SRBI ZABORAVILI SVOJU JOVANKU ORLEANKU

Kako vreme odmiče u Srbiji je sve više onih koji veruju u istinitost onoga što je o Srbima i našoj otadžbini napisao Arčibald Rajs, saborac srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata. Ovaj znameniti Švajcarac po ljubavi prema Srbiji i srpskom narodu bio je veći Srbin od mnogih Srba, a u svojoj čuvenoj knjizi “čujte Srbi” gotovo fotografski je opisao mentalitet srpskog naroda. Deo te knjige kao da je napisao prema sudbini Milunke Savić, srpske heroine iz Prvog svetskog rata i najodlikovanije žene u istoriji ratovanja, a posle rata zaboravljene junakinje koja je sebe i mnogo usvojene dece izdržavala čisteći beogradske kafane.
Uspomenu na ovu hrabru ženu, srpsku Jovanku Orleanku, danas od zaborava jedino čuvaju njen unuk Miroslav (55) i praunuk Vladimir (27) Savić, vlasnici kafane “Konak Milunke Savić” koji se nalazi na delu Ibarske magistrale između čačka i Mrčajevaca.

Ratovala pod imenom Milun

Kada je započeo rat protiv Turaka 1912. godine Milunka Savić je na prevaru, pod imenom Milun, u muškom odelu i ošišana kao muškarac, stala u stroj srpskih ratnika i neprekidno je ratovala sve do kraja Prvog svetskog rata.
– Ostalo je zapisano da se Milunka proslavila kao bombaš Drinske divizije, kao borac na opsadi Skadra, kao bombaš Drugog pešadijskog gvozdenog puka, po tome što je preživela golgotu prelaska srpske vojske preko Albanije i što je prilikom proboja Solunskog fronta vanredno dobila čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Da je Milun, zapravo, Milunka Savić, otkriveno je tek posle njenog prvog ranjavanja – priča detalje iz herojskih dana Milunke Savić, njen unuk Miroslav.

NJihova želja je da babi i prababi podignu spomenik u bronzi kakav zaslužuje i da rekonstruišu kuću u selu Koprivica kod Jošaničke Banje u kojoj je rođena i do ratnih dana živela. Spomenik visine preko dva metra već je napravljen u gipsu, ali njegovo izlivanje u bronzi će potrajati jer je Savićima za to potrebno oko 10.000 evra.
– Svoje babe Milunke, rođene sestre mog oca, sećam se izuzetno dobro jer mi je bilo 19 godina kada je umrla. Baba Milunka je rođena 1889. godine u kući u selu Koprivica u kojoj sam rođen i ja i u kojoj se vazda govorilo o Milunki kao velikom ratniku i velkoj ženi, a zapamtio sam i mnoge priče o njenoj mladosti, ratovanju, pravičnosti i humanosti. Bila je izuzetno jaka i fizički i duhom te je mogla, kako su pričali u selu, da sve seoske poslove radi bolje nego petorica jakih muškaraca – priča Miroslav Savić.

Potomci sami podižu spomenik

Potomci Milunke Savić imaju žarku želju da obnove i domaćinstvo u selu Koprivica u kojem je rođena srpska Jovanka Orleanka i da pred njenom rodnom kućom postave spomenik u bronzi dostojan njenog doprinosa srpskom narodu. Međutim, Savićima je to za sada samo želja dok, kako kažu, finasijski ne ojačaju, a da mole neće, kao ni njihova baba i prababa, nikoga.

Ratna herojstva Milunke Savić potvrđena su mnogobrojnim odlikovanjima među kojima su dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, srebrna i zlatna medalja za hraborost “Miloš Obilić”, spomenica oslobodilačkih ratova od 1912. do 1913, albanska spomenica, spomenica ratova za oslobođenje i ujedinjenje i najviša odlikovanja Francuske i Rusije koje se dodeljuju strancima. Ostalo je zapisano da je Milunka Savić najodlikovanija žena ratnik u istoriji ratovanja, a prilikom uručenja francuskih odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Ovo odlikovanje lično joj je uručio general Franš d’Epere, komandant Solunskog fronta.

– Deo babinih odlikovanja se nalazi u muzeju u Begoradu, a neka su, na žalost, pokradena. Međutim, kada su prošla ratna vremena i kada je baba Milunka odbila da se preseli u Francusku, kako joj je bilo ponuđeno, uz obrazloženje da je “ona srpska majka i da mora da ostane sa svojim ratnim drugovima”, država je polagano počela da je zaboravlja. Između dva rata živela je oskudno u svom iznajmljenom stanu negde na periferiji Voždovca, a od svoje skromne penzije je izdržavala svoju ćerku Milenu, koju je dobila sa nekim Crnogorcem u braku koji je kratko trajao, i tri usvojene ćerke. Kroz njenu kuću je prošlo još i oko tridesetoro dece iz sela Koprivica koje je odškolovala i izvela na put. Iz tih razloga ova humana i hrabra žena danonoćno je čistila Hipotekarnu banku i još nekoliko beogradskih kafana i stojički podnosila sve nedaće zaboravljenog ratnika.

Tek mnogo godina posle Drugog svetskog rata, na inicijativu Peka Dapčevića, koji je Milunku Savić izuzetno poštovao, dobila je 1972. godine stan, ali samo godinu dana od useljenja je umrla i sahranjena. Opet na insistiranje Peka Dapčevića i Viktora Bubnja, u Aleji velikana – pričaju o svojoj babi i prabavi Miroslav i Vladimir Savić.
Od rođenja Milunke Savić proteklo je ravno 120 godina. Da je Milunka živela i da je ratovala za neku drugu zemlju, verovatno bi godišnjica rođenja najodlikovanije žene u istoriji ratovanja bila obeležena na dostojanstven način i ne bi se sećanje na nju svelo na jedan jedini spomenik podignut u Jošaničkoj Banji.