Parlamentarni izbori u Srbiji su završeni – srpske stranke, političari i narod, ovoga puta su pohvaljeni zato što su izbori protekli u manje-više dobroj atmosferi, a većih nepravilnosti i muljanja nije bilo. Radi se o tome da muljanje na srpskoj političkoj sceni tek predstoji.
Što bi rekao Nenad Prokić, najagresivniji „čedinovac “ – „demokratija će ući u Srbiju, sa Srbima ili bez njih“.
Lepo rečeno, nema šta, pogotovo što dolazi iz stranke koja u Srbiji sve vidi kao čistu katastrofu, jer Kosovo još uvek nije predato Albancima, Sandžak nije dobio status pokrajiine bosanske federacije, a i Vojvodina je bezrazložno još uvek u Srbiji. A, izgleda da je prosto neverovatno i to što su Srbi još uvek u Srbiji, samo što im se to kod Nenada Prokića uzima kao težak zločin, za šta bi trebalo, očigledno, da im se sudi u Hagu.
Sve je katastrofalno, očigledno, i zato jer on sam nije postavljen za ministra za političku korektnost, umetnici nisu pohapšeni jer nisu pristali da rade po njegovim i direktivama Nataše Kandić, koje su na jednoj tribini postavili u predizbornoj kampanji. Katastrofa je još veća s obzirom na činjenicu da Srpska pravoslavna crkva nije ukinuta, da vladike nisu pohapšene i da Vojislav Koštunica, onakav – sav nikakav, još uvek ima svojih 18 odsto birača, i da je skoro četvrtina biračkog tela videla nešto u Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci. Sve je katastrofalno, jer građani Srbije nisu masovno poverovali u spot njegove stranke u kome Vesna Pešić kaže nešto u stilu – „moraš da znaš – ako verujem ja – veruješ i ti“ – kao da je u pitanju, sačuvaj me Bože – neka verska sekta, što je zvučalo kao morbidna mantra televizijskih proroka i tumača sudbine koji su se u poslednje vreme namnožili po srpskim TV ekranima.
Sve je katastrofalno, jer se na izborima pokazalo da „od njih ipak ne zavisi“ skoro ništa, osim što su Demokratskoj stranci pokupili 5,4 odsto glasova. Sve je katastrofalno, jer Srbija ipak nije „krug dvojke“, i jer niko nije shvatio suptilnu poruku da na ovim izborima Srbija bira između „Divjana i Kopicla“.
Za njega je „stanje katastrofalno“, izjavio je dan posle izbora u emisiji „Ključ“ na RTS-u , i delovao je kao mnogo ljut i oštar čovek – iako je došao sa idejom da narodu objavi kako je njegova stranka, u stvari, pobedila. I da je on lično predstavnik bolje budućnosti Srbije – sa Srbima u njoj, ili bez njih.
Kad je čeda Jovanović otvarao slavljenički šampanjac u izbornoj noći, da proslavi činjenicu da je njegova stranka ušla u parlament – izjavio je da je to znak da je na ovim izborima pobedila „pametnija i lepša Srbija“. Ostalo je nejasno na koga je mislio – na 5,4 odsto onih koje je dan kasnije predstavljao namršteni i gorki Nenad Prokić, ili na onih trideset odsto koji su glasali za radikale, ili na onih skoro pedeset odsto građana koji su glasali za demokratske stranke – DS, DSS I G17 plus, ili na onih šest odsto koji su glasali za socijaliste.
Što bi rekla Vesna Pešić – „ako verujem ja – veruješ i ti“.
I dok je ona verovala da je Koštunica u redu – pa je kao takva „odrobijala“ četiri godine kao njegova ambasadorka u Meksiku, i mi smo verovali. Da je to u redu, da ona bude Koštuničin ambasador. Kako se vratila, i ona je počela da veruje da je odjednom sve katastrofa – pogotovo s obzirom na politički život u Meksiko Sitiju. Tamo nema Koštunice, a ni Srba, ni mekanog Borisa Tadića, ni Dinkića, ni radikala.
Što se tiče radikala, oni se, kao što su se držali i u kampanji – i dalje drže dostojanstveno. Vučić je izjavio da se ne raduje ničijoj propasti, Toma Nikolić, iako su radikali osvojili najviše mesta, ne može da sastavi vladu, a koalicionoj vladi tri demokratske stranke predviđa kratak vek. Vuk Drašković otišao je u političku istoriju – jer njegov SPO nije uspeo da pređe cenzus, a Kariću i Nebojši čoviću izgubio se svaki trag.
Možda je, u stvari, Nenad Prokić u pravu – u Srbiji je stanje katasrofalno, jer niko nije ozbiljno shvatio da je vreme za promene i da život ne može da čeka, to jest – da od nas zavisi.
