио је очи и видио вука тачно на оном мјесту поред пута, у крчевини изнад Свичеве куће, изнад саме крушке крај извора. Ту га је видио једном и чекао ево скоро тридесет година.

Џаба је Теодосије затварао очи и покривао јастуком главу, вук је стајао изазовно ослоњен предњим шапама на пањ, њушке забодене у тамно крзно облака.

То је већ превршило чашу стрпљења и до краја распирило ловачки жар дједа Теодосија. Устао је хитро, одједном расањен, обукао се тихо, обуо чизме, преко леђа пребацио ранац и пушку, одвезао Тигра и кренуо навише.

Мјесец је освјетљивао цијелу ливаду све до потока, који је, одједном пробуђен, хучао тако гласно да се дјед Теодосије готово препао. Други би се човјек већ тада вратио, али је Теодосије мислио само о вуку који га чека у крчевини изнад куће Исаила Свица.

Дједови укућани су тек ујутру открили да нама дједа, пушке, ранца, Тигра. Син је цијели дан псовао и грдио старца и неколико се пута накањивао да пође за њим у Градину. Свађао се са њим као да је ту, у кући, бринуо се и бојао да га вукови негдје не растргну, да не остане у снијегу, да не сломи ногу на Градини.

Дјеца су му цијели дан тумарала по кући, тихо као да је неко у селу умро, нијесу смјела ни викнути ни питати. И сваки следећи дан пита свако од њих по десет пута мајку:

»Кад ће се вратити дјед?«

А дјед Теодосије је срећан и презадовољан са својим пријатељем Свицем по цијелу ноћ дреждао у крчевинама, по пропланцима између стољетних букава у Скочигорини.

Увијали су се у кожухе, преобували мокре чарапе под буквама на снијегу и сваки пут чујали вучји урлик, један с једнога, други с другога краја Градине.

Тако су обилазили брда око Скочигорине, постављали засједе и чеке пуних осам ноћи. По дану су спавали, пили одличну Свичеву ракију, мезили лук и суву свињетину.

Чекајући тако, дреждећи под буквама сваке ноћи, нијесу ни примијетили да је снијег окопнио. Кад су се осме ноћи вратили сасвим с другога краја Скочигорине, пред Свичевом кућом дочека их неколико сусељана и љута као шарка змија Свичева жена, баба Ивана. Дочекала их је псовкама и грдњом, јер су јој управо те ноћи, кад су они отишли на другу страну Градине, вуци заклали три овце у тору.

Сељаци се насмијаше кад их видјеше како се из лова враћају празних торбака, А Свитац се почеша по глави испод капе и позва људе да уђу и да попију по ракију.

Пили су и мезили добро, цијели дан, а сљедећег дана пред вече у Лазине се врати уморан, али смирен дјед Теодосије.

Лазине су већ биле сасвим копне; око кућа све притисле каћунице, а вукови се раздвојили и отишли за снијегом горе у планине.

Дјед је пред кућом испразнио пушку, свезао кера, пољубио унучад, питао се са сином и снахом и одмах пошао низ ливаде да обиђе јазове и поточиће.

Увече су се у њиховој кући скупили сви рођаци, који су већ чули за славни лов у Скочигорини. До пред зору Јоле је запиткивао дједа Теодосија о томе, а рођаци су се тако смијали да су се сламке у крову тресле. Чак су и дјеца скоро цијелу ноћ остала с одраслима, нико их није тјерао у кревете.

Please follow and like us:


You might be interested in


1. ТАЊА ПЉВАЉЧИЋ

SRPSKA TV ČIKAGO PREDSTAVLJA MLADE UMETNIKE


Фото насловна  : Izvor: AFP/Andrej Isaković

ИЗБОРИ 2020 – НАСТАВАК ПРИЈАВЕ БИРАЧА ЗА ГЛАСЊЕ У ИНОСТРАНСТВУ


DSC09892

SVETI VASILIJE OSTROŠKI


DSC09961-2

ПРИЧЕ ВУКА ЦЕРОВИЋА – ИЗ КЊИГЕ РОЂАЦИ ИЗ ЛАЗИНА


ROCHER ETNO BEND

МУЗИЧКА ИНСТИТУЦИЈА „РОШЕР“


Vasiona – Copy

NA POKLON HILJADU KNJIGA E-IZDANJA NA SRPSKOM JEZIKU


40.

ВОЈНИ МУЗЕЈ БЕОГРАД – ТРАДИЦИЈА ДУГА СТО ЧЕТРДЕСЕТ И ДВЕ ГОДИНЕ


ХАНДКЕ, 1

ПРОМОВИСАНА КЊИГА, ПРАВДА ЗА СРБИЈУ

комплетан текст