Postoje priče za koje, kad se čovek malo potrudi, lako nađe da gotovo nemaju veze sa stvarnošću. I one se, naizgled paradoksalno, koriste u komunikaciji među milionima ljudi kao najbrži i najbolji opis stvarnosti. U nekoliko reči koje ignorišu realnost posle staju milioni konkretnih slučajeva. Te fantasmagorične slike su šifra preko kojih se stvarnost detektuje kao na rentgenu. Ovaj put se misli na čuvenu storiju za koju se uglavnom ne zna ni otkud ona na Balkanu, o nojevima koji zabijaju glavu u pesak.
Nojevima se tu pripisuje glupost da rešavaju problem tako što gurnu glavu u pesak i čekaju da opasnost prođe. Naravno, da najveća živuća ptica na Zemlji nije toliko operisana od instinkta za opstanak. Nojeve napadaju lavovi, leopardi i gepardi, te je za opstanak ne samo nužno da se glava drži iznad peska, nego se mora itekako trčati i poraditi na organizovanju nojevskih grupa (zajedno smo jači), a u savani nojevi se često priključuju krdima zebri i gazela, jer i te su životinje na oprezu od istih neprijatelja. Od sve te priče o nojevima jedino je istina da kad ta ptica leži na jajima i kad uoči ili nasluti opasnost, ona priljubi dugi vrat i glavu uz tlo da ne bi privlačila neželjenu pažnju.
Moderna Srbija slabo šta od prirodne nojevske veštine uči i prisvaja, ali punim plućima živi u onom mitu o nojevoj gluposti.
Evo nas sad u modernoj Srbiji, koja slabo šta od prirodne nojevske veštine uči i prisvaja, ali punim plućima živi u onom mitu o nojevoj gluposti. Ali, da se ne svede sve na kritizerstvo i zlonamerno izabran ugao gledanja, uzećemo i malo činjenica. I nećemo ovaj put ni reči o Farmi, u čemu se sociološkom inertnošću najlakše utvrđuje da ona i ostali rijalitiji služe da bi nas zamajavali i prikrivali pravu stvarnost. Ovde će biti reči o našoj službenoj stvarnosti. Dakle, onoj najpravijoj.
Prvo citati: Finansijska stagnacija je sada zauzdana. Međutim, budućnost EU i sudbina evrozone još uvek visi o koncu. Ukoliko Evropa uskoro ne pronađe načina da ponovo aktivira svoju ekonomiju, biće osuđena na niz godina mračnih i beskonačnih međusobnih optuživanja u vezi s tim ‘ko sabotira evropski projekat’, opisuje krizu našeg kontinenta kredibilni profesor Deni Rodik sa Fakulteta Džon F. Kenedi, pri Univerzitetu Harvard. Ovaj profesor ekonomije navodi i da pošto je 2009. doživela ozbiljniji ekonomski kolaps nego SAD, evropska je ekonomija nadomak mnogo sporijeg oporavka, ako se to uopšte može tako nazvati. MMF očekuje da evrozona ostvari rast od samo jedan odsto ove i 1,5 odsto 2011. godine u odnosu na 3,1 i 2,6 odsto u SAD. Očekuje se da će se čak i Japan, koji je u dubokoj krizi od 1990-tih, brže razvijati od Evrope.
Deni Roderik, Univerzitet DŽ. F. Kenedi:
Finansijska stagnacija je sada zauzdana. Međutim, budućnost EU i sudbina evrozone još uvek visi o koncu. Ukoliko Evropa uskoro ne pronađe način da ponovo aktivira svoju ekonomiju, biće osuđena na niz godina mračnih i beskonačnih međusobnih optuživanja u vezi s tim ko sabotira evropski projekat.
Profesor oprezno barata rečima, pa govori o oporavku kad neko ima rast od 3,1%, a o sporijem oporavku kad je u pitanju 1 ili 1,5%. čak, za taj rast sumnja da se uopšte može nazvati ikakvim oporavkom. čudan čovek! Imate utisak da misli svojom glavom dok piše.
Ne znam da li dr Jurij Bajec, takođe iskusni profesor univerziteta, čita ovakve tekstove, ali se ponaša kao da za tako šta nikad nije čuo. Ili, ne budimo nepravedni, ponaša se kao da ima neka viša znanja gde je i očekivanih 1% rasta dovoljno da se shvati ono za šta će mnogima trebati godine, pa možda i decenije. Još u oktobru prošle godine, ovaj savetnik premijera Srbije je javio: Srbija izašla iz krize. Ne zna se da li je on to otkrio Premijeru, ili je bio samo ovlašćeni glasnogovornik našeg kancelara za koga niko ne sumnja da je i sam mogao ovo smisliti. Ako budu predloženi za Nobela za ekonomiju, za pretpostaviti je da će se onda nagrada deliti, na dva a ne treba isključiti mogućnost i na tri i više delova. Jer ovo je, ipak, plod šireg natčovečanskog napora.
Jurij Bajec:
Srbija izašla iz krize. (oktobra 2009)
U današnjoj Srbiji se ne barata sitnicama kao što je oporavak. Oporavljaju se babe i teški ranjenici. Mi odmah, momački, izlazimo iz krize. Pavle Korčagin nije imao toliko samouverenosti u sebi. Neko iz našeg vođstva izgleda tajno čita tu literaturu. Doduše, nama je lakše nego ostatku sveta, jer mi nismo krizi dozvoljavali da dođe ni na puškomet. Hajkali smo i danju i noću preko svih sredstava, udarali u talambase i duvali u zurle da je uplašimo i smetemo. Odbacivali smo, najodlučnije, i samu ideju da ona može niz Dunav i Savu sići do zapadnog Balkana. Posebno se u početku isticao ljubitelj regiona Mlađan Dinkić. Na krizu se vikalo kao na prezreno pseto. U našu avliju da ne ulazi.
Valjda zato Nemačka džentlmenski poručuje da mi Srbi ne žurimo u Uniju – ne žele naši prijatelji da nam uspore rast i da nas vuku u propast. A Holandija i Belgija su ljubomorne.
Posle je to postao državni projekat. Uključila se zvanična statistička ustanova. Ozvaničili smo zlatni 1%. Nema ko se nije očešao o tu lepu vest. Ko onda na to nije dodavao svoja bajanja i lepe prognoze. Pa i taj MMF, koji onima po Evropi 1% rasta ne uzima za ič, nama bar, prema izjavama naših zvaničnika, aplaudira od sveg srca. čak bi nam dozvolili da povećamo plate i penzije, samo ako se ovaj trend upetostruči. Što jednoj zemlji punoj ovakvog optimizma nije teško da zamisli. Dok nam prepričavaju taj MMF-ov uslov, naši ministri to govore kao da nema sumnje da ćemo to, kao od šale, ispuniti. I onda svi na blagajnu! Da vidimo koliko se bajanje i talambasanje isplati. A neki naši radovi, kao lokalni izbori, pokazuju da tu može biti nečega.
Ako se ovako stvari nastave, Evropa kojoj loše ide i Srbija koja ovako odlučno izlazi iz krize neće imati o čemu da razgovaraju. Valjda zato Nemačka džentlmenski poručuje da mi Srbi ne žurimo u Uniju – ne žele naši prijatelji da nam uspore rast i da nas vuku u propast. A Holandija i Belgija su ljubomorne.
Mi nemamo problema ni kao Amerika, iako njima po nekim parametrima bolje ide nego Evropi. Ali ni oni, bez obzira što imaju kapetana Obamu na krmi, izlaz iz krize još ne vide. Uložimo sada, dok je ekonomija u depresiji; štedimo kasnije, kad se ona jednom oporavi, piše Pol Krugman ovih dana u Njujork tajmsu. Krugman je razočaran što, sudeći po političkim debatama, ovaj njegov logičan savet nema ko da čuje. Iako upravo sada mi imamo ozbiljno depresiranu ekonomiju – a ta depresirana ekonomija je inficirana na dugoročno propadanje. Svake godine to pokazuje izuzetno visok rast nezaposlenosti, a tako je sve neizvesnije da li će se mnogi od onih koji su već dugo nezaposleni ikad vratiti na posao… Svake godine bar pet puta više ljudi traži posao nego što se otvara novih radnih mesta, tako da stotine hiljada Amerikanaca koji upravo završavaju školovanje nemaju šansu da započnu svoj radni vek.
Bože, s kakvim se sve problemima suočavaju ti ljudi. Pa ne bi bilo iznenađenje da oni od nas počnu da kradu mustre za ekspresni izlazak iz krize. Tako im i treba kad su oni svoje koridore 10 pozavršavali još pre tri četvrtine veka, pa ne mogu sad kao mi da udare u kreiranje bezobalnih master planova.
Istini za volju, imamo i mi stopu nezaposlenosti, zvanično 15,6 odsto, ali to nije kritično rekne nam državni činovnik. Što bi bilo kritično ako izlazimo. Kritično je njima u Evropi i Americi čije su privrede u ozbiljnoj depresiji, i koji umesto velikog maga kao što je bata Mlađo imaju Krugmana i slične, koji sve samo zacrnjuju i opterećuju činjenicama. Umesto da se daju, recimo, na regionalizaciju kao univerzalni izlaz, pa da rašrafe svoje zemlje, da gurnu Arizonu i Aljasku na Njujork i Kaliforniju. Videli bi oni koliko to opušta atmosferu. Bez žrtvenih jaraca nema izlaska. Evo, nas ne radi 850 hiljada ili čitav milion, ne zna se tačno, ali uopšte ne cepidlačimo.
Kritično je njima u Evropi i Americi čije su privrede u ozbiljnoj depresiji, i koji umesto velikog maga kao što je bata Mlađo imaju Krugmana i slične, koji sve samo zacrnjuju i opterećuju činjenicama.
Umesto da se daju, recimo, na regionalizaciju kao univerzalni izlaz, pa da rašrafe svoje zemlje, da gurnu Arizonu i Aljasku na Njujork i Kaliforniju.
Videli bi oni koliko to opušta atmosferu.
Grci, Nemci, Francuzi i pri manjim stopama nezaposlenosti prave lom, a mi znamo sudbu i sve što nas čeka – mi čekamo da nam premijer Cvetković javi da izlazak počinje i da daje rezultate. Jer, ne budimo deca. Neće onaj Nobelov komitet dati nagradu tek tako. Mora tu biti neka kvaka. Neka originalnost. Zato je naš tim odvojio izlazak od rezultata. Izlazak je posao za stručnjake, a rezultate će nam doneti Božić Bata pred vanredne izbore. Zasad se model testira na lokalnim izborima. Krajnje odgovorno. Pa partije podele neke kese s provijantom ili u gotovini. Pet, a kad zatreba i 20 evra. Nekad je to radio sindikat. Partija, ona jedna, nije htela da prlja ruke takvim podmićivanjem. Bilo im ispod dostojanstva. Zato su i propali. Koliko samo jedan mali paket razveseli nekog tamo siromaška. A i oni koji nisu baš sirotinja vole da nešto dobiju. Zauvar je. Današnje partije demokratske su, i nije im ništa teško za narod. Nije im teško ni da angažuju državu da baš tim povodom otvore neki pogon, puste u rad neki buldožer. Tek da se vidi da rezultata ima, ali neće se to delkati na stari primitivan guslarski način ni po babu ni po stričevima. Ne. Nije državna kasa državna lutrija, pa da se deli po opskurnim pravilima. Lepo će u Srbiji dobijati onaj ko zna da prepozna, ko u svojim rukama drži progres. Oni koji takav instinkt nemaju, te se drže načela, rezolucija, zakona i pravila ko pijan plota, platiće za svoj voluntarizam. Lepo je rekao onaj genije, što je otac političkih nauka: Cilj opravdava sredstvo! Šta je tu loše? Što to baš nije lepo da se čuje?! E, pa dođe vreme da se raskine s lažnim moralom.
Tako, kod nas svi, svakog dana u svakom pogledu napreduju, a najviše oni koji smognu snage da raspišu lokalne izbore i okrenu se pravim ljudima. Njima se baš oseti. Bolje se oseti nego kad je u ona vremena drug Tito dolazio u male varoši – jednom u veku, pa se onda sve sredi kao novo. Ali drug Tito nije bio demokratski predsednik, iako je i sam stavljao šlem na glavu i znao da se upusti sa radnicima u prijateljske razgovore. I kao diktator, iako meki, on nikad nije obilazio varoši za lokalne izbore. Posle je nekima bilo čudno što mu se država raspala tek deceniju posle njegove smrti. To su neka druga vremena. Prevaziđena.
Nekima je sporno i što građani ne mogu da vide napredak. Zlonamerno pričaju kako je to Quod licet Iovi, non licet bovi, na srpski način. Ma, ne. Kad dođe trenutak svima će biti dato da vide. Zasad se to čitavom mrežom vešto vođenih akcija sjajno prikriva. Pazite, javljaju poskupeo taksi za 20 odsto, EPS najavljuje nova poskupljenja… Provladini mediji javljaju da nam za potrošačku korpu fali 13 hiljada dinara, pod uslovom da u četvoročlanoj porodici dvoje radi i da zarade 83 hiljade mesečno. Svaki dan nas sve više ne radi. Zatvaraju se firme. Povećava se broj poslova u kojima ne mogu da naplate ni kapitalisti ni najamnici. Dinar pada u odnosu na evro…
Naš optimizam ništa ne sme iznenaditi.
Eto, nas opet kod nojeva.
Ali, ne. Naš optimizam ništa ne sme iznenaditi.
Eto, nas opet kod nojeva. Sad bi neki kritičar, kad bi takvi mogli da uznemiravaju srpsko javno mnjenje, tvrdio da mi guramo glavu u pesak, kao izbegavamo da se suočimo sa krizom, s problemima, s nedoumicama. To naravno nije tačno. Mi se samo radije ugledamo na Harija Potera, nego na Angelu Merkel. Više volimo lepe bajke, nego zlokobni skepticizam. I u čemu je problem?
