Promocija romana „Grinhorn došljak“, održana je na poziv Austrijsko-srpskog društva Vilhelmina Mina Karadžić i njene predsednice profesorke Svetlane Matić.
„Svetlana je bila izuzetna prilikom promocije zato što je vrlo analitično posmatrala moje delo i što je ozbiljno pristupila svom poslu. Bilo je dosta publike, zaista je bilo impozantno. Tom prilikom je bio i moj sin, Stefan Satarić koji je master elektrotehnike, pomagao je prilikom promocije čitajući odlomke iz romana, jedan odlomak je o Svetom Savi, a drugi na sliku Mihajla Pupina koji je uradio Paja Jovanović, tako da smo prošli malo kroz istoriju, predstavili i srpsku kulturu, Mihajla Pupina i njegovu gigantsku ličnost“, kaže Radmila Satarić.
Radmili je kao posebna inspiracija da napiše svoj roman, poslužila autobiografija „Od pašnjaka do naučenjaka“.
„Zato što je to jedno izuzetno književno delo, koje je dobilo Pulicerovu nagradu 1924. godine u Njujorku, veoma zasluženo. Mislim da je te godine Mihajlo Pupin ukazao izuzetnu pažnju ka srpskoj književnosti i fokusirao je, praktično, pogled sveta na srpsku književnost i talente koji dolaze iz Srbije.
Mislim da je već tada krenuo eho ka 1961. kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost“, ističe Radmila.
Život Mihajla Pupina bio je obeležen pronalascima Mihajla Pupina, još od njegovog detinjstva provedenog u rodnom Idvoru, kao i vezanošću za svoj rodni kraj. Pupin je svom prezimenu dodao Idvorski. Nezaobilazna je i uloga njegove majke Olimpijade.
„Njegova majka Olimpijada je nosila jednu veliku baklju svetlosti, jedne prosvećenosti, usmeravala je svoga sina na sve te pojmove, govoreći mu da je nauka večna istina, a hramovi večne istine – univerziteti“, kaže Radmila.
I naša sagovornica je sa svojom porodicom jedan deo života provela u dijaspori, u Kanadi.
„Moj suprug je bio gostujući profesor u Edmontonu, u Kanadi, i to je bio jedan lep period za nas, gde smo se mi združili sa mnogim ljudima iz oblasti nauke i kulture u Edmontonu i drugim dragim ljudima pri crkvi Sveti Sava, gde je otvorena srpska biblioteka, gde sam i ja bila učesnik u tom radu da se otvori srpska biblioteka „Vuk Stefanović Karadžić““, kaže Radmila.
Završavajući razgovor sa gospođom Satarić, na primeru svog života i rada, kao i teme njenog romana, možemo još jedanput potvrditi, da su migracije, a neretko i značajni uspesi koji naši ljudi na tim prostorima postižu, čest pratilac našeg naroda.
