Još ne Radovan:
Ko prestane da se menja prestaje da bude ono što zapravo jeste…Zapravo čak i svesno odustajanje od menjanja uzrokuje promene samim protokom vremena tako da je hipoteza u stvari samo delimično tačna. Prava dilema nije da li se menjati ili ne već želi li se uticaj na tempo i pravac promena. Ljudska priroda sklona je inerciji navike, ustaljenim i dobro ugaženim putanjama čiji ishodi su sagledivi i poznati. Promena znači put u nepoznato, rizik, budi strah i zebnju. Odustajanje znači prepuštanje sticaju okolnosti. Odlukom u korist promena javljamo prvo sebi da smo živi i da želimo aktivan uticaj na svoju sudbinu i na svoje okruženje.
Sada Radovan:
To važi i za ljude koji su napustili svoj zavičaj, dakle kao i Radovan. Jedina razlika je u tome što su oni (Radovani) u jednom trenutku doživeli revolucionarnu promenu, prekid filma, big bang i pad u nepoznato. Posle toga je sve isto, u stvari ista logika života i preživljavanja samo u novom okruženju. Ožiljak traume tj. velike promene nose svi, kod nekih zaceli novim životnim uzbuđenjima kod nekih ostaje bolna i gnojava rana natapana gorčinom izneverenih očekivanja.
Ljudi koji napuste svoj zavičaj privilegovani su mogućnošću da žive dva života: jedan pre odlaska i jedan posle. Kažnjeni su bolom novog rađanja a nagrađeni odgovorom na pitanje koje postavljaju sebi svi oni koji su hteli ali nisu : šta bi bilo da sam ipak otišao.
Budući Radovan:
I onda taj večiti san o povratku koji zapravo nije moguć. Taj skoro mitski san o povratku, nikada do kraja dosanjan a uvek iznova željen, kao lajt motiv svih nas Radovana, budi neku nejasnu i lažnu predstavu životnog ishodišta, ideje i fikcije koja je uvek prisutna ali nedostižna. čovek se može vratiti na obalu reke koju je voleo ali ne može više gaziti onu vodu od nekada niti može znati gde je sada onaj čamac iz koga je nekada iskočio.
Perspektiva iz koje se posmatra neka stvar ili pojava u mnogome određu naše mišljenje o istoj. Vremenska perspektiva je najvažnija ali ona stiže uvek kao naknadna pamet i nema je tada kada nam je najpotrebnija. Ma šta odlučio, čovek je uvek na gubitku…
Lep je dan, i ćaskam sa komšijom Hansom preko ograde. Kaže ovde u Bavarskoj nikako da se navikne na ljude, klimu, daleko mu rodbina, vratiće se za desetak godina gore na sever u svoj zavičaj, samo da mu deca krenu na fakultet.
E Radovani, Radovani… srećan vam put!
