ŠPIJUNA IZDALE KOLEGE

Protojerej Velibor DŽomić, paroh podgorički i član Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske, komentarišući za “Vesti” priču o haškom obaveštajcu u Ostrogu tvrdi da su Mitropolija i vladika Amfilohije bili obavešteni i tačno znali identitet špijuna i pre nego što je on ubačen u manastir.

Podsetimo, informaciju o špijunu u Ostrogu, pozivajući se na predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića kao izvor, lansirala je doskorašnji glavni haški tužilac Karla del Ponte u svojoj knjizi “Lov, ja i ratni zločinci”.
– Nismo nimalo iznenađeni onim što Karla del Ponte piše u svojoj knjizi, a odnosi se na odnos crnogorske vlasti, posebno što se tiče ostroškog svetilišta, koje je u jednom trenutku prokazano kao tobožnje skrovište Radovana Karadžića. Na sreću, i u tajnim službama koje organizuju ovakve obaveštajne mreže postoje časni i čestiti ljudi. Neki su vernici, a drugi pošteni građani koji poštuju crkvu i svetinje i ne saglašavaju se s takvim odnosom prema njima. Zahvaljujući takvima, a nije ih mali broj, mi smo tačno znali ko nam i s kakvim ciljem dolazi. Za sada mogu samo reći da taj nije oficijelno zaposlen u savremenoj crnogorskoj Udbi, ali jeste njihov dugogodišnji i odani saradnik. On se i danas mota oko crkava i manastira toliko naivno i neuverljivo glumeći svoju pobožnost da to izaziva smeh i kod najmlađih i najneiskusnijih sveštenika, a očigledno je nesvestan kakvo i koliko prokletstvo navlači na sebe i svoje potomstvo – kaže protojerej DŽomić.

Sagovornik “Vesti” ističe “da Srpska pravoslavna crkva, u ovom slučaju Mitropolija crnogorsko-primorska, nema razloga ništa da krije i tajno radi i da će špijuni u njoj brzo ostati bez posla”.

Obaveštajac da traži oprost

Podsećajući na sveto pravilo da ne postoje neoprošteni grehovi, već samo neokajani, DŽomić se nada da će se i špijun iz Ostroga pokajati i jednog dana bosonog pristupiti pred svetog Vasilija da zatraži oprost za svoju nečasnu, prljavu rabotu.
Inače, ako grešnik bosonog pristupa ćivotu svetog Vasilija, to se smatra posebnim činom pokajanja, a naročito ako to još čini i na kolenima. U istoriji ostroškog svetilišta nisu bili retki primeri onih koji su od Donjeg do Gornjeg manastira “putovali” na kolenima zaštićenim samo običnom krpom, bilo da su tražili oprost ili kakvu drugu milost i pomoć svetitelja.

– Mitropolit Amfilohije je lično, u više navrata, pozivao Karlu del Ponte da dođe u Ostrog, da bosa pristupi Svetom Vasiliju Ostroškom i sama se uveri da ni ta niti bilo koja druga svetinja u Crnoj Gori nije skrovište nijednog čoveka za kojim traga Haški Tribunal. Uostalom, kako bi Radovan Karadžić ili bilo ko drugi izvan Crne Gore mogao stići u Ostrog ili neki drugi manastir a da ne pređe granicu Crne Gore? Pa, valjda je zadatak tajnih i drugih službi da čuvaju granice, da se bore protiv kriminalaca i terorista, a ne da vreba oko svetinja. Špijuna je, istina, bilo i biće ih, ali ovi današnji više nikome nisu potrebni, čak ni Karli del Ponte i njenom društvu, i ona ih je očigledno pročitala kada u knjizi zaključuje da su je crnogorski zvaničnici pričama o sigurnoj agenturnoj mreži u manastirima, u stvari, zamajavali – objašnjava DŽomić.
Protojerej podseća da je komunistička tajna policija gotovo 60 godina regrutovala svoje agente među sveštenstvom i verskim službenicima, ali i ubacivala svoje profesionalne špijune, sve s ciljem da prikuplja informacije o navodnoj neprijateljskoj delatnosti sveštenika.
– Od toga, doduše, nisu bile pošteđene ni rimokatolička crkva, ni islamska zajednica. Ta praksa, nažalost, nije prestala ni danas, ali tajna policija sada ima druge zadatke. U komunistička vremena delovala je u interesu partije Josipa Broza, a danas za račun Haškog tribunala i ne znam kakvih sve belosvetskih integracija, što je jasno pokazala i knjiga Karle del Ponte – zaključio je protojerej Velibor DŽomić.

TAJNE ODAJE ZA KRALJA I VLADU

Mada su spekulacije oko Ostroga, kao jednog od utočišta Radovana Karadžića i nekih drugih za kojima odavno traga Hag, energično i ubedljivo negirane, oni koji malo više i duže pamte i koji bolje poznaju, naročito, noviju istoriju ovog svetilišta, nisu toliko iznenađeni ni pričom doskorašnje glavne haške tužiteljke, ni ponašanjem sadašnje crnogorske vlasti prema Ostrogu, jer se delovanje špijunaže u raznim prilikama u ovom svetilištu može kontinuirano pratiti barem sedamdesetak minulih godina – to nije izum ovog režima.

Tačnije, oko Ostroga su se počele motati i strane i domaće agenture odmah posle Prvog svetskog rata kada je ovo sveto mesto u najpoverljivijim vojno-državnim planovima tadašnje Kraljevine Jugoslavije određeno kao moguća ratna prestonica. Za te potrebe su godinama tajno podizani objekti za kralja, vladu i vojnu komandu.
Aprilskih dana 1941, Ostrog je zaista i bio poslednje uporište, položaj sa kojeg je kralj Petar Prvi Karađorđević (samo jednu noć je prekonačio u Gornjem ostroškom manastiru), sa ministrima i članovima vrhovne komande pobegao u inostranstvo. Ostao je samo patrijarh srpski Gavrilo Dožić.

A, da je agentura delovala i da su i Nemci i Italijani dobro znali kakav strateški značaj ima Ostrog, najbolje govori to što su već 25. aprila, ubrzo nakon kapitulacije Jugoslavije, u Ostrog banuli Nemci, uhapsili patrijarha Gavrila i igumana ostroškog Leontija Mitrovića i odneli državno zlato silne dragocenosti. Ovo blago bilo je sklonjeno u Ostrog, a Nemci su ga našli “iz prve”, kao da su ga oni i sklanjali. Slično je bilo i kad su, ubrzo zatim, u Ostrog došli Italijani.

Klasni neprijatelj, uz čašicu

U jednoj od poslednjih dojava, uoči hapšenja Leontija Mitrovića, policijski “taster” iz Ostroga je 7. jula 1952. godine javio i ovo:
“Sa Leontijem Mitrovićem, upravnikom manastira Ostrog, najviše se gleda Stevan Mrđen, glavni lekar za TBC sanatorijuma u Ostrogu, a koji je izbačen iz partije zbog njegove slabe prošlosti i neprijateljskih istupa. Sada istupa na liniji klasnog neprijatelja. Pored druženja, Mrđen često odlazi i u stan kod Leontija, gde ga ovaj čašćava rakijom i pokatkad se kod njega napije.”

Već prvih ustaničkih dana 1941. godine, veliko interesovanje za ovo svetilište pokazuje i nova partizanska, komunistička vlast. O tome govori i jedno pismo igumana Leontija Mitrovića, upućeno mitropolitu crnogorsko-primorskom Joanikiju Lipovcu 25. juna 1942. On mitropolitu, pored ostalog, javlja da je 5. januara 1942. u Ostrog došao Branko Jovović i saopštio mu da ga je “komunistički štab” dekretom postavio za “komesara u manastiru”. Mitrović, međutim, ističe da je jedne noći, po odobrenju komesara, a iz straha od bombardovanja, preneo sveti ćivot sa moštima Svetog Vasilija iz crkvice, u kojem se nalazi, i sklonio ga u jednu prirodno zaštićenu pećinu unutar manastira.

Depeša “udbaša”

Iako su iguman Leontije i još trojica, koji su 1941. godine zajedno u Ostrogu zakopavali i skrivali državno zlato i dragocenosti, čim je rat završen prijavili oko 600 kilograma zlata, policija je i dalje sumnjala da oni nisu sve prijavili. To se vidi i iz jedne poverljive depeše Vojina Luburića, poznatog “udbaša” iz Nikšića, koji pretpostavljenima javlja 17. jula 1947. godine:
“Iz poverljivih izvora i saradničkih pozicija koje se nalaze u m.O. (manastiru Ostrog) došao sam do saznanja da priča o zlatu nije završena. Pominje se L. Mitrović, a zasigurno ima još nekih lica koja su u to uključena. Nastaviću dalji operativni rad.”
Proći će, međutim, još pet godina dok policija konačno nije zakucala na vrata Mitrovića, Petra Koprivice i drugih, i otkrila veliku aferu sa zlatom.

– Napominjem da me komesar i komunistički štab koji se i sam nalazio u manastiru, u ovom poslu nije sprečavao nego činio usluge – dodao je tada Mitrović.
I četnički vođa Pavle đurišić će potom, godinu dana kasnije, opet po sigurnoj dojavi nekog doušnika, doći u Ostrog da uzme sanduk zlatnika, jedan od dva-tri koje su sklonili Leontije Mitrović i Petar Koprivica i koji su u prethodnim poharama ostali neotkriveni.
A tek u posleratnom periodu, ne samo za sedam godina, dok se tragalo i dok su pronađeni zaostalo blago i dragocenosti tu sklonjene 1941, u Ostrogu će stalno postojati “dežurno oko” policije. Tu “tradiciju”, izgleda, nastavljaju i sadašnja vlast i policija, ali za tuđe interese, na mig onih koji su, kako se sada pokazuje, godinama ćutali i krili istinu o stravičnim zločinima nad Srbima na Kosmetu i širom bivše Jugoslavije koja se raspala u krvi i plamenu rata.

Na haške pretpostavke da se Radovan Karadžić krije u manastiru, snishodljiva crnogorska vlast ubacila agenta, piše Del Ponteova

Tvrdnje Karle del Ponte iznete u njenoj kontroverznoj knjizi “Lov” da je snishodljiva crnogorska vlast nakon spekulacija da se najtraženiji haški optuženik Radovan Karadžić tobož krije u manastiru Ostrog i ubacila špijuna u ovo svetilište izazvala je burne reakcije među vernicima i poklonicima Ostroga, naročito među pristalicama prosrpskih partija u Crnoj Gori, okupljenih na takozvanoj Srpskoj listi.
Ogorčeni zbog skrnavljenja jednog od najvećih pravoslavnih svetilišta, srpski radikali su najavili da će poslanici Srpske liste već na narednom zasedanju crnogorskog parlamenta tražiti da se obelodani ime doušnika ubačenog u Ostrog da ispod ćivota svetog Vasilija vreba i izmećari za račun onih koji su naneli toliko zla srpskom narodu.
– Saradnici Državne bezbednosti, odnosno Agencije za nacionalnu bezbednost, umesto da se bave svojim poslom, špijuniraju i ometaju svetu misiju Srpske pravoslavne crkve – kaže Duško Sekulić, lider srpskih radikala u Crnoj Gori, koji je zaprepašćen i preneražen tvrdnjama Karle del Ponte.

Prisluškivanje iz zatvora

Portparol Narodne stranke Slaviša Guberinić tvrdi da ova stranka ima nezvanična, ali pouzdana saznanja da je centar za prisluškivanje telefona iz Ostroga bio instaliran u zatvoru u Spužu.

To što se Filip Vujanović pohvalio Del Ponteovoj da je u Ostrogu zbog Radovana Karadžića “instaliran” špijun, kaže Andrija Mandić, lider Srpske narodne strane, “bio bi prvorazredni skandal za čitav normalni svet”.
– U Crnoj Gori je to, međutim, sasvim normalno i već viđeno. Jer, ovde su se odvajkada, a posebno od vremena knjaza i kralja Nikole naovamo, svi silno trudili da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju što više svojih ljudi. To je i normalno, jer ona je u Crnoj Gori do danas zadržala najveći ugled, a svaka vlast je želela da ima kontrolu nad najuglednijima, pa bila to crkva ili druge visoke adrese, od istaknutih intelektualaca i uglednih domaćina do partija i raznih organizacija koje bi za sebe i svoje ideje mogle da vežu veći broj ljudi – kaže Mandić.

Kadić: A čojstvo i junaštvo?

– Nadam se da će svako u istoriji dobiti mesto koje mu pripada. Nažalost, to je Crna Gora danas, a siguran sam da bi se vojvoda Marko Miljanov, tvorac čuvenih primera čojstva i junaštva, prevrtao u grobu kad bi mogao čuti kakvi su mu danas Crnogorci koji vladaju i upravljaju Crnom Gorom – kaže Kadić.

Ni portparol Narodne stranke Slaviša Guberinić nije iznenađen saznanjem da je crnogorska vlast pored ćivota svetog Vasilija imala “dežurno uvo” jer je, kako veli, ovaj režim, i u odnosu na sve prethodne, otišao najdalje u svom bogoborstvu”.

– To i preterana ljubaznost Svetozara Marovića o kojoj, ne bez cinizma, govori Karla del Ponte, predstavljaju vrhunac poltronstva i udvorištva crnogorske vlasti – smatra Ranko Kadić, predsednik Narodne srpske stranke.
Sva jučerašnja nastojanja da na ovu temu čujemo i komentar nekoga iz institucija vlasti, odnosno vladajućih partija, ostali su uzaludni.