Sećanje na "Zavičaj"

“U to vreme pre četrdesetak godina i zvezde su bile krupnije i sjajnije, i sve nekako toplije i prisnije, a mi novinari smo mislili da sve oko nas, kao i zvezde, ima svoj vlastiti sjaj.” Odškrinula nam je kapiju sećanja Veronika Bernardi, nekadašnji novinar časopisa Zavičaj i odmotala vreme sve do 1977. godine.

Zavičaj je bio časopis Matice iseljenika Srbije, koja je svakoga jula, i svake godine, održavala u Srbiji “Iseljeničku nedelju” kada su iseljenici iz celog sveta dolazili u Beograd – na provod. Tako je bilo i u ostalim republikama bivše Jugoslavije”.

“Mi novinari, koji smo pisali o iseljeničkom životu, trudili smo se da idemo njihovim tragom” priča Veronika Bernardi. “Bili smo sa njima kao jedna velika porodica. Ja nisam, ali jedna moja koleginica novinarka išla je i u daleku Australiju”.

“Zanimljiva je bila priča jednog našeg iseljenika koji je kao antikomunista otišao iz rodnog kraja, kako on kaže, do najudaljenije tačke i našao se u Australiji među Aboridžinima. Pričao nam je kako su ga oni divno prihvatili”.

“Mi smo tokom cele godine smišljali i pravili planove kako da ih sledeće godine u julu što bolje dočekamo i da im priredimo što sadržajnije gostoprimstvo. Oni su bili ta predratna i posleratna iseljenička generacija. Najčešće su odlazili iz zemlje jer nisu voleli komunizam i Tita. Ali nama nisu zamerali što smo Titove slike stavljali na naslovnu stranu Zavičaja“.

“Mi smo u okviru “Iseljeničke nedelje” a u čast njihovog dolaska, pripremali izložbe narodnih nošnji i narodnih instrumenata iz njihovog kraja. Organizovali smo im priredbe u Kolarcu, vozili smo se zajedno prugom Beograd – Bar, obilazili znamenita istorijska mesta i prirodne lepote Srbije. Tada su naše i njihove ruke stajale ispred nas i mi smo jedni drugima pružali”.

“Napustila sam moj novinarski posao i reviju Zavičaj onoga trenutka kada su ljudi počeli stavljati ruke iza leđa i kada su političari zahtevali od iseljenika da im se obavezno najave pre dolaska.

Zavičaj i njegova velika porodica širom sveta i danas imaju svoje mesto u mom srcu”, rekla nam je na kraju Veronika Bernardi.