U sumrak, 30. aprila, veliki beli „mecedes“ se zaustavio na jednoj ledini u selu Bistrica kod Nove Varoši. U trenutku kad su se zadnja vrata na luksuznom automobilu otvorila, jeknuše trube: trubači duvačkog orkestra Gorana Matijevića iz susednog sela Vilovo su zasvirali i zapevali pesmu: „Nema raja bez rodnog kraja“. A, onda je iz „mercedesa“ na tlo rodnog sela, posle dugih 40 godina provedenih u dalekoj Australiji kročila 71-godišnja Rosa Bacelj.
Dočekana je hlebom i solju, poljupcima, muzikom, suzama, toplim rečima, bratskim zagrljajima i pitanjima kako su joj deca u Australiji, kako su joj unuci u Australiji, kako su joj praunuci u Australiji, kako joj je tamo u daljini i tuđini…
– Da li ja ovo sanjam, da li je ovo istina, da li sam ja došla kući? Recite mi, ljudi, jesam li kod kuće, pa ću vam onda sve ispričati? – molila je Rosa i zbunjeno se okretala na sve strane.
Dočekala su je njena rođena braća Vukašin i Radenko Martinović, sestra Dobrila, na dočeku je bilo i celo selo Bistrica, a u želji da prvi put u životu vidi svoju tetku, iz Holandije je došao Vukašinov sin, Dobrašin Martinović.
– Bože, sva drhtim, sva sam izgubljena, još ne mogu da verujem da sam ovde, u selu u kome sam se rodila… Mislila sam da nikad više neću doći… Skoro 40 godina svaki dan sam pomišljala i zamišljala da ću da se vratim, a svaku noć sanjala da sam se vratila – treperi glas i suze Rosine oči, ali mahnu rukom trubače i reče: „Svirajte mi istu pesmu još jednom“.
Obećanje
Setila se Rosa u sitne sate još jednog australijskog sna, setila se, reče, kako je često sanjala da pije vodu na česmi kod stare crkve u Bistrici.
– Eto, dočekah da mi se san ispuni. Ujutru ću, čim se probudim, otići do česme da se napijem vode kao nekad, da vidim crkvu, školu, staru brvnaru u kojoj sam rođena.
Nije trebalo dva puta moliti, potom su, do kasno u noć trubači svirali, do kasno u noć tekle su bratske i sestrinske suze, i tekla je priča o jednom životnom krugu koji se zatvorio na istom mestu gde je pre četiri decenije i počeo da se stvara.
Pola sata pre nego će se beli „mercedes“ zaustaviti u Bistrici, Vukašin Martinović je pričao kako je te davne 1968. godine Rosa sa suprugom Nikolom i sinovima Ivicom i Pericom živela u Novom Sadu i kako je jedne večeri iznenada došla u Bistricu i rekla pred svima da mora na daleki na put.
– Imao sam tada 16 godina, ali sećam se kao da je juče bilo. Rosa je okupila sve nas i ovako rekla: „Mi ne možemo više da izdržimo u Novom Sadu. Idemo svi Australiju, idemo pa šta bude da bude. Evo, ja sam došla da se pozdravim“. Te noći je prenoćila, a sutradan ujutro se pozdravila sa svima nama i otišla – prisećao se Vukašin.
Što zbog stambene što zbog ekonomske teskobe, Rosa, Nikola i njihovo dvoje dece su odlučili da krenu u pečalbu. Te davne 1968. godine ukrcali su se na jedan prekookeanski brod i krenuli put obećane zemlje – Australije. Iako na brodu nisu bili slepi putnici, put do zemlje kengura pretvorio se u pravi pakao.
– To putovanje je bila drama, pa i više od toga. Ne volim ni da se sećam svega toga. Važno je da smo se mi živi iskrcali u Viktoriju i tu bacili naše životno sidro – seća se Rosa, a Vukašin nastavlja priču dodajući da su nekoliko meseci po njihovom isplovljavanju za Australiju u Bistricu počele da stižu strašne vesti.
Prvi utisci iz zavičaja
Nakon 24 sata od susreta u Bistrici, pozvali smo Rosu telefonom i pitali je za prve utiske iz zavičaja:
– Još mislim da sve sanjam, još nisam svesna da sam došla kući. Sve se tako promenilo, sve je drugačije. četrdeset godina je večnost… Ovde imam mnogo toga još da vidim, moram da odem i u Smederevsku Palanku da obiđem bolesnu sestru… Ostaću ovde još dva meseca, a posle idem, moram nazad u Australiju, tamo su svi moji… A posle, možda opet dođem.
– Do nas je prvo stigla vest da Rosa više nije među živima, da je poginula na tom putu. Posle su počele stizati i drugačije vesti i neizvesnost je trajala gotovo tri godine, dok nismo dobili prvo pismo od Rose iz Australije…
– Moj braco – preseče ga Rosa – bilo je teško i kad smo stigli tamo. Ja sam se zaposlila u jednoj fabrici, muž u „Fordu“, radili smo, namicali paru na paru. Onda nam se rodila ćerka, uskoro su i sinovi počeli da se žene, pa sam postala baba, pa prababa… Sve to vreme planirala sam da dođem kući, ali uvek bi se nešto isprečilo, uvek bi nešto iskrslo što bi me omelo da dođem…. Onda mi je i Nikola umro – zaplaka Rosa.
– Posle 30 godina dobila sam jednu kasetu iz zavičaja. Na njoj su bili svi moji, sve moje. Tu kasetu sam odgledala hiljadu puta. Kad su se moji na kaseti smejali, smejala sam se i ja, kad su oni plakali, plakala sami ja, kad su oni govorili neke reči i ja sam ih bezbroj puta ponavljala.
U kući Rosinog brata Vukašina Martinovića do dugo u noć gorela su svetla, do dugo u noć čule su se trube i do dugo u noć Rosa je nestajala i topila se u zagrljajima braće i sestre. U neko doba neko reče kako nije video srećniju osobu na svetu od Rose.
