SRPSKI EMIGRANTI U AMERICI

U martu 1956. godine stigla sam u američku prestonicu Vašington, držeći u ruci nešto, za većinu tadašnjih “Jugoslovena” u tom vremenu nepojmljivo i nedostižno: američku useljeničku vizu i dozvolu za stalni boravak, takozvanu “zelenu kartu”, izdatu u američkoj ambasadi u Beogradu.
Odmah po dolasku kod oca, teče i tetke upoznala sam se sa većinom “vašingtonskih Srba”, između ostalih sa: bivšim ambasadorom Kraljevine Jugoslavije u SAD gospodinom Konstantinom Fotićem i gospođom Fotić; bivšim ambasadorom u Moskvi i predsednikom Zemljoradničke stranke, dr Milanom Gavrilovićem; učesnikom puča 27. marta 1941. majorom Živanom Kneževićem; bivšim jugoslovenskim ministrom policije gospodinom Božidarom Maksimovićem, zvanim “Boža kundak”; bivšim jugoslovenskim ambasadorom u Kairu i u Ankari gospodinom Adžemovićem i gospodinom Šumenkovićem; bivšim šefom dvora kralja Aleksandra gospodinom Jovanom Lekom; Bogdanom Lekićem, nekada bogatim beogradskim advokatom i osnivačem BSK-a, kome sam odmah na početku rekla da navijam za “Zvezdu”; Branom Popovićem, ratnim sekretarom kralja Petra II; mnogim bivšim diplomatama jugoslovenske države i generalima bivše jugoslovenske vojske. Bilo je među njima i drugih poznatih ličnosti koje su pripadale raznim “narodima i narodnostima”. Živeo je tada u Vašingtonu i izumitelj vozne vazdušne kočnice Boža “kočnica”. Gorovorili su mi da je nekada u Beogradu bio toliko bogat da je imao jahtu kojom je plovio čak do Novog Zelanda. Međutim, kada sam ga ja upoznala, Boža “kočnica” je bio star čovek, koga je hranio jedan naš Srbin, vlasnik restorana u Vašingtonu. Boža je bio čak i obučen u pocepano odelo, ali je zato bio besprekorno ofarban u plavo. Početkom šezdesetih godina Boža “kočnica” je jednostavno nestao iz Vašingtona. Svi su mislili da se vratio u Jugoslaviju.
Svi su se Srbi često viđali i družili, ili po slavama, ili po večerama, a oni koji su živeli u komšiluku često su uveče sedeli u parkovima, da bi izbegli letnju vašingtonsku žegu. Vašington je u to vreme bio grad bez kriminala, i građani su mogli da uživaju u parkovima na klupama, ili u parkovima svojih crkava. Klima-uređaje, tada skupe, nisu imale starije zgrade sa prostranim stanovima u kojima je obitavao naš svet.
Ta mala srpska kolonija u Vašingtonu bila je kompaktna. Svi su se smatrali prijateljima. Mnogi su se poznavali još od pre rata, i tako su se i oslovljavali: “gospodine ministre”; “gospodine predsedniče”; “gospodine konzule”. Za mene su svi oni bili pomalo čudni. Ko je još koga u Jugoslaviji oslovljavao sa “gospodine ministre”?
Moji su dosta i često primali goste, pa su i mene svuda vodili. čim sam saznala imena nekih ljudi koje sam upoznavala, bila sam začuđena što se moji druže sa samim “narodnim i državnim neprijateljima”, kako sam skoro do juče učila u šabačkoj gimnaziji, i zato sam od tetke zatražila objašnjenje. Nju sam jedino i poznavala. Ona je stigla u Ameriku tri godine pre mene. Teču i oca sam upoznala tek kada sam i sama stigla, pa ih, još strane, nisam htela da zapitkujem. Tetku su moja pitanja zasmejavala, i ona ih je, naravno, prepričavala. Tako sam počela da se družim sa svim tim “narodnim i državnim neprijateljima” Federativne Narodne Republike Jugoslavije i Jugoslovena. Svi ti ljudi su mi delovali arhaično. Moje znanje nacionalne istorije ubrzo je počelo da se menja kada sam videla i shvatila da nijedan od ove već pomenute gospode nije bio neprijatelj svoga naroda. Bili su to ljudi koji su svoju zemlju voleli, svojim visokim obrazovanjem i odličnim znanjem stranih jezika časno se za nju zalagali, bili su jednostavno predstavnici jednog svrgnutog društvenog i političkog poretka i svakoga od njih je pojedinačno bolelo što je u sopstvenoj zemlji obeležen kao kriminalac, osuđen da se u nju nikada ne vrati i da doživotno čezne za njom. Kako su odmicali dani moga života u Americi, sve sam se više divila tim ljudima. Oni su se bez roptanja prihvatali najrazličitijih poslova. Pokojni Bogdan Lekić radio je kao vratar u čuvenom vašingtonskom hotelu. Gospodin Boža Stojanović, prvi jugoslovenski konzul u Americi, koji je u Ameriku prvi put došao 1922, pa posle opet 1928, zaposlio se kao vozač lifta u banci u kojoj je nekada jugoslovenska država držala svoje pare i u koju je odlazio radi državnih bankarskih poslova. Radio je taj posao sve dok jednom u lift nije ušao vlasnik banke, koji je Božu prepoznao, i kada je čuo zašto ovaj tu radi odmah je naredio da se nađe neki drugi posao u banci za “gospodina generalnog konzula”. Sve do svojih poznih godina Boža je radio u jednom odeljenju te banke. Umro je u dubokoj starosti i uvek je govorio da je “Titov parnjak”. Taj g. Stojanović postao je docnije, kada se popunila naša vašingtonska kolonija, omiljeni “čika Boža”. Kako je živeo u jednom hotelu za samce, a bio je oličenje neženje, uvek je govorio da su ostali stanovnici tog hotela ljubomorni na njega, zato što ga je uvek neko od mlađih nekuda odvodio, drugi dovodio, bilo u crkvu, bilo na slave, proslave, krštenja, parastose. Kako je pridolazilo dosta Srba, takvih prilika u Vašingtonu je bivalo sve više i češće. Imao je naš čika Boža “buran” život, na čiji se račun šalio prvo on sam, a potom i mi s njim, naročito ako bi se neka od “nezauzetih dama” pojavila negde zajedno s čika-Božom uz glasno dobacivanje nas mlađih.
Gospodin Jovan Leko, nekada maršal dvora, prao je sudove u restoranu u čikagu sve dok nije došao da živi u Vašington, gde je takođe imao neki bedno plaćeni posao. Gospođa Aspazija Adžemović, žena ambasadora prvo u Vašingtonu a docnije u Kairu, zaposlila se kao sekretarica u privatnoj školi u koju su išle njene kćeri, i tu je radila i zaradila sebi penziju. I njena bivša kućna pomoćnica se zaposlila i živela sa Adžemovićima, deleći s njima svako parče hleba.
Gospodin ambasador Konstantin Fotić i gospođa Fotić bili su među prvima koje sam upoznala. Znala sam za Fotiće. Sestre g. Fotića bile su prijateljice moje porodice i imale su kuću u Šapcu, koja je, poput naše, bila konfiskovana. Kada sam upoznala Fotiće, oni su stanovali u kući u koju su se preselili pošto su napustili rezidenciju jugoslovenskog ambasadora na “R” ulici, otmenog severo-zapadnog dela Vašingtona, odmah pored čuvene Masačusets avenije, i u neposrednoj blizini sadašnje hrvatske ambasade. G. Fotić je podneo ostavku na dužnost ambasadora u SAD posle potpisivanja sporazuma Tito-Šubašić 1944. godine. Fotići su iz ambasade izneli samo svoju ličnu pisaću mašinu, a iz rezidencije lične stvari. Sve ostalo je popisano i ostavljeno. Ništa nisu uzeli što nije bilo njihovo, lično. čak i u tim, za njih teškim, trenucima odluke, nisu se odricali svoga naroda, i pravili su razliku između vođa, režima i vlade s jedne strane, i naroda s druge.
G. Fotić ili G. Koka, kako sam od tetke naučila da ga zovem, interesovao se za mnoge stvari. često sam mislila da me on “provocira”. Za drugi izraz nisam tada ni znala. Pitao me je da li sam videla nekog od naših državnika. Ispričala sam kako sam jednom videla Milovana đilasa, koji šeta po Šapcu obučen u čuveni kaput na kocke, i sa “onim” kačketom na glavi. Godine 1955. videla sam Tita, Jovanku i Žeželja kada su prolazili kroz Šabac. Tito je “otvorio” hidrocentralu na Drini kod Zvornika. Na pitanje o mojim utiscima rekla sam mu da sam bila oduševljena kako je Tito izgledao. Jovanka je sedela pozadi i otpozdravljala đacima Šabačke gimnazije kao da je “engleska kraljica”, kako je govorila jedna naša profesorka. U životu nisam videla englesku kraljicu i nisam znala kako ona otpozdravlja narodu. Žeželj je sav nadut sedeo napred, a “bivši” Šabac je bojkotovao Tita. Niko od “naših” nije izašao na ulicu, osim jedne naše prijateljice koja je od moje nane pozajmila lotre i popela se na njih da ga bolje vidi. Dugogodišnji famulus škole “Vuk Karadžić” u Šapcu, čuveni čika Marko, ulazio je u naše učionice za vreme časova da skine slike Josifa Staljina i da ih “turne na tavan”. Kada je javljeno da je umro Boris Kidrič nas su pustili kući. Tada je u školi nastala takva dreka da se moja mati bila uplašila, a naša kuća je baš prekoputa škole. Moje su babe, pod utiskom pogrebne muzike, plakale na dan sahrane Borisa Kidriča. Moja mati ih je grdila što plaču. Gospodin Koka me je podsticao da dalje pričam. Neke od tih priča, koje su mu se naročito dopale, prepričavao je drugima, i u svakoj poseti, bilo kod koga, uvek me je bodrio da im “još nešto ispričam”. Raspitivao se za promenu imena ulica i škola. Znao je za “narodne heroje”, raspitivao se o pesmama slavopojkama koje su se tada pevale Titu, o kozaračkom kolu, čak je počeo da pevuši reči “Druže Tito, ljubičice bela,Tebe voli omladina cela”, i dobijao svakodnevne grdnje od g-đe Fotić i od moje tetke.
Gospodin Fotić je primao finansijsku pomoć od američke vlade. Gospođa Fotić, doktor romanistike, zaposlila se kao profesor na Katoličkom univerzitetu u Vašingtonu, odmah posle njegove ostavke, te je g. Koka morao da joj pomaže u domaćim poslovima, iako je bio zauzet pisanjem svojih knjiga i drugih članaka. Gospođa Fotić mu je ostavljala ceduljice sa spiskom poslova koje je trebalo da pozavršava. Za svaki obavljeni posao g. Koka je dobijao “ocene”. Te su “ocene” bile izvor smeha, šale i zadirkivanja vašingtonskih prijatelja. Svaku “odličnu” je ponosito objavljivao, a svaku “slabu” je, poput slabog đaka, krio. U kuvanju i brisanju prašine dobijao je slabe, i nikako nije mogao da ih “popravi”. Jedine “prelazne” ocene dobijao je u nameštanju kreveta. U svakom slučaju, prema ocenama same gospođe Fotić, “Koka je bio zaista slab đak”.
Gospođa Tatjana Fotić je bila velika dama u najlepšem smislu te reči. Bila je prirodna, iskrena, jednostavna, duhovita na sopstven račun. Otac joj je bio Srbin iz Sanskog Mosta. Zahvaljujući njemu, znala je celokupno bogosluženje napamet; tome ih je u kući otac naučio. Svake nedelje i uoči velikih praznika odlazila je u crkvu. Srpska crkva je tada bila u jednoj od kapela vašingtonske katedrale. Svako od Srba imao je svoje mesto, i ona je uvek sedela do moje majke, i volela, prateći službu, da “popriča s njom”. Jednom ih je obe sveštenik opomenuo. “Šta mi bi” ‡ čudila se gospođa Fotić. “Kakav je to srpski pop koji ne zna da se u crkvi priča” ‡ vajkala se moja majka.
Mati gospođe Fotić bila je bečlijka. Gospođa Fotić se rodila u Beču, gde je i školovana. Za nju se slobodno može reći da joj je nemački bio maternji jezik, a srpski očev. Naravno da je govorila oba. Nemački ne znam kako, ali znam da je gospođa Fotić govorila srpski kao da se rodila usred Šapca, a govorila je i francuski, italijanski, španski i čitala grčki i latinski.
Odmah smo postale prijateljice. Naše prijateljstvo je godinama raslo, iako je među nama bila velika razlika u godinama i obrazovanju. Interesovala se za moje studije i na svako moje pitanje je odgovarala i davala savete. čuvala sam joj stan leti, kad ona ode u Evropu da obiđe rodbinu i da radi u tamošnjim bibliotekama. Njoj sam precizno ostavljala poštu, plaćala račune, i meni je bilo prijatno da se malo “izmaknem” od kuće.
Posle završetka studija zaposlila sam se u Kongresnoj biblioteci, i kako sam dežurala subotama, nedeljama, pa čak i praznicima, to sam vodila gospođu Fotić u biblioteku gde je ona imala svoj radni sto još iz 40-ih godina. Brinula je o nama “novodošavšim”, ali i o mrtvima. Posle zatvaranja čitaonica vozila sam je ili kući, ili bilo gde. Za vreme tih naših vožnji razgovarale smo o svemu i svačemu. Znala je koliko me zanima naša književnost i zato mi je odmah pokazala grob Rastka Petrovića. Tako sam redovno počela da obilazim Rastkov grob, i uvek kada je na groblju bio srpski sveštenik vodila sam ga da “prelije” i Rastkov grob. Bila sam tada ubeđena da Rastko to možda ne odobrava, ali nisam imala srca da ga zaboravim i nekako ostavim samog. Docnije, Rastka su počeli da obilaze i srpski pesnici koji su dolazili u Ameriku ‡ kao Vasko Popa, Stevan Raičković i Ivan Lalić. Zanimljivo je bilo biti sa nekim od njih na Rastkovom grobu. Kada sam vodila pokojnog Vaska, hteo je da vidi i crnačke delove grada, pa smo čak ušli i u jednu kuću. Bio je zaprepašćen njenom veličinom. A kada sam mu rekla da mi imamo kuću na Mohikanskom bregu, i da sve ulice oko nas imaju indijanska imena, da moja majka pali Indijancima sveće za duše, Vasko je o tome spevao pesmu. Ivan Lalić je na Rastkovom grobu bio najtoplijeg dana u Vašingtonu. Sveće su potpuno bile istopljene, moja kola nisu imala klima-uređaj, i morali smo da požurimo s groblja u kuću jednog prijatelja koji je imao bazen da bi se Ivan zagnjurio i malo rashladio.
Pričala mi je gospođa Fotić raznorazne priče iz diplomatskog života, o ovoj ili onoj značajnoj osobi. Imala je na trećem spratu ambasadorske rezidencije nameštene sobe za sve putnike-namernike koji su, prolazeći kroz Vašington, morali da dođu u svoju ambasadu i da tu besplatno prenoće, uz uslov da poštuju kućni red, bez obzira na veru i nacionalnost. “Najteži gost u ambasadi i u rezidenciji bio je Nikola Tesla. Tada je najgore bilo batleru” ‡ govorila je. “Pred neku zvaničnu večeru, priređenu u njegovu čast, Tesla bi, sa belim rukavicama koje je stalno nosio jer se bojao zaraze, premeštao imena gostiju za već postavljenim stolom. Događalo se da se i ne pojavi među gostima. Batler bi se onda šapatom obraćao meni, ja bih pogledom vijala Koku, Koka bi se peo gore u njegovu sobu i molio ga da siđe… i uvek tako, ili bar gotovo uvek.” Pričala mi je gospođa Fotić o njihovim nastojanjima da za vreme Drugog svetskog rata ukažu na prvi pokret otpora u Evropi, da ukažu na zločine koje su Nemci činili nad srpskim stanovništvom. Pričala je o razočarenju kada je prestala da je prima Elenora Ruzvelt, žena američkog predsednika. Imala sam tada osećaj da joj je bilo teško što nije više mogla da učini za svoju zemlju i narod koji je volela. Gospođa Tatijana Fotić je umrla u Beču 1972. godine. Otišla je iz Vašingtona da se više nikada u njega i među nas ne vrati.
G. Konstantin Koka Fotić rođen je 1893. Umro je u februaru 1959. godine. Sahranjen je kod srpskog manastira Sveti Sava u Libertvilu, država Ilinoj, pored Dučića i Vladike Nikolaja. Docnije će tu biti sahranjen dr Milan Gavrilović, čovek s kojim se zaista najviše družio, moj najbolji prijatelj iz društva “državnih i narodnih neprijatelja”.
Bila sam kod manastira na grobovima tih srpskih časnih ljudi. Srećna sam što sam makar za kratko vreme poznavala gospodina Koku Fotića, i mnoge druge. Osećam se bogatijom od onih koji nisu imali prilike da se druže s njima.

Ružica Popović živi u Americi već trideset devet godina. Magistar je bibliotekarstva i slavistike Univerziteta Ohajo u Klivlendu. Radila je kao bibliotekar u Slavističkom odeljenju Kongresne biblioteke u Vašingtonu. Pisac je više članaka u srpsko-američkim časopisima.

” Danica “, Vukova Zadužbina, Beograd, 1995. godina

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.