Početkom devedesetih godina prošlog veka selo Radujevac je važilo za jedno od najbogatijih u Negotinskoj Krajini. Smešteno na desnoj obali Dunava, u plodnoj ravnici i nedaleko od Industrije hemijskih proizvoda Prahovo, hemijskog giganta ondašnje Jugoslavije, čovek bi rekao, sigurni uslovi za napredak sela. Međutim, kada je kriza u zemlji, ne pomažu ni industrija ni plodna zemlja.
Pravi izvor bogatstva Radujevčana bio je na drugom kraju Evrope, gde su brojni žitelji bili na privremenom radu u zapadnoevropskim zemljama. Među njima se, nenadano, našao i Dušan Petrašković (64) koji sada penzionerske dane provodi u rodnom kraju gde se oporavlja posle nekoliko operacija.
Ovih dana je Dušan uz osmeh ekipu “Vesti” dočekao u Radujevcu, kaže da je upravo dimio meso i da mu to pričinjava zadovoljstvo od kako je invalidski penzioner. U dvorištu veličine 45 ari su tri kuće. Uvodi nas u jednu od njih, onu u kojoj je odrastao, a druge dve pripadaju njegovim sinovima Miroslavu i Draganu.
Stara kuća najbolja
– Ona veća kuća ima nešto više od 400 kvadrata i bilo je zamišljeno da u njoj živimo supruga Desanka, ja i stariji sin Miroslav sa njegovom porodicom, a onu manju kuću od 250 kvadrata je sagradio mlađi sin Dragan. Iskreno, nama je najbolje u našoj staroj kući koju smo renovirali – priča nam Dušan.
Još dok smo šetali kroz park između kuća počeo je da se priseća vremena krajem osamdesetih godina prošlog veka , kada je bio mlad i želeo da ostane u svojoj zemlji.
– Radio sam tada u IHP Prahovo, obrađivao mojih pet hektara zemlje i jedva sam mogao da prehranim porodicu, takvo je tada bilo vreme.
Nastavio je o tome dok sedimo u kući.
– Supruga Desanka me više puta podsećala da su neki naši prijatelji otišli u Nemačku, drugi u Francusku, a treći već sredili boravak u Austriji, ali na mene to nije posebno uticalo. Imao sam posao u IHP, a nisam želeo da budem nikome na teretu od brojne rodbine koja se već uhlebila u Beču i okolini. Tek kada su naša deca, na njen nagovor, počela da zapitkuju o Austriji kod mene se prelomilo. Kontaktirao sam sa Slobodanom Dobrićem, bratom od ujaka, koji mi je rekao da će me pozvati čim bude prilike. Obećanje je ispunio, u nedelju sam stigao u Beč, a u ponedeljak sam počeo da radim i tako sam i ja u aprilu 1988. godine postao gastarbajter bauštelac (građevinar).
Čist vazduh, zdrava hrana
Prva plata mu je kaže bila tri puta veća nego u IHP i to je bio sasvim dovoljan razlog da ostane, pronađe stan i pozove suprugu da dođe.
– Posle godinu dana sam dobio austrijske papire i prešao na lakše radno mesto u magacinu tadašnjeg lanca prodavnica Levi. Dve godine kasnije sam sticajem okolnosti postao šef smene i na tom radnom mestu ostao 23 godine. U tom periodu se moje zdravstveno stanje prilično pogoršalo i lekari su mi rekli da imam kancer. Odmah sam dobio invalidsku penziju i krenuo da se lečim. Posle nekoliko operacija, kancer je dobrim delom savladan i za oporavak sam izabrao moj Radujevac, gde se najbolje osećam. Prija mi vazduh ovde, kupio sam kompletan pribor za pecanje, jer nam je Dunav desetak metara od kuće, uređujemo naš parkić, imamo veliku baštu gde gajimo samo prirodnu, bio hranu i, naravno, svu potrebnu mehanizaciju. Da nije povremene terapije koju moram da dobijem u Beču ne bih se više tamo vraćao – govori nam Dušan.
Dok on dimi meso od svinja koje su sami uzgajali, supruga Desanka priprema pihtije. I ona se priseća dana kada su krenuli u beli svet i kaže da im nije bilo lako prvih meseci u Austriji.
– Ostavili smo decu kod babe i dede, što nam je baš teško palo, ali takva je sudbina svih nas koji smo išli tamo. Prvo sam radila na održavanju groblja, a kasnije sam prešla da radim u Donauturm u kuhinji. Sa tog vidikovca je ceo Beč kao na dlanu. Sa posla kao pomoćni radnik sam došla do zamenika glavnog kuvara gde sam ostala do penzije. Posao je bio težak ali nisam htela da promenim firmu jer sam imala dobre koleginice.
Beč je veći, lepši nije
– Beč jeste veći od Radujevca ali nije lepši. Imamo i ovde Dunav koji je čak i veći nego u Beču. Verujte mi, da nije naše dece koja tamo žive, ne bih se više vratila u Austriju. Stariji sin Miroslav je oženjen Žaklinom i imaju dvoje dece, Dominika i unuku Sanju. Mlađi sin Dragan je oženjen Gabrijelom, Austrijankom mađarskog porekla koja je prihvatila pravoslavnu veru i venčanje su obavili u našoj crkvi u Beču i priča srpski bolje nego ja. Imaju dve ćerke – Giana i Emilija. Čvrsto smo uvereni da će naši sinovi sa suprugama da se vrate u Radujevac, a za unuke se nadamo da će situacija u našoj zemlji da se popravi i da oni svoje stečeno znanje ulože u napredak Srbije – kaže nam Desanka.
Da uredimo selo
Dušan svoje slobodno vreme provodi i kao aktivista novoformiranog društva Beč Radujevac:
– Prošle godine u septembru smo se, mi Radujevčani, okupili u jedno društvo koje treba da u velikoj meri promeni sliku našeg mesta. Ovo je veliko mesto ali smo od opštine dosta zapostavljeni. U poslednjih 32 godine, koliko sam ja bio odsutan, osim elektrifikacije sela i izgradnje osnovne škole nije puno urađeno. Čak je i škola još bez upotrebne dozvole. Nama je cilj da sakupimo sredstva i da uredimo selo. Prva akcija koju smo uspeli da sprovedemo je da kupimo prehrambene proizvode i poklonimo najugroženijim stanovnicima Radujevca. Akcija je bila uspešna i to je bila inicijalna kapisla da nastavimo rad. Angažovali smo se oko ponovnog rada ambulate i njene modernizacije i sada imamo ambulantu koja radi. U međuvremenu smo sakupili novac i renovirali prostorije Mesne zajednice. Nadamo se da će opština Negotin prepoznati naš rad i pomoći nam bar oko asfaltiranja ulica. Moram da kažem da smo mi Radujevčani sami krivi za mnogo toga jer su nam iz opštine rekli da sva sela imaju određena potraživanja samo iz Radujevca ne traže ništa. To bismo takođe želeli da promenimo – kaže nam Dušan.
Чланак Radujevac leči i najtežu bolest се појављује прво на Vesti online.
