Poseta manastirima okruženim žicom, vojskom i policijom

Uz blagoslov episkopa dalmatinskog Nikodima, grupa od oko pedesetak pravoslavnih hodočasnika iz Knina i okoline, predvođena sveštenicima Stankom Antićem i Milanom Radusinom, posetila je Kosovo i Metohiju, sa željom da se pravoslavni vernici upoznaju sa najznačajnijim srpskim svetinjama u ovom delu Srbije.

Na hodočasničko putovanje krenulo se iz Knina na Vaskršnji ponedeljak 29. aprila u večernjim časovima, a put je vodio kroz srednju Dalmaciju, Hercegovinu i Crnu Goru. Na područje Kosova i Metohije ušlo se iz pravca Rožaja. Nakon šesnaestočasovnog putovanja vernike iz Knina duhovno je okrepio dolazak u Pećku Patrijaršiju, drevno sedište srpskih duhovnih poglavara – arhiepiskopa i patrijaraha pećkih.

Sestrinstvo manastira, na čelu sa igumanijom Haritinom, s ljubavlju je dočekalo hodočasnike, udostojivši ih toplinom i ljubaznošću kakva se može osetiti samo u roditeljskom domu. Od njih, u tom srdačnnom i toplom razgovoru, moglo se čuti kako sve potrebne namirnice za manastir nabavljaju u Srbiji, u Peć idu samo prekom potrebom, održavaju manastirsku ekonomiju zahvaljujući kojoj trpeza, za svakog putnika namernika, uvek bude postavljena. Nije im lako, ali su na takve uslove navikle zahvaljujući veri koja ih čini istinskim čuvarima stradalne zemlje.

Pećka patrijaršija je zaista roditeljski dom svih pravoslavnih Srba, ma gde oni živeli. Istorija ove svetinje je impresivna. Pretpostavlja se da je mesto gde se nalazi kompleks crkava Pećke patrijaršije još u vreme Svetog Save bilo metoh manastira Žiče, gde se tada nalazilo sedište srpske arhiepiskopije. Hram Svetih Apostola u Pećkoj patrijaršiji podignut je trudom arhiepiskopa Arsenija, naslednika Svetog Save, dok je arhiepiskop Nikodim zaslužan za podizanje hrama Svetog Dimitrija, a arhiepiskop Danilo je podigao hramove posvećene Bogorodici Odigitriji i Svetom Nikoli. U njoj se vekovima nalazilo sedište i grobno mesto srpskih arhiepiskopa i patrijarha.

Od svoga postanka u 13. veku, Patrijaršija je pod svojim svodovima okupljala učene teologe, vrsne književnike i istaknute umetnike i svi su oni u njoj ostavljali svedočanstva o svom pregalaštvu. Stoga je ona danas ne samo drevno središte srpske crkve, već i mesto gde se baštini značajna umetnička zaostavština.

Sveti Arhangeli

Nakon obilaska Pećke patrijaršije, hodočasnici su se uputili u manastir Svetih Arhangela, koji se nalazi na svega nekoliko kilometara od Prizrena. Naredne dve noći vernici su prespavali u ovoj nemanjićkoj svetinji, obasuti pažnjom, ljubavlju i srdačnošću igumana Mihaila, koji je sa svojim bratstvom pokazao istinsko lice dobrog domaćina, brata i prijatelja, opšti je utisak svih hodočasnika, koji su se takođe imali priliku upoznati sa istorijatom ovog drevnog manastira.

U manastiru je, do pre par godina, bio samo jedan monah-današnji iguman. Sada ih je trojica, uz još tri iskušenika. Po njihovoj priči, u poslednje vreme hodočasnika je nešto više nego ranijih godina, ali je zato Srba u okolnim selima sve manje i manje. Tamo gde ih ima, uglavnom su to stariji ljudi, njihovom smrću i kuće i sela ostaće pusti. Znaju da je slična situacija i u Dalmaciji, pa se ni muke domaćina i gostiju ne razlikuju mnogo.

Radost Praznika sve je ujedinila, vera koja nije tuga već radost, pa se u to ime zapeva pesma i sa nadom u bolja vremena svi se uputiše u Dušanov konak. Iako je egzistencija u ovakvim uslovima nešto što svakog čoveka navodi da bude obazriv prema mestu i ljudima kojima dolazi, reči oca Mihaila ostaše urezane u mislima putnika: “Car Dušan ostavio je iza sebe amanet da, svaki čovek koji sa verom i pobožnošću dođe u konak mora biti nahranjen i napojen, te da mu se obezbedi prenoćište“. Tog amaneta se bratija u Svetim Arhangelima i danas strogo drži, poštujući želju Dušanovu.

Manastir Svetih Arhangela građen je u periodu od 1343. do 1352. godine kao grobna crkva srpskog cara Dušana. Manastir je imao dve crkve, jednu posvećenu Svetim Arhangelima – grobnoj crkvi cara Dušana, dok je druga podignuta u slavu i čast Svetom Nikoli. Dolaskom Turaka manastirski kompleks je opljačkan i razrušen, dok je 1615. godine manastir porušen do temelja, a od njegovog kamena Turci su u Prizrenu sagradili Sinan-pašinu džamiju.

Visoki Dečani, Gračanica i Zočište

Drugi dan boravka na Kosovu i Metohiji hodočasnici su se ranom zorom uputili ka Visokim Dečanima, zadužbini srpskog kralja Stefana Dečanskog, čije se svete mošti nalaze u manastirskom hramu. Pre samog susreta sa svetinjom, susretoše se Dalmatinci sa pripadnicima italijanskog kontigenta KFOR-a, njihovim uniformama i kamionima, te bodljikavom žicom kojom čuvaju manastir.

Ta slika „demokratije“ u 21. veku, gde se jedna vekovna svetinja mora čuvati, zna se i od koga, dovoljan je pokazatelj slobode svakom Srbinu na toj srpskoj zemlji, pa i slobode za dvadesetak pravoslavnih monaha koji svoju veru svedoče pod svodovima Dečana. Posle ostavljenih dokumenata, zvaničnog prebrojavanja i dozvole tih međunarodnih „čuvara mira“ vernici sa radošću zakoračiše kroz manastirsku kapiju.

Manastir Gračanica Kosovo i Metohija
Manastir Gračanica

Nakon Svete Liturgije u Visokim Dečanima, prisutni su imali priliku da se upoznaju sa prebogatom istorijsko-umetničkom baštinom ove nemanjićke svetinje, koja već 690 godina predstavlja istinski pravoslavni biser koji okuplja pravoslavne vernike sa svih strana sveta, a gde danas manastirsko bratstvo, predvođeno igumanom ove sveštene obitelji, arhimandritom Savom (Janjićem), čuva predački zavet i zavet osnivača Svetog kralja Stefana Dečanskog, da pravoslavna vera ostane i opstane na ovim stradalnim prostorima, da je narod čuva i da ona čuva narod.

Veliku pažnju u Visokim Dečanima hodočasnicima je ukazao otac Luka (Širko), dečanski monah rodom iz sela Golubić kraj Knina, koji u ovoj svetinji boravi gotovo dve decenije, ali ne zaboravlja ni svoju stradalnu Dalmaciju.

Nadahnuti, inspirisani i oduševljeni Visokim Dečanima, hodočasnici su se uputili ka još jednoj nemanjićkoj zadužbini – manastiru Gračanici, koja je od Prištine udaljena desetak kilometara. Manastir Gračanica, zadužbina srpskog kralja Milutina, sagrađena je davne 1321. godine. Od tada do danas srpski narod se ponosi ovom Milutinovom zadužbinom, jer njena lepota, duhovni značaj i umetnička vrednost nadilaze vreme u kojem je sagrađena, u kojem je opstajala i u kojem je danas, jer ona nadilazi vremena i ljude, svedočeći svojom istorijom srpsku umetničku ostavštinu srednjeg veka.

Iz Gračanice, ispraćeni toplinom gračaničkih monahinja, hodočasnici su se uputili ka manastiru Zočište, posvećenog svetim vračima Kozmi i Damjanu, a koji je od Orahovca udaljen svega pet kilometara. Iznenadivši se ovom posetom hodočasnika, a još više saznanjem iz kojeg kraja dolaze, otac Stefan sa radošću sve dočeka i upozna sa istorijom kako manastira tako i kraja u kojem se nalazi. Kraja u kojem danas više nema Srba, kraja u kojem su jasno vidljive poruke Srbima da u svom selu više nisu dobrodošli. Na obnovljenim kućama onih koji su se imali nameru vratiti, ponovo su razbijeni i prozori i vrata, uništavano ono što su gradili, ne ostavivši im drugi izbor nego da ostanu tamo gde su morali otići.

I ovaj manastir danas čuva jedan čovek u uniformi kosovske policije. Manastir Zočište je sagrađen u 14. veku, u vreme vladavine Nemanjića, na ostacima stare vizantijske svetinje, ali je njegov ktitor ostao nepoznat. U poslednjim istraživanjima, na mestu današnjeg hrama su pronađeni ranohrišćanski nadgrobni spomenici iz 4. veka.

Žive okruženi žicom

Trećeg dana posete Kosovu i Metohiji, hodočasnici iz Knina upoznali su se sa delićem srpskog duhovno-istorijskog nasleđa u Prizrenu, među kojima su Bogoslovija „Svetih Kirila i Metodija“, Saborna crkva Svetog Đorđa i nadaleko čuvena crkva poznatija pod nazivom Bogorodica Ljeviška.

Prizren Kosovo i Metohija
Prizren

Posebnu emociju izazvala je poseta Sabornoj crkvi Svetog Đorđa, gde su hodočasnici svojom posetom pozitivno iznenadili starešinu hrama, sveštenika Slobodana Đorića, koji, zajedno sa suprugom i troje male dece, okružen žicom, svedoči srpsko postojanje u ovom nekad srpskom carskom gradu, čuvajući svetinje, dočekujući hodočasnike i moleći se Bogu, uprkos mnogobrojnim nastojanjima da i najmanji trag srpskog postojanja bude zauvek izbrisan.

Radostan je čovek kada kroči u portu ovog, ponovo ovnovljenog, veličanstvenog hrama, ali se teško može oteti onom grčevitom osećaju teskobe kada ugleda malu Sofiju, Petra i Uroša koji odrastaju pod zaštitom kosovske policije na samom ulazu. Nekako, više to liči ograničenoj slobodi kretanja ili kućnom pritvoru nego slobodi koja se takvom predstavlja.

– Skoro deceniju sam u ovom hramu, sada i starešina istog. Velika je radost kada ljudi dođu, kad osete potrebu da pobede strah i obiđu svoje svetinje jer je to ujedno i nama velika poruka, pokazatelj da nismo zaboravljeni. To nam daje snagu da ostanemo i opstanemo ovde. Srba je malo ostalo u Prizrenu, od nekadašnjih 12.000 danas ih je ostalo dvadesetak. Kada ovako dođe neka grupa, kad nas je na liturgiji više od standardnog broja, onda je to jedna neopisiva radost za nas. Nadam se da će se opet ukazati prilika da nas obiđete, da jedni drugima podarimo radost i utehu jer znam da je isto to potrebno i vama u krajevima iz kojih dolazite – rekao je između ostalog otac Sobodan u nekoliko navrata pokazujući istinsku radost zbog iznenadne posete.

Nadahnuti carskim Prizrenom i njegovim svetinjama, hodočasnici su se pozdravili, ali ne i oprostili, sa Kosovom i Metohijom, obećavši da će zauvek u srcu nositi pečat ovih drevnih svetinja, ali i ponovo doći ukoliko se ukaže prilika za ponovni obilazak ove srpske duhovne kolevke.

Vredno je pomenuti da su putovanje hodočasnika iz Knina i okoline sufinansirali Šibensko-kninska županija i Opština Biskupija, na čemu su im se zahvalili sveštenici i hodočasnici kojima će ovo putovanje ostati u trajnom sećanju.

The post Poseta manastirima okruženim žicom, vojskom i policijom appeared first on srbi hr.

Original Article

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.