U Sidneju i Melburnu sakupljaju sredstva za obnovu crkve Sveti prorok Ilija u Kašiću, selu u dalmatinskim Ravnim kotarima. Hram je teško oštećen u poslednjem ratu i za radove će, prema planu, biti potrebno najmanje 200.000 dolara. Do sada, u dva najveća australijska grada sakupljeno je oko trećine te sume. Akcija i dalje traje, a u njoj učestvuju i iseljenici u SAD. Srbi Ravnih kotara nadaju se da će, povodom svoje akcije, u oktobru u Australiji ugostiti vladiku dalmatinskog Fotija.
Parohiju Svetog Ilije, pored Kašića, čine još i stanovnici Islama Grčkog, Islama Latinskog i Biljana Donjih. Većine od oko 5.000 meštana koji su tu živeli pre rata gotovo da više i nema. Oni su bili među prvim Srbima koji su prošle decenije silom proterani sa svojih vekovnih ognjišta. Od tada, rasuli su se po celom svetu, uključujući i Australiju. Računaju da samo u Sidneju živi oko 150 njihovih familija. Mnogo ih je i sada u Srbiji.
Da li se vraćaju? Da, ali i dalje u manjem broju i – oprezno, saznajemood parohijana Svetog Ilije, koji su, na donatorski poziv, došli prošle subote u Saborni hram Svetog Georgija u Kabramati. Oni pretpostavljaju da se danas na područje njihove parohije vratilo oko 15 do 20 porodica.
Misli o povratku
I dalje malo njih misli o povratku. Razlozi su poznati – uslova za život, a rad pogotovo, vrlo je malo, još je prisutna bojazan od nasilja, još ima zaposednutih imanja koja uzurpatori nisu vratili.
– Nisu sve zauzeli, već ono što je plodnije i pristupačnije da se priđe, gde ima vode za poljoprivredu, to su jednostavno oteli – kažu nam nekadašnji stanovnici Kašića i okoline.
Na rodna ognjišta vraćaju se, najpre, stari i oni kojima je izbeglištvo dojadilo jer teško žive u okolnim državama u koje su izbegli.
– Neki su se snašli bolje, neki lošije, neki nikako i životare od danas do sutra. Oni će i prvi nazad – kaže današnji stanovnik Sidneja poreklom iz Islama Grčkog, čiji brat u Beogradu najavljuje da se vraća.
Naši sagovornici ne vole da im se u novinama pominju imena jer brinu da bi nešto što kažu moglo naškoditi njihovoj rodbini koja je odlučila da ponovo živi u pradedovini.
Pomaci se ipak događaju. Dolaze vesti, tako, da se kuće pojedinih porodica obnavljaju u okviru državnog plana. LJudi uspevaju da vrate svoja imanja nazad. Iz Kašića, baš na Ilindan, Petar Drača u razgovoru sa svojima u Sidneju ističe da postoje uslovi da se vraća poverenje i da obe strane rade na tome.
Svakako je zanimljivo da se čuju objašnjenja o tome šta je parohijane Kašića, još rasute po belom svetu i s povratkom koji je za mnoge još neizvestan, tako snažno pokrenulo da iznova zidaju granatirano zdanje svoje bogomolje.
Otkrivaju nam podatak koji mnogo govori. Jednom godišnje, na Ilindan, prostor kod njihove mesne crkve ponovo liči na mirno vreme od pre rata. Tamo se, po tradiciji, uz slavu hrama svoje dedovine, u velikom broju okupljaju ljudi koji dolaze iz svih krajeva sveta. Prošle godine, kažu, bilo ih je oko osam stotina. Ove srede, međutim, kod crkve Svetog proroka Ilije u Kašiću bilo je oko 1.000 ljudi.
– Tu dolazimo kao pred Zid plača – vele u Sidneju.
Povratak iz SAD
Jedan od sagovornika „Vesti“ navodi da mu se tetka stara 83 godine vratila, jer u SAD, gde je provela sedam punih godina, nije mogla da ispuni uslove za državljanstvo (poznavanje engleskog jezika).
– Penzija joj je takođe bila baš jadna i ona se lijepo prije dvije godine vratila u Kašić. Kad je stigla tamo, bio je mart, zima, a ona tada nije imala ni vrata, već ih je dekom zastirala – objašnjava naš sagovornik.
Pitamo ih idu li i iz Australije.
– Idemo, naravno, sada je tamo moje troje djece – veli nam jedan od sagovornika.
Narod Kašića na crkvu gleda kao na spomenik svemu što on jeste i što je bio.
– Naša je sveta dužnost da obnovimo ovaj spomenik – kažu nam. – Tamo smo mi kršteni, to su naši očevi i dedovi gradili i nisu se štedeli.
I evo još jedan, krunski argument:
„Ako je manastir Krupa sagrađen 1317. godine, znači više od sedamdeset godina prije Kosovske bitke, a on nije građen tri mjeseca, već vjerovatno znatno duže, onda se lako vidi kad su naši preci došli tamo. Ti spomenici su naša istorija na tom tlu i tu se nema šta više dokazivati“.
