Propadanje drugim sredstvima
Svako ko je bar u jednom trenutku imao neke veze sa političkim životom u Srbiji pretpostavljao je da će taj 20. maj ličiti na tolike druge prethodne izborne nedelje: lažna tenzija i neizvesnost, koja se završava još jednim tesnim trijumfom njega-kao-predsednika. Ali, hoćeš vraga! Desilo se nešto posve neočekivano i večiti second best je, ipak, uspeo da prvi prođe kroz cilj
Teško je reći kolika je to uživancija bila gledati glupo lice njega-kao-predsednika u noći poraza. Ah, kakva radost, kakva sreća! Samo malo da oseti kako je to kada te zajebu, kada pukneš, a bio si toliko siguran da je uspeh zagarantovan! Oh, zadovoljstva! A najbolje u svemu jeste to, da njegov poraz, ma kako ga mnogi od nas priželjkivali, ipak nije bio očekivan! Jer ko bi mogao da sluti, da i pored sve medijsko-propagandne mašinerije, pritisaka, laži, ucena, manipulacija, podmićivanja… rezultat uopšte može da bude drugačiji od očekivanog?
Svako ko je bar u jednom trenutku imao neke veze sa političkim životom u Srbiji pretpostavljao je da će taj 20. maj ličiti na tolike druge prethodne izborne nedelje: lažna tenzija i neizvesnost, koja se završava još jednim tesnim trijumfom njega-kao-predsednika. I onda histerisanje na prozoru partijske centrale u Krunskoj, grljenje sa smradovima iz partijske vrhuške, keženje, bekeljenje i urlanje, bakljada, neizbežno mahanje zastavama, još neizbežniji trubači, tri prsta, Srbija, demokratija, Evropa, Kosovo, sve… A onda staloženo obraćanje na malim ekranima TV prijemnika i obećanje nastavka sigurnog puta u bolju budućnost. I prateće palamuđenje razno-raznih slugeranja, koji su tu da nam objasne zašto je to dobro. Zato uvek nakon svega ostaje gorak ukus u ustima svih nas, jer znamo da su to laži i da je budućnost sigurna samo za odabrane. Nama ostalima ostaje prekarni limb, bilo u Srbiji, bilo negde u emigraciji. Ali, hoćeš vraga! Desilo se nešto posve neočekivano i večiti second best je, ipak, uspeo da prvi prođe kroz cilj. Rezultat je taj da sada imamo njega-kao-bivšeg-predsednika (to mu je, naime, novo zvanje).
Ono u čemu sam još više uživao od samog poraza Miloševića 2.0 bilo je soljenje rana, pogotovo od strane uredništva e-novina i vernih čitalaca na istima. Takvo naslađivanje nad porazom mi je toliko ulepšalo proteklu sedmicu, da je to teško iskazati rečima. Jer ako je neko zaslužio da mu se desi nešto lepo, kao što je to bio ovaj tračak kosmičke pravde, bili su to upravo oni. Oni, koji već godinama vode bitku sa vetrenjačama, boreći se stalno na ivici gladi protiv raznih budaletina, fašista, dežurnih ideologa, zlikovaca, dobro plaćenih zavidljivaca, ministara, spahija i ostalog nakurčenog šljama koji se pod žutim režimom nakotio u ovoj usranoj zemlji. I nema veze ako to neće ne znam koliko doprineti poboljšanju ne znam čega (njihove egzistencije, demokratije in abstracto, mira u svetu…), zaslužili su bar malu moralnu satisfakciju. Zato sam i ja toliko uživao u njihovom uživanju!
Stoga i nije bitno što je bivši upravnik groblja postao predsednik države. čak i ako zanemarimo ovu vrlo zanimljivu slučajnost, koja inače ide u prilog Nikolića kao odgovarajuće ličnosti za predsednika – jer koja bi osoba bila bolja za predsednika zemlje koja se pretvorila u mrtvo more, od jednog bivšeg upravnika pogrebnog preduzeća? – mislim da novi predsednik ne može upropastiti ovu zemlju više od onoga koliko je u tome uspevao njegov prethodnik. Dakle, propast će se nastaviti, samo na drugačiji način. Ali, barem više nećemo čitati u štampi kako, eto, propadamo, ali nam zato predsednik liči, bre, na Džordža Klunija! Umiremo, ali zato u samrtnom ropcu neodoljivo zračimo seksualnom privlačnošću (wtf?). Ne više! Sada smo za predsednika dobili čoveka koji će nas predstavljati na pravi način, onakve kakvi zaista jesmo – ružni i sjebani do daske.
Takođe, ne pamtim da sam u skorije vreme pročitao toliki broj sjajnih tekstova na neku temu, kao u proteklih sedam dana o izbornim aktivnostima. Što na e-novinama, što na Peščaniku (koji, inače, ne čitam zbog njihove neoliberalno-tranzitološke orijentacije), publikovan je čitav niz zanimljivih osvrta i analiza. Svako ko nije slep pored očiju, svako ko nije bio na ovaj ili onaj način potplaćen od režima, kao i svi oni koji su do svog intelektualnog i moralnog integriteta držali više nego do pijačarskog kalkulisanja i nekakve strategije i taktike, došli su do istog zaključka: rezultati 20. maja ipak su bili dobri. Drugim rečima, svako ko nije budala, naivan, lažov ili plaćenik, znao je da je poraz kneza Potemkina, koliko god bio rizičan zbog, iz tog poraza proishodećeg trijumfa protivkandidata, bio jedan dobar trenutak za Srbiju. Da se bahatim razbojnicima pokaže da strpljenje (ne)radnog naroda i građana ipak ima granicu.
Međutim, nemojmo se unapred previše radovati! Uprkos tome što je došlo do toliko potrebne promene u Predsedništvu, sve ostalo je nepromenjeno. Jer ko je pobedio u Beogradu? Pogledajmo gradove u centralnoj Srbiji! Ko je trijumfovao u Vojvodini? Ništa se nije promenilo! Bojan-I-am-the-body-Pajtić će i dalje nastaviti, recimo, da zapošljava ćerke poznatih novosadskih kantautora kao svoje, šta ja znam, savetnice za pitanja prava životinja, a njegove partijske kolege i dalje će vladati svojim feudima u Pokrajini. Bivši sekretari SSRNV i njihovi neprijatelji iz vremena Jogurt revolucije, sada konačno udruženi, nastaviće da upravljaju preostalim privrednim resursima, jednako kao i medijima, naučnim ili kulturnim životom, a s vremena na vreme svečano će otvarati nove spomenike bezumlju onih koji su za njih glasali. Šta da kažem, recimo, za (bivši) svoj Novi Sad, gde su, sa jedne strane, poverenje građana dobili i radikali i zveri, a sa druge strane ubedljive rezultate su zabeležili kako lažni socijalisti, tako i oni koji oličavaju iskonsko zlo u tom gradu, naime demokrade i ljigaši? Uostalom, zapitajmo se koja je to koalicija najizvesnija na republičkom nivou? Dakle, uprkos tome što na funkciji predsednika više nećemo gledati Onoga – što je sjajno, ali samo po sebi nedovoljno – sve ostalo ostaće neizmenjeno! I ta večita nepromenjivost, okamenjenost, društvena statičnost, jedna velika klijentelistička mreža, nastaviće da se reprodukuje od vrha pa do dna društvene piramide. Može se samo očekivati da će se ovaj trend dalje nastaviti i zaoštriti. Neće se oni smiriti dok i poslednjeg od nas nekako ne uključe kao svog vazala u ovaj sistem!
Photo: dnevnik.hr
Dakle, politička klasa, isti oni magarci koje manje ili više u kontinuitetu gledamo od kraja osamdesetih na javnoj sceni, nastaviće da nas tlači kao da se ništa nije dogodilo. Ovaj put možda će to raditi samo žešće, jer su jako ljuti na nas, budući da smo ih izdali. Podbacili smo na izborima. Hteli smo da ih zajebemo! I zato će oni još jače nastojati da polno opšte sa našim zadnjicama! Jebaće nas, boleće nas! Već su to i najavili u svom stilu: narod je lud, ne zna šta radi, priziva propast (kao da propast nije već tu!), tako je i Hitler došao na vlast. Uzmimo ta upozorenja za ozbiljno: barem taj dedica koji je spomenuo Hitlera zna šta govori, pa pobogu, on Adolfa lično pamti, jer je bio aktivan u političkom životu i u vreme vlade Cvetković-Maček i u vreme vlade Cvetković-Daček (da se poslužim ovom suludom radikalskom dosetkom)!
Ipak, najveće otkrovenje proteklih izbora je to, koliko je nisko pala tzv. inteligencija u Srbiji. Mnogi velikani pisane reči, nabeđeni umetnici koji su juče posle podne otkrili da su levičari (po tzv. levičarskom novogovoru to se zove radnici u kulturi), svi ti udobno zavaljeni primaoci državnih finansijskih infuzija ili pretendenti na iste, NGO hijene i ostale wanna-be-moralne vertikale su se fenomenalno razotkrile u ulozi plaćenika, dežurnih tumača, branitelja i ideologa jednog bednog režima. Pokazali su se takvim kakvi su: kao obični borci u polju, skupljači simboličkog kapitala i grebatori za privilegije! Maske su konačno spale, a ono što se ispod njih moglo nazreti izgledalo je jako ružno. Ali, to je problem sa kojim oni treba da se nose. Ja sam se, kao jedan među milionima, prepao te ružnoće, ali oni su ti koji će sa rugobom na licu morati da žive do kraja života!
I iako nas nastupi nekih od njih nisu iznenadili – recimo, nastup nezavisnih stručnjaka opšteg tipa iz miškovićevskih nedeljnika ili preživelih primeraka Praxis škole, čiji je nivo levičarstva, inače, uvek bio proporcionalan veličini državno subvencionisane šnicle u tanjiru – ipak na kraju svega ostaje jedan snažan utisak. O tome kako osnovu njihovog sistema vrednosti čine ne demokratski način mišljenja i delovanja, o kojima toliko seru, nego upravo fašistička praksa i jedna vrsta aristokratske arogancije, do sada neviđena u tolikoj meri. Feudalni odnosi moći i fašističke metode isključivanja, nadziranja i kažnjavanja, koje su pod rukovodstvom njega-kao-predsednika postale dominantni model društvenih odnosa, ova lumpen-inteligencija je uporno reprodukovala gde god je stigla, nastojeći da nas pri tome ubedi da to tako treba, da ne može drugačije, da je to normalno, da je to demokratija. Stari francuski filozof Luj Altiser – uživam da se pozivam na njega, baš zbog svih tih praksisovaca tamo, jednako latentnih kao i manifestnih, koje sam spomen ovog imena zasvrbi – bi ih nazvao malim zupčanicima u mehanizmu državno-ideoloških aparata. Neki građanin na ulici možda bi, onako spontano, za njih rekao da su, prosto, govna. Ne znam koji bi im opis bolje pristajao, ali nema sumnje da iza svega ostaje upravo neopisivi smrad.
Odlično je, dakle, što se uvidelo ko je ko i ko bi sa kim, u slučaju jednog radikalnog scenarija, stajao na kojoj strani barikade. Šta će se dalje zbivati, tek ostaje da se vidi. Ali, iznenađenjima nema mesta. Kada početkom nedelje neizvesnost oko formiranja vlade bude razrešena i kada svi odahnu zato što je on-kao-bivši-predsednik odlučio da se primi odgovornosti, još jednom se žrtvuje za nas nezahvalnike i sigurnom rukom povede budućnosti-naše-brod, uvideće se da smo i dalje na istom. Neće biti promene čak i ako, nekim čudom, vaskrsnu Koštunica ili crno-crvena koalicija. Jer će se sunovrat Srbije nastaviti. I to na identičan način. Iste prakse, iste demagogije, isti akteri. Isto lupetanje i isti ideološki šumovi koji produkuju zbrku (vidi pod: poznata dramska spisateljica). Isti dilovi među (opet) istim spahijama praviće se i dalje na jednak način. Gledaćemo iste te odvratne njuške, samo u nešto drugačijim kombinacijama. Sve će biti isto, samo njega (na mestu predsednika) neće biti! Zvuči poznato, zar ne?
Dobra stvar u svemu je što zabava, ipak, neće dugo trajati. Pre ili kasnije doći će konobar da naplati i onda će društvo za stolom početi da traži odgovorne za ceh. Treba primetiti da se takve napete situacije nikada nisu završavale mirnim i dostojanstvenim razilaženjem pripitih gostiju, već pre opštom makljažom, u kojoj su se neretko i glave kotrljale ulicama. Zato me sve to, lično, dotiče na drugačiji način nego što je to bio slučaj ranije: posmatrajući zbivanja u Srbiji sa sigurne udaljenosti od hiljadu i kusur kilometara, čovek može samo da žali što je jedna zemlja prepuštena na milost i nemilost grupi bahatih i nesposobnih kretena. Kao i da odbrojava trenutke do fajronta. Koji i nije toliko daleko kao što se misli! Međutim, u svakom zlu ima nečeg dobrog, pa tako i sada! Za očekivati je da ću u mesecima koji dolaze, ovde u emigraciji, početi češće da srećem mnoga poznata lica iz starog kraja. Ko još uvek nije shvatio, u narednim mesecima će svakako uvideti da, bez obzira na sve teškoće, sumnje i neizvesnosti na koje čovek u belom svetu nailazi, sunce tuđeg neba ipak greje bolje nego što bi srpsko sunce na srpskom nebu ikada moglo makar i da zamisli
