Borislav Bora Stanković (Bihać, 9. jul 1925 — Beograd, 20. mart 2020) bio je srpski košarkaš i trener, kao i dugogodišnji generalni sekretar Međunarodne košarkaške federacije, a nakon toga i njen počasni sekretar. Košarkaška legenda Borislav Stanković, 36. godina je kao generalni sekretar bio prvi operativac Svetske košarkaške federacije, ali je sada govorio i o pripadnosti četničkom pokretu Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata.
Reklama
Evo kako su me partizani uhapsili dok sam bio u Dražinoj vojsci
„Mog oca Vasilija pogubio je vatreni odred 5. januara 1945. Otišao je kako se tada govorilo na teren u šumu, kao pristalica pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je posle savezničkog bombardovanja Beograda, smatrajući da je tako bezbednije tražio da mu se pridružim”, seća se Stanković, kojem su tokom rata srušene porodične kuće u Ledincima i Novom Sadu.
„Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i nismo mrzeli partizane, već smo ih kao i nas smatrali borcima za slobodu“, objasnio je u knjizi.
Pričajući o periodu u zarobljeništvu, Borislav je kazao: „Bili smo nedaleko od Beograda u selu Grabovac kod Obrenovca, a kasnije u Banatu u selu Dubovac. Stanovali smo kod seljaka. Oktobra 1944. otac se susreo sa sovjetskim oficirima s druge strane Dunava kod Donjeg Milanovca. Odmah posle toga je došla naredba da se ceo taj štab prebaci iz Dubovca u Srbiju pa smo došli do sela Žabara. Tu smo bili pod paskom sovjetskih vojnika, a onda su došli partizani koji su nas, tatu mene i još pet šest osoba prebacili u Petrovac na Mlavi. Tu smo bili u zatvoru desetak dana“.
Sledi premeštaj u Beograd, gde je streljan Borin otac Vlaja.
„Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik kongresa u selu Ba početkom 1944 prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi Tanjug. Viđali smo se svakog dana, a majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici (danas Rudarsko-geološki fakultet). Kad smo se rastajali zagrlili smo se jako. Taj zagrljaj je bio snažan, dug i tih. U tim momentima nisam znao šta znači. Tada sam poslednji put video oca. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ni danas ne znam gde mu je grob”.
Posle streljanja oca, budući košarkaš, veterinar i sportski funkcioner je pušten kući.
„Nedugo zatim, došla je opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića. To je važilo samo za mlade, one koji nisu bili u borbama i nisu imali „krvi na rukama”. Tako sam početkom 1945. iz Đušine otišao kući”.
Tokom rata Stanković je ostao je bez 14 članova familije, a kasnije mu je kao sinu „državnog neprijatelja” oduzet pasoš. Zbog toga je napustio Crvenu zvezdu i najpre, prešao u Železničar, a zatim misleći da će lakše doći do putne isprave i u Partizan.
Filmska biografija Bore Stankovića: Otac četnik streljan 1945. godine…
Krajem rata, kad mu je bilo devetnaest godina, ruska vojska ga je zarobila zajedno s ocem koji kao pristalica Draže Mihailovića nije mogao da izbegne najgoru moguću sudbinu. Borislav Stanković je rođen 9. jula 1925. u Bihaću, gde je živeo do treće godine, a onda se s roditeljima zbog njihovog zaposlenja preselio u Novi Sad.
Iako postoji razlika u jednom slovu, ime je dobio po jednom od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma, piscu Koštane i Nečiste krvi Borisavu Stankoviću.
Njegova majka Marija Soudil, pravnica iz uspešne porodice iz Brna, živela je u Bihaću (tada pod Austrougarskom monarhijom) posle emigracije svog oca. Budućeg supruga Vasilija Stankovića, advokata iz Novog Sada, upoznala je dok su studirali u Zagrebu. Tu se i rodila ljubav među njima.
Roditelji nisu imali interesovanja za sport. Otac je voleo fudbal, ali nije bio zagrižen kao oni koji su dan počinjali fudbalskim pričama. Borin prvi sport je bio tenis, u kojem je kao srednjoškolac u Novom Sadu stigao do polufinala državnog prvenstva u tom uzrastu.
Tenisom je nastavio da se bavi rekreativno sve dok su ga noge služile, ne zaboravljajući da na mnoga putovanja širom sveta ponese i teniski pribor. Da nije bilo Drugog svetskog rata, verovatno bi imao uspeha i u seniorskoj konkurenciji. Pod okupacijom je silom prilika prešao na stoni tenis i bio prvak Beograda 1943. i 1946.
Krajem rata, kada mu je bilo devetnaest godina, ruska vojska ga je zarobila zajedno s ocem koji kao pristalica Draže Mihailovića nije mogao da izbegne najgoru moguću sudbinu.
„Mog oca je pogubio vatreni odred, 5. januara 1945. Proveli smo zajedno u zatvoru novembar i decembar 1944. Majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Otac i ja smo se viđali svakog dana. Kad su me oslobađali, zagrlili smo se svom snagom. Bio je to dug i tih zagrljaj. Tada sam ga video poslednji put. Nekoliko dana kasnije pogubljen je i bačen u običnu raku. Čak i danas ne znam gde je sahranjen jer njegovo telo, kao i mnoga druga, nije nikada nađeno.
Nebojšu, Rašu i Acu upoznao je početkom 1942, isto kad i košarku. Nebojšu je uvek opisivao rečima „srce i duša košarkaškog pokreta”. „Bio je besprekoran organizator, čovek sjajne kulture, rekorder po broju titula, ali, nažalost, nikada nije dobio priznanje kakvo je zasluživao. Acu je doživljavao kao najstudioznijeg i jedinog od njih s košarkaškom diplomom: „Bio je profesor košarke, jedini koji je tada puno radno vreme podučavao košarku, živeo je 24 časa za nju, a čak mislim da ju je svake noći i sanjao. Za Rašu je isticao da je entuzijasta koji ih je „sve okupljao svojom velikom strašću prema košarci”.
– Uvideo je značaj FIBA i postao član njene Tehničke komisije.
Mija Stefanović je dvostruko važan za Boru, jer mu je usadio ljubav prema košarci i pokazao mu kako se igra, a zatim kao šurak. Uz njega je upoznao ljubav svog života, njegovu sestru Miroslavu, koja je takođe igrala za Crvenu zvezdu i reprezentaciju, ali je posle povrede kolena prešla na plivanje.
Venčali su se 1949. i njihov skladan brak je trajao sve do njene smrti, oktobra 2005. S njom ima kćerku i dve unuke.
Bora je bio sve u košarci. Igrao je za prvu, najtrofejniju generaciju Crvene zvezde (1946–48) i s njom osvojio tri prvenstva, zatim u Železničaru (1949–50) i Partizanu (1950–53).
Sa državnim timom je učestvovao na Prvom svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Airesu i na Evropskom šampionatu u Moskvi 1953. Kao trener OKK Beograda (1953–65) osvojio je tri prvenstva, tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona, a s Oransodom iz Kantua (1966–69) postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968).
U tom timu je trenirao i neka slavna imena italijanske košarke, poput Pjerluiđija Marcoratija i budućeg selektora Karla Reakalkatija, koji je još davno istakao da mu je „Stanković promenio život, usadivši mu samopouzdanje i ubedivši ga da je odličan šuter”.
U prvoj posleratnoj godini osvojio je titule u dva različita sporta. Bio je prvak Beograda u stonom tenisu i prvak Jugoslavije u košarci, oba puta sa Crvenom zvezdom. Sve dok nije seo na klupu OKK Beograda, faktički je bio igrač-trener, jer je još u Crvenoj zvezdi trenirao njen mladi tim.
Isto je bilo i s Partizanom, ali u seniorskom sastavu. U ekipi Klonfera lansirao je Koraća kao prvu zvezdu u istoriji naše košarke. Sve vreme, do prelaska u kancelariju FIBA u Minhenu 1969, radio je kao veterinar.
Na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiku Džons mu je poverio da vodi košarkaški turnir. Nekoliko meseci pre toga postao je italijanski prvak s Oransodom, s kojom se naredne godine rastao zbog ponude da se preseli u kancelariju FIBA u Minhenu.
Tako je od 1. septembra 1969. tri godine živeo u jednom minhenskom hotelu, boraveći u početku pola meseca u Minhenu, a pola u Beogradu.
Džons ga je doživljavao kao čoveka koji može da uspostavi mir u sportu, imajući u vidu hladni rat i činjenicu da je diplomatija bila pred velikim izazovima. Bora kaže da su u svakoj Džonsovoj komisiji bila po dva „istočnjaka” i „zapadnjaka” i jedan „neutralac”:
– Taj neutralac sam bio ja, pošto je Jugoslavija tada bila „između”.
Prepustio mu je kormilo na Fibinom kongresu u Montrealu, za vreme Olimpijskih igara 1976.
– Džons je još pre rimske olimpijade bacio oko na Boru i dao mu neka zaduženja u Fibinim komisijama. Vrhunac je bio taj kongres u Montrealu, kome sam i ja prisustvovao, kad je Bora jednoglasno izabran za Džonsovog naslednika – sećanja su Jovana Kosijera, čuvenog zagrebačkog novinara koji mu među prvima čestitao.
Novi značajan korak napred napravio je kada je izabran za člana MOK u Seulu. Kao član Fibine Komisije za evrokupove od njenog osnivanja, posle i njen predsednik, zatim kao direktor najvećih košarkaških događaja, imao je priliku da prisustvuje mnogim epskim trenucima, pa čak i da oblikuje mnoge od njih.
Prisustvovao je finalu Olimpijade u Minhenu 1972 godine kada su Amerikanci prvi put izgubili na Olimpijskim igrama, u verovatno najčuvenijem košarkaškom dvoboju svih vremena. Bio je direktor takmičenja i desna ruka Džonsa koji se, mimo prakse, umešao zbog odluke zapisničkog stola.
Uradio je Bora mnogo toga za košarku što mu obezbeđuje jedno od najviših mesta u njenoj istoriji. S njim na čelu, FIBA je ušla u zlatno doba, podižući ugled i u olimpijskom pokretu i među ljubiteljima košarke, privukavši pod svoj krov više od 200 država.
Ali, ako nešto od toga zaslužuje da bude nazvano revolucionarnim, to je svakako ujedinjenje američke profesionalne košarke s ostatkom sveta.
Šansu da se obračuna s lažnim amaterizmom, protiv koga se iz sve snage borio, video je prilikom upoznavanja s komesarom NBA Dejvidom Šternom, u Milanu 1984.
Osvojio ga je svojim stavovima na vrlo posećenoj pres-konferenciji, pa su tako zajedničkim snagama postepeno otvorili vrata Fibinih takmičenja za igrače iz najbolje lige na svet.
Džons i Bora su imali viziju, o jedinstvenoj svetskoj košarci. Ispostavilo se da su od toga koristi imali i FIBA i košarka. Na kraju je Bora, na Kongresu u Minhenu 1989, isterao tu svoju priču o ujedinjenju i dobili smo profesionalce na Olimpijskim igrama.
Otkad su se američki profesionalci, predvođeni Majklom Džordanom, pojavili na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, košarka više nije bila ista.
Pobeđivali su protivnike prosečno sa 43,8 poena, što je dovelo Boru u nezgodnu situaciju, koju je, doduše, i očekivao. Trpeo je kritike sa svih strana, ali je njegov ključni argument:
– Samo ako igramo protiv boljih od sebe, možemo da ih dostignemo.
Trijumfovao posle samo deset godina. Na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, Amerikanci su doživeli tri poraza, redom od Argentine, Jugoslavije i Španije, i zauzeli tek šesto mesto.
Iste godine, ulogu generalnog sekretara FIBA prepustio je svom Patriku Baumanu, koga je dugo spremao za taj dan. Od tog trenutka je počasni generalni sekretar FIBA.
Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana MOK-a, na predlog tadašnjeg predsednika MOK-a Huana Antonija Samarana.
Od 2005. je počasni član, sve do nedavno, kao i u FIBA, vrlo aktivan. Jedno u nizu velikih svetskih priznanja dobio je na stoti rođendan košarke, 1991, kada je uvršten u Nejsmitovu kuću slavnih u Springfildu (Masačusets, SAD) kao prvi „originalni” stranac.
Bila su i pre njega dvojica – Britanac Vilijam Džons i Mađar Ferenc Hep – ali su se obojica školovali u Americi, u istom tom Springfildu.
Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u Kuću slavnih FIBA, koja je tada i otvorena. Duže od pola veka bio je redovan na olimpijskim igrama, počev od Rima 1960, kada je bio tehniko naše reprezentacije, a posle kao čovek FIBA.
Kad je nedavno nabrajao šta je sve bio u košarci i sportu, našalio se na svoj račun da je pod stare dane zatrpan „titulama bez moći”.
Međutim, kada se zna da je Srbija jedina zemlja koja u Fibinoj Kući slavnih može da sastavi petorku, a da u izbornoj komisiji čika Bora vodi glavnu reč, jasno je da se njegov autoritet i tada izuzetno poštovao.
Žak Rog, bivši predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta u jednom pismu opisuje Boru:
– Borislav Stanković je, bez svake sumnje, zauzeo mesto u istoriji kao jedan od vođa svetskog sporta, obeleživši epohu mudrim i hrabrim inicijativama i korisnim akcijama za svoj omiljeni sport.
Isto je i sa Džordžom Kilijanom, bivšim predsednikom FIBA, koji ga je zvao „Mister Basketbol”.
– Širom sveta poznati Borislav Stanković obično se naziva „Gospodin Košarka”! Znam ga pune četiri decenije i imao sam zadovoljstvo da radim s njim na raznim poljima unapređenja košarke širom sveta. Radeći osam godina kao predsednik FIBA imao sam priliku da gledam kako izvodi svoju magiju. Rast i razvoj svetske košarke u jedan od svetski najpoznatijih sportova nije se desio sam po sebi. To se dogodilo pre svega zahvaljujući čvrstoj rešenosti i izvanrednom vođstvu Borislava Stankovića, našeg voljenog generalnog sekretara.
Imao je sve preduslove da bude mrgud, da čitav život krivi one koji su mu iz zagrljaja oteli oca kad mu je bio najpotrebniji, da prezire one koji su ga onemogućili da studira ono što je voleo… Izabrao je osmeh, nadu, veru u sopstvene moći i, kako uvek ističe – košarku, da bude njegova vodilja ka lepšem životu, ne sluteći dokle će sve da ga odvede.
Izvor: FB Rojalistički klub
