Dragana (71) i Miroslav (74) Višnjić svakog septembra proslavljaju godišnjicu braka, ali ovu godinu će pamtiti sa posebnom radošću. Imaju čvrstih razloga za to. Slave zlatnu svadbu, pa im je za 50 godina braka uručena čestitka od nemačke pokrajine Hesen i grada Frankfurta. Vili Presmar, specijalni izaslanik Folkera Bufiera, premijera pokrajine Hesen i Petera Feldmana, gradonačelnika Frankfurta uručio je povelju Dragani i Miroslavu uz lične čestitke i želje premijera i gradonačelnika da još dugo budu zajedno u sreći, zdravlju i veselju. Uz čestitku je došao i vredan poklon, vino hohhajmer, direktno iz frankfurtske vinarije koja ovo piće proizvodi samo za specijalne prilike.
Ljubav planula na vašaru
Ovom nesvakidašnjem i lepom događaju prisustvovao je reporter „Vesti“ i zabeležio prvu izjavu bračnog para Višnjić nakon zvaničnog protokola:
– Ovo je veoma lep gest od pokrajine Hesen i grada Frankfurta koji nas je mnogo iznenadio. Nismo se ni nadali, ni očekivali, a ni razmišljali o tome da ćemo biti ovako počastvovani. Mislili smo da ovako nešto dobijaju samo nemački građani, ali eto i na nas su mislili – kažu gotovo uglas Dragana i Miroslav koji će krajem ovog meseca proslaviti još jedan veliki jubilej – pet decenija otkako su iz Čačka došli da žive u Frankfurtu na Majni.
Njihova ljubav traje više od pola veka. Počela je davne 1969. godine. U Čačku se održava vašar za Usekovanje glava Svetog Jovana 11. septembra. Dragana je sa svojim drugaricama krenula sa Topalovog brda prvo na korzo u centru grada, pa na vašar:
– Na korzou smo srele mog komšiju Miloja koji je čekao svog kolegu. I baš kada smo ga pitale kojim poslom je tu, naišao je njegov kolega Miroslav. Tu smo se upoznali i svi zajedno otišli na vašar. Posle toga je Miroslav stalno dolazio u moj kraj i družio se sa nama. Bio je duhovit, pričao je viceve i svi su ga voleli. Dolazio je i po kiši i po suncu skoro svaki dan. Bio je simpatičan, mršav, naočit i jedino je imao više kose nego sada – priča setno Dragana.
Miroslav, mladić iz Slatine kod Čačka, u to vreme je taman završio za šnajdera u Školu učenika u privredi i počeo da radi u krojačkom salonu 1. oktobar i toga dana se sa Milojem se dogovorio da odu na vašar.
– Bila je lepa, sa dugom smeđom kosom ispletenom u kiku. Odmah mi se dopala, bila je moj san. Vremena su bila takva da se nije mnogo zarađivalo, pa sam hteo da kupim bolju šivaću mašinu da bih mogao da radim i privatno. Odlučio sam da odem u Nemačku da radim samo toliko da zaradim za mašinu i da se vratim mojoj Dragani. Ovde sam pronašao dobar posao i odlučio da odem i isprosim Draganu i da zajedno dođemo ovde – priča nam Miroslav uz blagi osmeh
Srećna porodica
U avgustu je bila prosidba, a 11. septembra 1970. je bila svadba. Posle venčanja su došli u Frankfurt gde je Miroslav radio u šnajderaju koji je kasnije preuzeo i vodio radnju do penzije. Dragana je radila nekoliko godina u štampariji za tkaninu da bi kasnije prešla u poznatu modnu kuću C&A gde je ostala do penzije.
Višnjići su 2. februara 1972. godine dobili sina Sašu, a 27. marta 1977. i sina Vladimira.
– Kada nam se Saša rodio još nismo bili sigurni da ćemo da ostanemo u Nemačkoj. Vremena su bila teška pa smo odlučili da on bude neko vreme u Čačku kod moje majke Ivanke dok se mi ne sredimo ili se vratimo u tadašnju Jugoslaviju. Vreme je prolazilo a i situacija je bila bolja, pa nam se rodio i Vladimir od koga nisam htela da se odvojim, a Sašu smo odlučili da dovedemo čim krene u školu, priča nam Dragana.
– Kada su nam oba sina bila ovde više nismo hteli da se vratimo iz Frankfurta. Saša nam se oženio Vesnom i podario nam dvoje unučadi, Kristinu i Marka, a Vladimir se nešto kasnije oženio Sandrom i imaju malog sina Andreja – hvali se Miroslav.
Oboje kažu da su proveli lepu mladost i da su i sada srećni što su ostali u Nemačkoj. Za najlepše trenutke izdvajaju rođenje dece i unuka i sva porodična slavlja. Posebno pominju svadbu starijeg sina Saše u Čačku i o veselju o kome se dugo pričalo kao i proslavu Kristininog punoletstva i prvi rođendan Andreja takođe u gradu na Moravi.
Odlasci u zavičaj
Nažalost, Dragana i Miroslav zbog godina ređe nego pre idu u zavičaj. Ali puno im je srce zbog toga što njihovi sinovi, snahe i unučići rado odlaze u Srbiju kada im vreme i mogućnosti to dozvoljavaju.
Verni navijači Progresa
Dragana i Miroslav Višnjić su se vremenom uklopili u društveni život naših radnika na radu u inostranstvu i bili su aktivni u jugoslovenskoj, a kasnije u srpskoj zajednici. Pored aktivnosti u našim klubovima nedeljom su pratili tadašnji fudbalski klub Progres koji je bio ponos naših ljudi u Frankfurtu i okolnim gradovima. Nisu propustili nijednu utakmicu Progresa.
Чланак Specijalni dar za zlatnu svadbu! се појављује прво на Vesti online.
