• Sa suprugom najbolje prijateljice bila je u motelu kraj Krnjeva, ako to sudaranje dva gladna tela, bez emocija i reči, može da se nazove avanturom. Kad je Marina presvisla od tuge, u Ilinku se uselilo kajanje i budilo je u noćima
Dosta! Odlučila je da sav svoj jad zaključa u orman bolnih sećanja, da se mane života i sebi pokloni bar jedan dan idile. Samo radost i ljubav. Napolju je bilo tmurno, padala je kiša, dan rođen za depresiju. Pomalo je već bolela glava. Samo je provukla rukom kroz gustu i nemirnu kosu i obećala da ni groznom danu neće dati da joj se uplete u optimizam.
Nevoljno je bacila pogled u ogledalo i bila iznenađena onim što vidi. đavo će ga znati zbog čega joj je bubnjalo u slepoočnicama, jer, uprkos svemu, oči su joj blistale kao planinski vrhovi pod snegom, obrazi bili ožareni rumenilom kao koprivom, a njene pune, tople usne, mamile na poljubac, crvene i sočne. Obukla je svoju jedinu koktel haljinu, mantil i uzela najširi kišobran, kupljen na buvljaku još pre tri godine. Sve novije, koje je u međuvremenu kupila, je i izgubila. Baš u ove tri godine od kada je sa Petrom.
Nije volela da razmišlja o toj vezi. Prosto je uživala sa njim kad god je i koliko mogla. Uvek se plašila da ne prođe kaonjena školska drugarica Marina koja se nikada nije vratila sa sastanka sa bivšim mužem. Otišla je da se dogovore oko podele imovine. Taj sastanak je videla kao most ka njihovom pomirenju, a on je došao grleći učenicu medicinske škole, još malo, pa deset godina mlađu od nje. Marina se samo srušila na asfalt. Bila je u komi tri dana i ugasila se ne dolazeći svesti. Drugaricu joj je ubila ljubomora, to je Ilinka dobro znala. A Marina je bila tako vesela dok se nije zaljubila u Srđana. Ludela je za njim, smejala se od sreće, pa plakala od tuge. Svoj jad je mesecima skrivala pre nego što je Ilinki poverila da je Srđan vara. Rekla je da je očajna i da ne može da spava po celu noć, samo se budi i prevrće po krevetu. A i taj krevet više nije ni prineti onome što je bio na početku. I kada se, mada retko, seti da je i ona žensko, pa vode ljubav, kao da mu je i to preko volje.
– Osećam da nije kraj mene, osećam – žalila se.
– Praviš od komarca magarca. Vidiš ono čega nema. Posle će ti biti žao, kada mu se tvoja ljubomora popne na vrh glave, pa ode od tebe. Posle će ti on biti kriv!
Dok je tako govorila, Ilinka bi crvenela. Marina je mislila zbog saosećanja, a zapravo, njena najbolja drugarica se stidela zato što je tako neiskrena, zato što je i sama znala koliko je Srđan veliki ženskaroš, jer su i njih dvoje imali avanturu u motelu kraj Krnjeva. Ako to znojenje, sudaranje dva gladna tela bez imalo emocija, bez reči i osećanja, može da se nazove avanturom. Kad je Marina presvisla od ljubomore, pregorela kao sijalica sa pijačnih tezgi, brzo, odmah, u nju se uselilo kajanje kao i sve ostale uspomene i budilo je u noćima u kojima bi za tren uspela da počine. Onda je umirila sebe tako što je shvatila da je stvarno od srca volela svoju drugaricu i da je Srđan i samo Srđan kriv za njeno stradanje.
„Da je voleo, ne bi šarao naokolo“, mislila je. „Uostalom, sa mnom se viđao kraće i ređe nego sa bilo kojom drugom. Ja nikad neću da budem takva.“
I zaista nije maltretirala Petra. Nije proveravala kuda ide kad nisu zajedno. Prosto je uživala u njemu, bez sumnji. Rešila je da se smeje zato što ga još ima, što može da se raduje, da se uštine i oseti bol, da se podvije pod Petrovo telo, ušeta u njegove ruke, dodirne mu usne i oseti sreću. Otela je od života svoj komadić zadovoljstva i negovala ga kao lepog Jovu, omiljeno cveće na terasi. Umela je da bude nervozna zbog klizavog kolovoza, previše posla u privatnoj agenciji za knjigovodstvene poslove, i zbog zagorelog graška da se ljuti, zbog znojavih saputnika i gužvi po autobusima, loše frizure ili po koje sve dublje bore, život je to. Ali, sebi je rekla da danas neće da dozvoli ništa drugo sem osmeha.
čim je iskoračila na trotoar, ugazila je u baricu. Nije čestito ni krenula, a noge su joj već bile mokre. Bes je brzo suspregla i jače pritegla kaiš na mantilu. Drhtala je od jeze. Dok je ulazila u pretrpan autobus, bubnjanje u glavi udesotostručilo. Pun znojavog sveta koji se laktao i glasno gunđao, mirisao je na beli luk…
– Neću da se nerviram – zaklinjala se po ko zna koji put od kada je jutros otvorila oči. – Život je najveći dar. Malo radosti, pred proleće.
Onda je jedan gospodin ustao sa stolice. Silazio je na sledećoj stanici. Još se nije čestito ni podigao, a dve žene su se bukvalno sudarile kraj sedišta, obe pokušavajući da poture nogu podvlačeći je ispod čovekovog umornog tela. Jedna se odmah povukla, crveneći.
– Izvinite, molim vas. Nisam htela da se guram.
– Nema problema. Samo mi nešto nije baš najbolje. Užasno me bole noge od stajanja. Šta da radim kad sam matora.
– To nikada više nemojte da kažete. Mator je konj. Žena ne može da bude matora. Uvek za nešto služi.
– E, znači, veća sam raga i od matorog konja – nasmeja se žena sa velikim olakšanjem zavaljena u stolicu, stiskajući uz sebe gomilu prepunih najlon kesa od kojih se ona sa krompirom već opasno napela. – Samo mi fali da mi sad pukne. Još čestito nije ni završila rečenicu, a krompiri pokuljaše iz kese. Uzaludno je pokušavala da ih nekako sabere, dok su se oni kotrljali na sve strane, izazivajući podjednako ogorčenje i smeh najbližih putnika.
Žena sa izrastkom nefarbane kose, držala je ostatke kese sa jednim jedinim krompirom preostalim od tri kilograma koji su se i dalje kotrljali po podu autobusa, od putnika do putnika, prateći sva kočenja, ubrzanja i krivine kao neka povrćna vojska. Besna kao ris, mrmljala je sebi u bradu: „Žena je raga, raga nego šta!“
Ilinka nije sebi dala da joj zabrinuto lice uznemirene putnice pokvari raspoloženje. „I to je život, hoću da se radujem“, pomislila je. Osmeh joj je zaledio najpre oštro zabadanje tuđeg lakta u njen desni bubreg. Zabolelo je toliko da je uzdahnula. Požalila je što nije obukla debelu jaknu, koja bi amortizovala snagu udarca čoveka koji se laktovima probijao kroz gužvu. Tek što je on prošao, neka punačka žena joj je stala na nogu, ali je, sirotica, odmah odskočila, uz izvinjenje, povredivši gležanj. Ilinka se pomerila i, nehotice, čula razgovor žena pokraj sebe koje su ogovarale neku koleginicu. Pokušala je da se skloni, ali je gužva bila tolika da joj se masa svalila na leđa, pritiskala je, stiskala i nosila svojim tokom. Zato se još više pribila uz sedište, izazivajući besne reakcije žene čiju je punđu, kod svakog naglog pokretanja autobusa, gnječila rukama.
– Pobogu, pazite šta radite! Ne gurajte se! – besno prosikta putnica.
– čujte, da zamenimo mesta – uzvrati joj Ilinka. – Vi ustanite, ja ću da sednem, a vi mi onda slobodno kvarite frizuru.
Nekoliko ljudi okolo se nasmeja, žena sa punđom ućuta, a Ilinka se ponovo zakle da će samo da razmišlja o tome kako je život lep, a ljubav jedina njegova svrha.
– Ne gurajte se – začu besan glas kraj samog svog uha. Osvrte se, ali odmah shvati da žena koja se ugnjezdila između nje i još jedne putnice, premeštajući se s noge na nogu kao kvočka na jajima, uopšte ne govori njoj, već drugoj putnici, s njene desne strane.
– Nema mesta, a jedva stojim. Mladi više nikom ne ustaju. Prvi jurnu na slobodna mesta.
– Niko više nema poštovanja. U moje vreme nije bilo tako – začu se odnekud.
– Vidi ti gospođu – podsmevao joj se neki čovek koji se nije video od gužve, ali se vonj jeftine, još nesvarene rakije kao roj osa širio po autobusu. – Uzmi taksi ako nećeš da se voziš sa sirotinjom.
– Eh, uzela bih ja taksi, ali otkud mi pare – odgovori mu žena i poče da priča kao da je s najrođenijima, a ne u autobusu sa strancima. Majka joj je umrla u februaru. Poslednji dinar su odvojili da je isprate i to najjeftinije što su mogli.
– Kažu, dobićemo nadoknadu, ali kad? Sin mi igrao košarku. Pet godina smo plaćali za njegove treninge, a drug ga zasede za motor, da proba kako to ide. Udari mi dete u drvo, obogalji se. Eno ga, pokidao tetive, vuče nogu kao da je starac, a ne momak od 20 godina. I, šta će sad? Suprug mi je već invalid, sav se skvrčio. Samo mumla po kući. Bio je dobar kao hleb moj čovek, pre nego što nas sve to zadesi. NJegova penzija mala, da radi popodne više ne može, moja firma je propala, ja odavno ne radim. Sad sam se još i razbolela. Operisana sam, teško mi je da stojim. Nemam para da dam doktorima, da me dobro paze. Nema ko ni u kući da me čuva.
– Pa, što se vozite autobusom, ako ste operisani? – upita neko, odnekud.
– A šta bih drugo? Da idem pešice?
Svet u autobusu se nasmeja, nasmeja se i sirota žena.
– Bolje je da živite kao da ste zdravi – reče joj najbliža putnica. – Eto, moja sestra je došla iz bolnice, prestala da radi, samo je kukala i uzdisala po celi dan. Stalno sam joj pričala, smeh je lek, nada je najvažnija, jok, ona uzdiši, kukaj i uzdiši i, eno je, ode. Sahranismo je, ni mesec u kući nije provela.
– Eh, bilo joj je suđeno. Ništa tad ne pomaže. Moj muž je bio veseljak, verovao je u život više nego iko, a rak ga zbrisa za desetak dana. Odvezli smo ga u bolnicu, on usput viceve priča, smeje se.
– Siromah, nije znao šta ga čeka – dobaci neko.
– I posle, kad su mu dali dijagnozu – nastavi žena – i posle, stalno je on nas tešio, sina i mene, da će sve biti u redu, jak sam ja k’o konj , govorio je i smejao se, a na operacionom stolu ugasnu, ne iščupa se. Ode. Nije se ni budio iz narkoze. Vratili mi ga ukočenog i sa osmehom. Smešio se, k’o da se raduje i na onom svetu, Bog da mu dušu prosti.
– Ubili ga, koga oni još izleče? – zaključi opet neko iz dubine autobusa. – čitate li po novinama, sad su vam lekari k’o mesari, izveštaj piše ko preživi.
Opet se ljudi nasmejaše, a ona žena koja je izgubila muža, ozbiljna i tiha, nastavi: “ Najgore mi je što mi se sin od očeve smrti nikako ne povrati. Upao u loše društvo, zapustio školu.“
– Nije, valjda, počeo da se drogira? – neko znatiželjno upita.
– Nije, Bogu hvala, ali ode, ode mi dete u Francusku, kaže, da zaradi koji dinar, pa će da se vrati kad stekne za nas dvoje. Sad sam k’o gluva kučka, obudovela, a i bez jedinca ostala. U mojoj kući smeh se orio kao pesma, od jutra, a sad mi kuća u crno zavijena.
Ućutaše se ljudi, utišaše. Ilinki se osmeh već davno zaledio na licu. Samo je želela da što pre stigne, da pogleda Petra, da se privije uz njega i da plače do sudnjega dana, da iz nje isteče sav jad i čemer za sve ljudske naraštaje, za sve rane na ovome svetu. Zapletena nemirnim mislima, zamalo da promaši stanicu. Progura se, izazivajući gunđanje. „Zar si morala da čekaš do poslednjeg trenutka, gde ćeš, stani, ne guraj se, ej, vidiš li ti gde gaziš?“, uzvikivali su ljudi dok se, teško dišući, izvijala kroz gomilu pazeći da se ne saplete na stepenicama.
Petar je bio na stanici. čekao je sa buketom narcisa. Osećala je kako mirišu i koliko je živa. Kiša je stala.
– Zagrli me, molim te. Samo me čvrsto zagrli – uzviknu Ilinka, priljubi se uz momka i briznu u plač. Kišobran joj ispade na pločnik. Nije ni primetila, koliko je srećna što ima Petra. Život je radosna pojava. Sreća je samo deo života. Onaj što manje boli.
