Tri godine kasnije, Beograd je bolovao od otvorenog preloma duše…
Ovako počinje jedna od najjačih scena u jednom od najjačih filmova Emira Kusturice „Podzemlje“, za koju je u četrdesetoj godini dobio drugu „Zlatnu palmu“.
Prvu je dobio sa 30 za „Oca na službenom putu“. Pa ti sad iznesi to…
Zanimljiva mi je danas upravo ta scena.
U kojoj Lazar Ristovski lomi flašu uz „Stani, stani, Ibar vodo“.
Deluje mi sve baš tako. Osim što je Crni u pravom životu odlučio da postane drug Marko.
Da on bude taj koji nas ubeđuje da rat nije prošao, dok zarađuje na tome što mi, dole u podrumu, proizvodimo oružje.
Tako mi je izgledao susret Zelenskog i Vučića.
Nikakvo „rusko njet“, zaokreti, ovo ili ono.
Mi smo za tako nešto i zakasnili.
To je ono kad pričaš, a više te niko ne čuje.
Niti pita za bilo šta.
Tako da ništa specijalno nisam video na toj konferenciji za štampu osim Martensa, koji me je, priznajem, iznenadio.
Posebno što je tim pitanjem samoubio svoju veliku knjigu o Andriću. Šteta.
Desi se to da čovek završi kao naslov svoje knjige.
U požaru svetova…
Sve ostalo je klasično naše. Osim kad je Vučić krenuo da objašnjava Zelenskom zašto ni Ukrajina ni Srbija neće skoro u Evropsku uniju. I vidim da je malo ljudi to primetilo. Prvo, kakve veze imaju ukrajinski i srpski put ka EU? Ukrajinu u tome zaustavljaju ruske rakete danas, ili je guraju, svejedno, dok je Srbija blokirana biračkim spiskovima, REM-om, Mrdićevim zakonima i fer izborima.
Jednom rečju, demokratijom.
A Evropska komisija je 2018. Srbiju i Crnu Goru izdvojila kao zemlje koje bi mogle da završe pristupni proces do 2025.
Danas je 2026! I Srbija nije otvorila nijedan klaster od decembra 2021, dok je Ukrajina otvorila jedan u junu, a jedan sad u julu.
Albanija je otvorila i poslednji. Crna Gora će uskoro u EU.
I, kuda mi to idemo?
U Evropu definitivno ne.
I to makar treba iskreno reći.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 13. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Nedeljnik #761Nedeljnik
