Jedan od najvećih pozorišnih, filmskih i televizijskih glumaca u čitavoj staroj Jugoslaviji, Branko Pleša, rođen je na jučerašnji dan pre tačno sto godina. Jedan od retkih istinskih bardova ovdašnjeg glumišta, poliglota, gospodin, majstor na svakom glumačkom frontu, a kasnije i reditelj i pedagog na novosadskoj akademiji, više od pedeset godina je suvereno dominirao na svim scenama.
Reklama
Rođen u Kiseljaku, glumačku karijeru je počeo u Zagrebu i Splitu, da bi već 1947. došao u JDP na poziv Bojana Stupice. Slično kao i kod kolega mu, Radeta Markovića i Steve Žigona, upravo mu je to gospodsko držanje, uz veliki talenat, omogućilo da sa podjednakom verodostojnošću tumači najrazličitije profile uloga, od herojskih do zlikovačkih, i da mu se u svakoj situaciji veruje. Sa razlogom je dobitnik svih najznačajnijih glumačkih nagrada, i filmskih i pozorišnih.
Odigrao je uloge u oko 35 dugometražnih filmova, počevši od partizanskih krajem četrdesetih, nepotpisane u Slavici, potom i značajnije u filmovima Priča o fabrici, Crveni cvet i Pavle u Daleko je Sunce. Usledili su Dolgorukov u odličnom Lažnom caru, Paša u Pesmi sa Kumbare sa Severinom Bijelićem, naslovni junak u Aleksi Dundiću, posle čega se već etablirao kao značajno glumačko ime. Igrao je glavnu ulogu i u još jednoj ruskoj koprodukciji Provereno min njet (hvala ovom filmu što mi je pomogao da rastumačim pesmu Pravila, pravila).
Žestoko je isleđivao sirotu Radu Andrić u Vetar je stao pred zoru kao surovi policijski agent, pa su tu bile i neke inostrane produkcije gde je nekoliko puta odigrao i Nemce. U velikom filmu Marš na Drinu tumačio je pukovnika koji, kao i svi, sumnja u Kursuline teorije o napadu preko Drine. Čuvena je rečenica „Više ne naređujem ja, ni đeneral Stepa. Naređuje Srbija”.
Treba pomenuti i film Pre istine u režiji Kokana Rakonjca, gde je sa Ljubom Tadićem ostvario izuzetnu ulogu. Posle je davao glas Bati Stojkoviću u Zazidanima, svojevrsnom nastavku tog filma, i tu je još jednom na delu ona nesrećna praksa da se tonski zapisi rade kasnije u odnosu na snimanje, pa dolazimo do potpuno nemuštih nahsinhronizacija. Sam Pleša je imao tih, ali upečatljiv glas, zbog čega je često glumio ili davao glas ljudima od autoriteta, od doktora, do oficira. Ni danas ne praštam Saši Petroviću što ga nije uzeo za Volanda i uživo kad je radio Majstora i Margaritu, nego samo preko glasa. Ništa protiv Alena Kinija, ali čitajući taj roman, kad god bi se pojavio Voland, zamišljao sam Branka Plešu maltene i pre nego što sam znao da film postoji.
Glumio je u filmu Lilika, koji je i režirao, bio kadija u Dervišu i smrti, bio je Nemac u filmovima Partizani i Partizanska eskadrila, Jovan Ristić u Svetozaru Markoviću, doktor Katić u Sabirnom centru, te Kostjurin u Seobama.
Na televiziji je briljirao u više od pedeset drama i serija. Treba izdvojiti “Bez trećeg” pored Milene Dravić, Openhajmera koga je odigrao 50+ godina pre ovog na kog su svi pukli, bio je Kaltenbruner u Nirnberškom epilogu, sudija u Sarajevskom atentatu, te advokat Politeo u Aliji Alijagiću. U dve mistično-hororične drame, Štićenik i Prokletinja, glumio je doktore, a dok je prvu potpisao Đorđe Kadijević, drugu, po Embrouzu Birsu, potpisao je sam Pleša. Par puta je bio i političar, poput Nikole Pašića u Dimitriju Tucoviću i Stojana Novakovića u Prvoj srpskoj železnici. Jedna od najboljih drama koje je snimio je bila Čaj u pet, sa Olgom Spiridonović i Rahelom Ferari, a bio je tu, naravno i Boško u Gore-dole.
U pozorištu se tek ima šta izdvojiti, za preko pedeset godina je odigrao 67 predstava, a iako je u početku igrao, kako to obično biva, sporedne uloge, pogledajte samo taj repertoar: Kralj Betajnove, Pera Segedinac, Antigona, Jegor Buličov, Kralj Lir, Romeo i Đulijeta, a potom i Magbet, Braća Karamazovi (za tumačenje Ivana mu se naklonio i sam Lorens Olivije) i Dantonova smrt. Hamleta je zaigrao 1962. godine. Tu su zatim bili i Bora Šnajder, Veršinjin u Tri sestre, i još mnoge zanimljive role. Između ostalog, u SNP je režirao Ljubinka i Desanku, Belu kafu i Hasanaginicu. Kao veteran je režijski prešao i u Beograd, pa je uradio nekoliko istaknutih predstava devedesetih poput Veselih žena vindzorskih, Filomene Marturano i Karoline Nojber.
Ni pred kraj ga duh nije napuštao, pa je potražujući neki honorar od jednog od TV urednika uz smeh napomenuo da ima galopirajući kancer i umolio ga ako može da vidi da mu se dodeli ono što mu sleduje jer nema baš previše vremena. Ne znam da li ga je dobio, ali je preminuo 8. juna 2001. godine, u 76. godini života, i da ta rupa i dalje zjapi, jer nema ko da je popuni, niti će. Već četvrt veka, ko bi rekao.
Izvor: FB Beleške o filmu
