ПРИЧЕ ВУКА ЦЕРОВИЋА – ИЗ КЊИГЕ РОЂАЦИ ИЗ ЛАЗИНА

ПРИЧЕ ВУКА ЦЕРОВИЋА – ИЗ КЊИГЕ РОЂАЦИ ИЗ ЛАЗИНА

РАДОВАН ЗАЛУДНИК

Они који долазе у Лазине, па и они који по неколико пута годишње прођу поред села, пјешице, одоздо преко Сједалице, уз Окуке, и они који не силазе с коња, сваки пут застану поред Радованове куће да се поздраве и да попричају с Радованом.

Кућа му је педесетак метара далеко од џаде, нико не може проћи ни у пола дана, ни у пола ноћи да га не чују у кући, да га не виде. Кад млад, силан јахач подбоде бијесна коња, за њим се дигне с џаде фина, бијела прашина и полако поспе траву до куће и кров на кући Радовановој.

Ево и данас је, чим се чуо топот копита отуд са Сједалице, Радован прекинуо посао. Загледао се у џаду, зашкиљио и поклопио шаком чело да види ко долази.

У нашем крају сви се људи поздрављају, кад се један с другим сретну на путу, познавали се, не познавали се.

»Добар дан, чича!« – викну коњаник и нагло затеже узде.

»Добра ти срећа, момче!« – одговори је Радован чекајући да се разиђе прашина око јахача да види ко је.

»А чији оно ти бијаше?«

»Ја сам син Милике Павловића из Стожера«.

»Миликин, а? Знам Милику, како да га не знам, а како ти је Милика?«

»Остарао је, али се још држи. Добро је«

»Е, ајде свраћај да попијемо по ракију!«

»Немам времена, чича хавла ти, морам да идем.«

»Оћеш богами, таман да се село запалило! Не би ти, ваљда, прошао моју кућу, ни дао бог! Свраћај кад ти кажем!« – виче Радован и брише земљаве руке о панталоне и иде џади. Пита се с коњаником и без икаква страха хвата коња за узду и води у ограду крај куће. Џаба се момак куне да мора ићи, да је сунце навило, да ће мрак брзо, а гдје је Стожер, џаба. Радован води за узде и не прича ништа.

»Тпууу!« – пљује доље у бразди од муке Радованова жена, уставља волове, испреже их из плуга и једнога за другим води у шталу. Нема више орања данас. Кад Радован некога сврати с џаде у кућу то не пролази без пића, без ручка и без кафе, таман да се жито сије. Није јој први пут да ради ко зна каквог незнанца, пролазника, оставља посао, да испреже волове, да срп у сноп забада, па жури кући да спрема ручак и да кува кафу.

У почетку се љутила, свађала се са њим, бјежала из куће кад он некога позове, жалила се рођацима и ишла да се појада староме Јолу Марковићу, најстаријем човјеку у Лазинама, ишла чак у Тушину да се жали Радовановом старијем брату – џаба.

Бојала се да ће Радован са својим званим и незваним, познатим и непознатим гостима с џаде упропастити имање, да ће га запустити, да јој дјеца не остану гладна, гола и боса.

И били су вазда на танкој нафаци – двије краве и десетак оваца, ни више, ни мање. То је тако текло и трајало од њене удаје прије тридесет година до данас, па јој се и зато понекад чини да се удала јуче, да се у њеном животу ништа није промијенило, као да није ништа ни радила. И тада је, као и данас, Радован имао двије краве, десетак оваца и стару кућу чађавог крова од букове шиндре.

Радован је свакога дана од ранога јутра до мрклога мрака мотрио на џаду и звао у кућу на пиће и на ручак, на вечеру. Звао је редом, само је срећа да поред нашег села мало људи пролази, многи иду доље аутобусима преко Маине горе и Слијепча моста.

Њему није било важно ко пролази, је ли мушко, или женско, је ли из Лазина, или је из Стожера, са Сокоца, из Чокрлија, из Папа, из Бестрагије …

Било му је свеједно да ли пролазник коњаник или пјешак, је ли сам или иде с друштвом, важно је да је путник, да однекуд иде и да је некуда кренуо и то поред куће Радована Марковића.

Жена му, Милојка, дуго је размишљала о понашању свога мужа Радована. Кад се ни послије многих суза, свађа и пријетњи није промијенио, већ је једнако упорно наставио да срета и пресреће пролазнике на џади, она је схватила да је то код Радована нека јака, но њој сасвим неразумљива потреба за сусретима и поздрављањем, јача од његове воље и његова разума. Дигла је руке од свађе, навикла се и полако сав пољски и сав кућни посао преваљивала на себе и на своје троје дјеце кад су прирасли до косе и до мотике.

А Радована је грдила свако вече, по навици, кад се врати с њиве, или из шуме, од оваца:

»Залудниче један, залудни! Ништа не радиш цијелог живота сем што туђи свијет на своју муку вучеш и товариш! Шта ћу с тобом, несрећница!«

И тако тридесет година. Радован би можда био најбољи газда и домаћин у Лазинама да му кућа није била поред џаде, јер је био један од најбољих радника у селу, а овако ништа. Све му попи и поједе други…

Данас, кад су њихови синови отишли далеко од наших села и од наших брда, Милојка понекад, кад је дан кишан, кад се уз потоке вуку памучасте магле, стане уз прозор, загледа се у мокру џаду пред кућом и каже Радовану:

»Баш је ружан дан… Да хоће неко наићи џадом да попричамо«…

Сад је брзо испрегла волове из јарма, увела их у шталу и пред свакога бацила по нарамак сијена, обрисала кецељом руке и ушла у кућу. Поздравила се с гостом, упитала за здравље, принијела флашу с ракијом и тањир сира, па наложила ватру да загрије ручак.

Принијела је јело, сјела покрај шпорета и склопила руке у крилу гледајући госта. Кад је видјела како момак једе као да крампом одваљује, насмијешила се добродушно и помислила:

»Баш добро што сам синоћ два хљеба умијесила.«

Посједјели су, попричали с пролазником, а кад су га скоро у сумрак испратили до џаде и коња му извели, застали су и ћутке дуго ослушкивали топот копита што се лагано гасио на западу.

»Баш фино момче!« – каза Радован замишљено.

»Фино« – сложи се Милојка – »исти наш Јован.«

А кад су сјели на кладу пред кућом и загледали се у звијезде, обоје су били некако задовољни, као да су добар посао урадили.

Радован задовољно запали цигарету, одби неколико димова и каза:

»Би лијеп дан данас.«

»Баш лијеп« – сложи се Милојка.

ЧЕСТИТКА ЗА НОВУ ГОДИНУ

Нова година. Лежим у соби, шарам очима по зиду; пишем мами, пишем ујаку Рају, пишем дједу Павлу, ујни Марији; пишем баки Спасенији. Свима им овако очима пишем по зиду честитку за Нову годину, честитку коју ни једно од њих неће добити. А желио сам да свакоме од њих, да њима и свим мојим рођацима из Лазина, свим Марковићима, напишем по једну праву честитку, ону на којој на енглеском, њемачком, француском и руском језику пише лијепим краснописним словима: »Срећна Нова година!«

Ала би се дјед Павле изненадио, па би узвио оне своје дебеле обрве, а опустио сиједе бркове све до дугмади на кошуљи.

Као да је преда мном, видим како испод јастука пажљиво и њежно пипа чворноватом руком, тражи наочари које му је некад давно, давно, оставио неки Новаковић из Галице, кад је на Сједалици промашио пут, па мјесто у Јабучно дошао к нама у Лазине и код нас ноћио.

Он и дјед су причали цијелу ноћ; мама је сву ноћ пресједјела крај шпорета и три пута гријала вечеру, а припити старци су се сваки пут запричати и сваки пут заборавили на јело.

Кад је мајка четврти пут загријала вечеру и принијела лонац столу, они су уморни од неспавања и препеченице, обучени, хркали, један на једном, а други на другом кревету. Мајка је само ставила у шпорет двије дебеле цјепанице да држе ватру до јутра и преко обојице полако пребацила по једну вунену поњаву.

Кад је стари Новаковић ујутро, послије доручка, кренуо из наше куће, дуго је тражио и пипао по џеповима и испод пазуха, а кад се увјерио да нема баш ничега код себе што би се могло поклонити, извадио је пажљиво, као да вади трн из дјечје ноге, наочари са тамним жичаним дршкама. Њежно је опипао стакла да види како стоје у оквирима и пружио их дједу:

»Ево ти! Добре су ове наочари, види се на њих у иглу уврћи.«

Дјед је сав важан погладио бркове наниже као да оклијева, да се не помисли да он једва чека такав поклон, ставио наочари и уздигао густе обрве, погледао Бјеласицу, па у сваког од нас као да пита: »Како ми стоје?«

Затим је принио шаку наочарима, погледао у длан да види линије и боре, а онда их пружио оцу: »Види!«

Кад смо сви погледали кроз наочари дјед их је, као нешто најкрхкије, пажљиво увукао у футролу, завио у марамицу и ставио у џеп од прслука.

»Е, хвала ти, брате Драгољубе, ово ти до гроба нећу заборавити!« – казао је и пружио руку госту. Кад су се пољубили и кад је стари Новаковић давно замакао преко Сједалице према Јабучну, дјед је још увијек стајао поред кладе и махао руком. До увече је већ свака кућа у Лазинама знала за дједове наочари и сваки их је мушкарац пробао…

Видим дједа како неповјерљиво узима из поштаревеих руку честитку, па је дуго на длану држи као да јој тежину мјери (дјед је тако непознате ствари, књиге које му је неко хвалио, стављао на длан и дуго вагао ћутећи, или пажљиво превлачио храпавим прстима преко листова као да дијете милује), тобоже лукаво шкиљи у поштара Милована и неповјерљиво пита: »А, велиш, ово је за мене?«

»И баш од Милорада?«

Затим ће, знам, некако осорно и као сасвим незаинтересовано пружити честитку поштару, као да он нема времена за такве ситнице: »Држи, види шта пише!«

Кад му поштар прочита дјед ће узети честитку и не погледавши је више ни једном метнути немарно у џеп, као да он свакога дана барем по једну такву честитку добија. Затим ће позвати поштара да уђе у кућу да попије кафу.

Јој, велики је мајстор мој дјед Павле.

Може поштар сједјети са њим и цијели дан, он више неће поменути ни мене ни честитку, али кад остане сам пажљиво ће обрисати наочари и дуго, дуго држати на длану честитку и миловати је чвороватим, скорјелим прстима, као што мене милује по коси и по челу, кад мисли да спавам и да га не видим.

Ако никога у близини не буде, мало ће му се затрести куштрави бијели бркови, у блиједом оку заблистаће суза…

Ех, да ми је сада да загрлим свога дједа Павла и баку Спасенију, ујака Раја и ујну, мога озбиљног и строгог тату Радоја и моју добру мајку Милену, која никад није имала жеља, нити је што тражила за себе, жељела је само оно што ми желимо. Не бих се стидио да заплачем од радости као најплачљивија дјевојчица, мада сам већ велики, ученик осмога разреда.

За једно дједово миловање руком по коси дао бих све своје петице, чак и ону што сам ја добио на контролном из математике…

Зима је. Нова је година. Лазине су далеко. Таман да сам написао свакоме Марковићу по једну честитку, ни једна им прије прољећа не би стигла у Лазине. Тамо поштар Милован не иде ни љети, једино пође кад има неки важан телеграм, кад неко од Марковића умре негдје у свијету. Или кад се неко од њих жени. Па и тада не иде у Лазине, већ на сасвим друго брдо, преко ријеке код Јована у Чеоче, а овај се поизмакне изнад куће, стави шаку око уста и зовне с брда на брдо:

»О, Павле, ооо!«

»А што зва, што?« – озове се дјед с хумка поред колибе.

»А, умро је тај и тај у Села!«

Како је лијепо бити у Лазинама! Како су срећни моји рођаци Марковићи из Лазина! Сад они поваздан иду из једне куће у другу, играју карте, сједе и причају, а ја лежим сам у газдаричиној соби и гледам у зид. Другови су отишли кућама, а како да ја по оваквом великом снијегу одем у Лазине?

Газда и газдарица су пошли код некога на честитање, а мене су замолили да не идем никуда док се они не врате, да кућа не остане сама, да се гости не би вратили. А своју су дјецу одвели са собом.

Можда и моја мама Милена сад сједи поред шпорета у нашој кући, ложи суве храстове цјепанице, гледа у ватру и мисли на мене. Мисли, а ништа не говори.

Само понекад погледа тату који сједи на купи поред стола и озбиљна израза чита неку књигу, стару пјесмарицу, и ћути. Као да му никад ни на ум нијесам пао…

Што је ружно кад нијеси ни велики, ни мали! Кад си сувише велики да би те водили са собом, а сувише мали да би некуда ишао сам. Кад имаш петнаест година, па нијеси ни дјечак, ни момак.

Ружно је у граду Дуракову, али је лијепо у Лазинама. Тамо је сваки дјечак момак, чак и мој мали брат коме је само седам година. Тамо се године не броје код дјечака Само ако си дјечак сви те зову и воде са собом, не бране ти никуда…. Друго је ово, а друго оно у Лазинама.

ВУК ЦЕРОВИЋ , Из књиге „Рођаци из Лазина“

Please follow and like us:


You might be interested in


ROCHER ETNO BEND

МУЗИЧКА ИНСТИТУЦИЈА „РОЧЕР“


Vasiona – Copy

NA POKLON HILJADU KNJIGA E-IZDANJA NA SRPSKOM JEZIKU


40.

ВОЈНИ МУЗЕЈ БЕОГРАД – ТРАДИЦИЈА ДУГА СТО ЧЕТРДЕСЕТ И ДВЕ ГОДИНЕ


ХАНДКЕ, 1

ПРОМОВИСАНА КЊИГА, ПРАВДА ЗА СРБИЈУ


DSC05955

VASKRŠNJA SVETA LITURGIJA UŽIVO IZ AMERIKE


Hram_Svetog_Save

SINOD SPC TRAŽI PREKID ZABRANE KRETANJA ZA VASKRS


los-angeles-hates-hollywood-759×500

СРБИ У СЈЕДИЊЕНИМ ДРЖАВАМА – ФИЛМСКА ИНДУСТРИЈА


Manastir Gradac 2

MANASTIR GRADAC – PRAVOSLAVNI BISER U DOLINI JORGOVANA

комплетан текст