Tačno na pedeseti rođendan premijera Janeza Janše, u Sloveniji je osvanula knjiga „Ma, šta nam možete”, sa podnaslovom „Oružarski tajkuni”. Autor Matjaž Frangež (u nastavku knjige koja je nosila isti naslov) do tančina, potkrepljeno brojnim dokumentima sa oznakom „strogo poverljivo”, opisuje šverc oružja u vreme ratova na području nekadašnje Jugoslavije, od 1991. do 1995.
Publikovanje poverljivih, još uvek „vrućih” dokumenata, zauzelo je čak četiri petine od 711 strana knjige, jer to je ono što jedino može da ubedi čitaoce – da svojim očima vide faksimile službenih prepiski, zabeležaka i narudžbina, potpisane od tadašnjih najviših državnih funkcionera, a koje dokazuju ono što u Sloveniji nikada nije bilo sankcionisano – da je deo državnog vrha izdašno učestvovao u trgovini oružjem i snabdevanju bivše „braće s juga”, Tuđmanovih i Izetbegovićevih trupa, najrazličitijim vojnim materijalom, od metaka, preko haubica do tenkova.
Novost je i saznanje da je šverc oružja na tlu Slovenije bio vrlo razgranata delatnost u kojoj je učestvovalo na hiljade ljudi. Tajna kupovina oružja počela je oko godinu dana uoči osamostaljenja Slovenije i nastavljena osam meseci posle 22. maja 1992. godine kada je Slovenija primljena u Ujedinjene nacije pa je za nju i formalno počeo da važi embargo na izvoz oružja koji je Rezolucijom 713 uveo Savet bezbednosti 25. septembra 1991.„Ma, šta nam možete” pokazuje da se, u unosnom „biznisu” preprodaje oružja onima koji zbog embarga nisu mogli drugačije da ga kupe, baratalo neverovatnim sumama gotovine koja je u koferima prosleđivana „na ruke” onima koji su odlučivali o dozvolama za transport odnosno prelazak granice, a to je bio u prvom redu tadašnji ministar odbrane Janez Janša, a uz njega tadašnji ministar policije Igor Bavčar.
Frangež u knjizi razlikuje više vrsta trgovine oružjem – prvo, oružje koje je u Sloveniju stiglo „ilegalno”, u suprotnosti sa tadašnjim saveznim zakonodavstvom, a njegova nabavka je u konspiraciji pravdana potrebom „odbrane pred agresijom JNA”. Tokom 1991. takvih je pošiljki bilo pet, a prema Ludviku Zvonaru, koji je u slovenačkom ministarstvu odbrane bio zadužen za kupovinu oružja, oružje je kupovano pomoću robnih kredita uzetih u inostranstvu, kao i zahvaljujući menjanju „tadašnjih dinara za devize”. Tako je zahvaljujući manipulaciji prilikom promena dinara u devize nastala razlika od „tri ili četiri miliona maraka”, koju je Zvonaru „predao ministar Janez Janša”. Zvonarevo svedočenje je jedan od prvih dokaza da je Janša neposredno baratao gotovinom tokom prodaje oružja, o čemu ne postoji nikakav trag u slovenačkim državnim arhivama.
Janša je godinama tvrdio, odgovarajući na optužbe opozicije, da kupovina oružja nikada nije obavljana plaćanjem u gotovini. Kako je to izgledalo u praksi, svedoči Eli Rijavec, koji je opisao šta se dešavalo kada je oružje stiglo u Sloveniju: „Otvorili bismo kontejnere, izdvojili oružje i opremu namenjene slovenačkoj vojsci, a onda pozvali ministra odbrane Janšu koji je lično pregledao svaku takvu pošiljku. Bilo je uobičajeno da svaki brod, pored naručene količine oružja – koja je činila oko 10 odsto celokupnog tereta – dopremi još 90 odsto naoružanja i opreme koji su za slovenačku vojsku bili nezanimljivi, poput „kalašnjikova 5,45”, pištolja „makarov”, uniformi, kaciga… To su nazivali ‘balast’ i potom prodavali kupcima u južnoj državi (Hrvatskoj).”
Janša je lično pregledao bar pet takvih pošiljki, na osnovu čega Frangež zaključuje da je aktuelni slovenački premijer „bar u tih pet slučajeva zloupotrebio pošiljke namenjene Sloveniji. Da je u opisane radnje bio uključen slovenački državni vrh, proizilazi i iz „strogo poverljivog” stenograma sastanka Janeza Drnovšeka, Hermana Rigelnika, Janeza Janše, Dimitrija Rupela i Igora Bavčara, organizovanog 6. januara 1993. zbog „afere lansirane u ’Mladini’”, pošto je list objavio prve dokumente o švercu oružja. Na rečenom sastanku je odlučeno da se „vojna pomoć (susedima na jugu) obustavi”. Janša kaže, „što se tiče oružja, ono je u mojoj nadležnosti, ali ja o tome nisam nikada samostalno odlučivao” i pristaje na prekid tranzita oružja koji „smo (Slovenci) omogućavali Bosancima i Hrvatima”. Na Drnovšekovo pitanje da li „Austrijanci svesno propuštaju (konvoje oružja)”, Janša odgovara da se „veće količine ne mogu prevesti tek tako”, a onda Bavčar dodaje: „Zvanično, niko to ne radi. Ni mi to zvanično ne radimo.”
