Само 183 ђака у Македонији учи српски језик

Из године у годину, у основном образовању у Македонији, упркос законским могућностима, све је мање ђака који уче на матерњем српском језику.

У условима политичких нагодби и трговине странака у власти попис становништва у Македонији 2011. је (не)очекивано крахирао. “Поправни” више нико и не спомиње. Тако се до даљњег, званично оперише са подацима Пописа из 2002. и, између осталих, нагађа се и колико је Срба у Македонији. Према тим подацима, било их је нешто мање од 36.000.

Но, ако се о укупном броју Срба нагађа, веома прецизно се зна колико српске деце у редовном образовном процесу учи на свом матерњем српском језику. Свега 183-је у четири школе. Срењошколаца на српском – нема.

У години када обележавају 68. годишњицу постојања угледне образовне установе „Вук Караџић” у Куманову, наставници су организовали манифестацију – Дани српског језика. Спроводили су пројекат „Кроз игру и песму”. На радионицама су деца сагледавала „додиране тачке” српског и македонског језика.”

Пројектовања

Циљ радионица у школи је, како је речено, да ученици сагледају разлике и сличности између српског и македонског јазика. „По пројекту”, радили су ученици и на препеву српских песама на македонски… Прошла је и литерарна радиионица под називом “Пишем и писаћу”, па трибина на тему -“Наслеђе Вука Караџића”…

Удружење Срба и Македонаца из Тетова досада је „по пројектима”, прошле и претпошле године одржало две манифестације „Пишемо и стварамо на српском језику”.

Уз све похвале за инвентивност и труд наставника, у Куманову, или активиста Удружења Срба и Македонаца у Тетову… ипак, намеће се неизбежно питање – може ли се само тако сачувати и неговати матерњи српски језик – по пројекту. Реално, какво је то Вуково наслеђе?

По већ одомаћеном, са запада прихваћеном систему – пројеката, слепо се следе инструкције за евентуално одобравање средстава. Ако „не прође пројекат”, овога пута, „аплицирајте поново”, а до тада, сачекајте са активностима… Може ли тако, када је језик у питању?

Не спомињући силне поруке, поуке, завете и заклињања предака из далеке прошлости… од Немање, преко Прерадовића („о језику роде…”), које више мало ко и зна, и које изгледа више и не важе јер их нико не услушује, требало би да се зна да је једна од најумнијих Српкиња Исидора Секулић говорила – језик је кућа народа. Дакле, нешто изнад пуког међусобног споразумавња. Може то „да се изведе” и на неким другим језицима, али губитак матерњег језика, ненадокнадиво руши читаве садржаје националног. То наравно и те како важи и за Србе и српски језик.

Отуда суочени са низом сличних проблема Срба у расејању и део српског народа у Македонији, очито губи свој матерњи језик. Не треба превише стручности и знања да би се закључило да се не може матерњи језик очувати само пројектима.

Учење, неговање матерњег као суштинског проблема школске популације, „док не премаши праг учења”, пре свега лежи на породици. Затим долази школа, и држава. Када је Македонија у питању – вера и црква ту не спадају. А требало би. У низу специфика које важе у Македонији, о вери и цркви не вреди ни говорити. Сугерисана теза да овдашњи Срби имају две отаџбине – Србију и Македонију, нема превише потврда у пракси о бризи у овом погледу. А и једна и друга би дакле требало да брину да им деца, од малих ногу уче и на српском.

Отуђеност

Из искуства кроз деловање Културно информативног центра “Спона” у чијој организацији се у протекле три године изводи бесплатна факултативна настава на српском по групама за најмлађе, основце и одрасле, у Скопљу, једно време у Кучевишту, затим у селу Речица код Куманова, одржавање часова више зависи од ентузијазма како професора тако и родитеља полазника, него од издржане осмишљене подршке, воље надлежних и средстава „двеју матица”. По конкурсима за пројекте из Србије у протекле две године, чињеница је било је делимичне „суфинансирајуће” подршке. Из Македоније никако.

На часовима факултативне бесплатне наставе на српском у организацији “Споне”, 50-так школараца из Речице, већ трећу годину, показују изванредне резултате. Циклус те наставе за “пратећи” период ове школске године, у организацији “Споне”, за све групе у Скопљу и Речици, практично на ентузијазам, упорност и креативну истрајност свих учесника – професора, полазника и њихових родитеља, завршава следеће седмице. Даља „одрживост наставе”, зависиће од евентуалног одобрења пројекта по конкурсу у матици, за наставак процеса. У противном и то ће се вратити „по старом”.