POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA (4) Berar

Berar
G. Berar je, prema podacima i tonu njegovog pisma, nacionalno stopostotni Srbin, pravoslavne vere, slavi Sv. Jovana, govori samo srpski i srpski se oseća. Nije nam napisao iz kog je mesta u Banatu, ali smo po prezimenu zaključili da je francuskog etničkog porekla.
Otkud, otkad, zašto i kako Francuzi u Vojvodini?
U vreme svojih ispitivanja u Banatu sredinom dvadesetih godina prošlog veka, prof. J. Erdeljanović je u Pančevu zabeležio i porodicu Francuski, za koju je tvrdio da pripada familijama čije se poreklo ne zna. U isto vreme, u mestu Baranda postojale su dve prodice s prezimenom Franuz koje su došle iz Kikinde. Slavile su Jovanjdan. U (Velikoj) Kikindi živela je samo jedna porodica Francuski (u skraćenom vidu Francuzi) koja je slavila Sv. Jovana. U selu Jarkovac, takođe među rodovima neutvrđenog porekla, spominju se i dve porodice Francuski koje su slavile Sv. Nikolu. Za sebe su tvrdili da su poreklom iz Francuske.
Svojevremeno, u Srbiji, u Velikom Selu, jednu porodicu, Pavloviće, zvali su Vrancuzima. NJeni članovi su tvrdili, a nema razloga da sumnjamo, da je to došlo po nadimku njihovog dede, Ilije, koji je bio u Francuskoj i vrlo često pričao o danima koje je tamo proživeo.

Pre nešto više od dva veka, u vreme austrijske carice Marije Terezije, u Banat su zaista naseljeni Francuzi, kao i desetine hiljada Nemaca, sa porodicama, Italijani (iz Tirola), Slovaci, česi, Poljaci (iz Galicije), Vlasi i Srbi. Francuzi su stizali iz nemačko-francuskih pograničnih oblasti, etnički mešovitih Alzasa i Lorene (Elzasa i Lotaringije), čije su dvojezično stanovništvo svojatali i Nemci i Francuzi. Desetina hiljada Francuza, koji su kao hugenoti, pristalice reformacije, preživeli Vartolomejsku noć 1572, pokolj koji su organizovali njihovi sunarodnici, katolici, živele su u nemačkim kneževinama, Švajcarskoj i drugim zemljama. Stotinu godina kasnije, biće poslati u puste prostore Banata. Vremenom su se asimilovali u Nemce, Mađare, ali i u Srbe. Pošto francuska prezimena nisu bila laka ni za izgovor, ni za pamćenje, ostali su ih svodili na zemlju porekla, pa su svi posatjali Francuzi, Francuski ili Francuzovi. Tako i g. Berar, iako nacionalno Srbin, ima francusko prezime (izvorno Bérard), jer je, etnički, francuskog porekla. U “Novoj maloj Larusovoj enciklopediji” navedena je jedna kota, centar zimskih sportova u Savojskim Alpima – La Bérarde, kuda su hugenoti svakako prolazili, što nas navodi na zaključak da je ovo prezime nastalo prema tom toponimu.
Iako čitalac nije naveo mesto svog banatskog zavičaja, Berare smo našli i u (Velikoj) Kikindi i banatskom Krsturu, kod Novog Kneževca, ali nije isključeno da ih ima i drugde na ovom prostoru, kao i drugih posrbljenih francuskih porodica.

Etničko i nacionalno
U odgovaru na pismo g-đi Sandri Lajter-Radojčin, nagovestili smo da za njeno devojačko prezime, “koje, evidentno, nije srpsko, zasad još ne možemo ništa reći, ali će i ono doći na red”. Time smo hteli da kažemo da naša rubrika ne znači da se bavimo isključivo “srpskim” prezimenima, iako je njen naslov “Poreklo srpskih porodica i prezimena”. Naime, odrednica srpski nipošto ne ne znači da su naša istraživanja ograničena na samo “srpske porodice” u etničkom smislu. Ona samo naglašava njihovu nacionalnu dimenziju.
Nažalost, mnogi ne razlikuju pojmove etničkog i nacionalnog, iako je razlika savršeno jasna: etnicitet je identitet “etnosa”, zajednice jedinki jedinstvenog porekla koje, na osnovu, svojstava koja se stiču rađanjem i nasleđem, čine narod (u staroslovenskom – polk, u starijem srpskom i hrvatskom – puk), a nacionalitet je pripadnost naciji – kolektivitetu za koji se svaka jedinka opredeljuje kad težnja za državnošću počne da se realizuje ili se već realizuje, često i po cenu odvajanja od ostalih etničkih srodnika ili stapanjem sa drugim, etnički nesrodnim.

Kljutić

Iz Austrije nam piše g. Milutin Kljutić, sada penzioner, rođen 1940. u Donjem Ratkovu, opština Ključ u Bosni, u zaseoku Kljutić, odnosno Knežević. Uz to da Kljutići slave dve slave – Nikoljdan i Markovdan, daje dragocene podatke da je do Drugog svetskog rata u Donjem Ratkovu bilo devet porodica sa ovim prezimenom, ali su se raselili. U Ratkovu je ostala samo jedna porodica Kljutić, a ostali su u Banjaluci, Zagrebu, LJubljani, Novom Sadu, Sremskoj Kamenici, Bačkom Jarku, Crvenki, Dubokom, Adi, Baču i tri u Austriji. Za ove tri porodice, jedna je sigurno njegova, ne kaže gde su locirane. Ovaj bi podatak bio dragocen za našu novu knjigu o poreklu srpskih porodica, pa molimo g. Kljutića da nam se ponovo put javi sa ovim podacima i na tome mu unapred zahvaljujemo.
đ. Janjatović navodi da je među srpskim prezimenima u Bosni s kraja 19. veka u Ratkovu kod Ključa zabeleženo jedino prezime Klutić, sa krsnim imenom Marko Evanđelist. S obzirom da su ovo podaci pravoslavne eparhije kojoj su Klutići pripadali, teško je pomisliti da nisu verodostojni. Verovatno je u pitanju nepreciznost u pisanju. Naime, u staroj, predvukovskoj, azbuci koja je čak u Srbiji važila sve do 1869, a u Bosni, tada pod okupacijom, na to nije obraćana posebna pažnja, nije postojalo slovo lj,već se umesto njega pisalo l i dodavao znak za umekšavanje (kakav i danas postoji u ruskom jeziku). Moguće je da sveštenik, školovan pre usvajanja reforme srpskog azbuke, nije znao za ovu izmenu, pa “meki znak” nije ni dodao.
Posebno je neobično što Kljutići (pitanje je da li baš svi, ili samo porodica g. Milutina) slave dve slave – Marka Evanđelista i Nikoljdan (verovatno Sv. Nikolu, 19. decembra). Pošto se Markovdan slavi 8. maja po novom kalendaru, moguće je da im je Sv. Nikola u daljoj prošlosti bio preslava, mada nju zapadnoj Bosni ne slave sve porodice. To bi mogao biti razlog što u crkvenim knjigama nije zabeležena slava Sv. Nikole, već samo glavna slava, Marko Evanđelist. Osim u spomenutim zapadnijim krajevima, u srpskom narodu se, inače, običavalo da se svetac zaštitnik zemlje i imanja gde porodica živi, slavi dva puta u kalendarskoj godini, pa ako je slava đurđevdan (6. maja) onda je preslava zimski praznik istog svetitelja – đurđic (16. novembra). Pošto Marko Evanđelist nema zimski pandan, moguće je da je kao preslava ili zimska slava uzet Sv. Nikola.

Postoji i drugo objašnjenje, možda bliže istini: da je Sv. Nikola uzet za drugu slavu, jer je ženidbom (čitaočeve majke ili babe) nasleđena, odnosno doneta u miraz respektabilan komad zemlje, a raniji vlasnik tog poseda je slavio Nikoljdan. Da dodamo da je Sv. Marko Evanđelist slava koja je najrasprostranjenija u Krajini, dok je u srednjoj i istočnoj Bosni veoma retka. Ovo je jedno od onih prezimena koja zahtevaju obimnija istraživanja.

Kalač
G. Esad Kalač iz Dortmunda, ođen (1972) kod Rožaja u današnjoj Republici Crnoj Gori, među prvima se javio interesujući se za svoje poreklo i prezime. Ali, kao da uopšte nije čitao “Vesti” ili nije shvatio da treba da nam da bar najosnovnije podatke. Samo je napisao da su mu i otac i deda imali isto prezime i da potiče iz naselja Kalače, u kojem svi imaju to prezime. Nije naveo veroispovest, kao ni nagoveštaj porekla, da li su starosedeoci ili doseljeni i iz kog kraja. Ali, on je očito “Srećko” (to u prevodu znači njegovo ime arapskog porekla), jer smo uspeli da nađemo podatke o korenima njegove porodice: Kalači/Kalače su poreklom pravoslavni Srbi od bratstva Milačića, iz najjače grane plemena Kuča – Drekalovića.

Prema studiji “Rožaje i Štavice” geografa i etnologa, akademika M. Lutovca, izvesni Milačić, neznanog imena, pripadnik etno-konglomerata Kuča, iselio se najpre u Rožaje i tu primio islam, a onda sa četiri sina, prešao u selo Zasmreče. “Po prostranstvu groblja (sve do novijeg vremena sačuvani su nadgrobni spomenici sa krstovima i urezanim natpisima, kao i krstače od sige) vidi se da je u Zasmreču bilo mnogobrojno srpsko stanovništvo” – piše Lutovac. Ubrzo je, međutim, “stari naziv sela zamenjen bratstveničkim imenom” – Kalače. U vreme glavnog ispitivanja ovog kraja pre Drugog svetskog rata i dopunskog, neposredno posle rata, Kalači/Kalače su živeli u 78 domaćinstava, potomaka pet generacija onog poislamljenog doseljenika i njegovih sinova. Istraživač je zapisao samo niz od oca Milačića, preko sina mu Musatfe, unuka imenom Jupo, pa praunuka Alja, do “šukununuka” koji se zvao Juso. G. Esad, ako je to njegova “loza”, morao da nam pomogne da dopunimo niz, sve do njega, a ako zna i za druge grane, da nam to napiše.
Još samo “reč o reči”. Otkud “Kalač”? Ni jedan od rečnika koje smo pregledali ne spominje to ime. čini nam se da je ipak najbliži odgovoru A. Škaljić (“Turcizmi u srpskohrvatskom-hrvatskosrpskom jeziku”) koji je zabeležio termine kal, topljenje rude, i kalhana, topionica, ali i kazandžijska radnja. Kalač bi, prema tome, mogao da znači topioničar, kazandžija, pa i kalajdžija. A ako je ta reč prvobitno skovana kao kalhač, to h se vremenom iščezlo, kao i iz mnogih drugih reči.

Saga o Kučima

Pleme Kuča, jedno od naših najznatnijih, zaslužuje posebno objašnjenje, jer smo uvereni da je to od interesa za najširi krug čitalaca. NJegova etnografska i geografska oblast (granica Crne Gore i Albanije) zahvata krajnji jug sadašnjeg srpskog etničkog prostora. U etnografskom pogledu, osim pretežnijeg broja pripadnika pravoslavne vere, ima i katolika i muslimana. Karakteristično je da među pravoslavnima jedni ne negiraju srpsko etničko poreklo, pa i nacionalnu opredeljenost, dok je sve više drugih koji ističu crnogorstvo kao isključivu pripadnost, a vernici druge dve konfesije kategorički odbijaju i spomen nekadašnjeg srpskog etniciteta, osećajući se i izjašnjavajući u nacionalnom pogledu kao Albanci (iako sami koriste svoj izvorni, domaći, etnonim Šćiptari).

U jezičkom pogledu, Kuči uz granicu su, pogotovo muškarci, mahom dvojezični.

NJihov etnički sastav ove je složeni rezultat viševekovnih procesa etnogeneze. Kao primer, dovoljno je navesti slučaj najmoćnijeg i najorganizovanijeg njihovog bratstva, Drekalovića, koji, prema ispitivanjima pre stotinak godina, nisu krili da su se u svojim počecima mešali i sa poarbanašenim, takođe nekad srpskim familijama, a sa kojima su se orodili pridošli Mrnjavčevići, kad su se u 15. stoleću kao jako bratstvo doselili sa jugoistoka (gde su se razvili čak u pravu dinastiju s pretenzijama da zamene Nemanjiće). Izmičući pre Turcima, morali su se kriti najpre u severnoj Albaniji, a potom sišli u jako pleme Kuče i stavili se pod njihovu zaštitu. Zadržali su, međutim, svoju slavu Sv. Dimitrija, za razliku od pravih Kuča koji slave Sv. Nikolu. Prethodno su se, kako kaže jedan od naših najvećih etnologa J. Erdeljanović, „nevoljom pokatoličili, pa bez sumnje naučili i arbanaški jezik, te su oni možda prvi doneli među kučke Srbe katoličanstvo i srpsko-arbanašku dvojezičnost”. Po tadašnjim ispitivanjima, dakle s početka prošlog veka, bilo je kroz 16-18 generacija najmanje 330 razrođenih familija Mrnjavčevića u Kučima, a sve su, po predanjima, počinjale od istorijski nepoznatog Gojka Mrnjavčevića. Veliki broj njih se i dotle i kasnije, u međuvremenu, iselio iz Kuča, ali je ih je isto toliko i ostalo ovom plemenu.

Ostojić
G. Dragoslav Ostojić, iz Hoenkirhena, u Nemačkoj, pisao nam je poodavno. Rođen je u Bodregaju kod Okučana u Slavoniji, gde je rođen i njegov otac Nikola i u koji se deda Mihajlo sa braćom doselio sa Banije. Na Baniji su živeli u selu Zirovac, kod Dvora na Uni. U selu su svi bili sa istim prezimenom, a susedno selo, iako nisu bili u većini, zvalo se Ostojići. Slava svih Ostojića u tom kraju je Mitrovdan (Sv. Velikomučenik Dimitrije, 8. novembra). Još navodi da mu je poznato da su mnogi Ostojići kolonizovani u Ostojićevo, u Vojvodini, da je sretao Ostojiće iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije, pa čak i katolike iz Bosne, sa prezimenom Ostoići. “Znam da je u Crnoj Gori bio kralj Ostojić” – piše, kao i da ima i Crnogoraca sa ovim prezimenom. čuo je da su Ostojići poreklom iz okoline Kragujevca, odakle su se iselili preko Crne Gore i Krajine.

Recimo, najpre, da je prezime Ostojić patronimik od ličnog imena Ostoja, a ono je, po nekima (M. Grković), mada nam to nije ubedljivo, nastalo od imena Stanimir ili Stanislav. U Bosni je bio kralj Stefan Ostoja. Vladao je u dva navrata, kraja 14. i početkom 15. veka. NJegov sin, Stefan Ostojić, vladao je samo tri godine. U kasnijim previranjima i borbi za vlast u Bosni, za kralja je izabran (uz podršku Ugarske) sinovac Ostojin, Stefan Tomaš. U istoriji se još pominje Ostoja Paštrović kao poslanik hercegovačkog vojvode Radoslava Pavlovića na Porti. U Crnoj Gori su zabeležena tri raznorodna bratstva Ostojića – “staro jezersko bratstvo”, sa Skadarskog jezera (verovatno je njihov predak bio Lepoje Ostojić koji se spominje u povelji Ivana Crnojevića iz 1489, kao jedan od 24 vlastelina), zatim “staro bratsvo u Cetinjskom plemenu” i, treće, “staro muslimansko bratstvo u đeklićima”. Ovi su posebno bili jaki u selima Ostojići, Aluge i Ikovići, sve do istrebljenja poznatog kao “istraga poturica” početkom 18. veka. Ali, “kralja Ostoje” u Crnoj Gori nije bilo.

Ne tvrdimo da su svi Ostojići, pa ni porodica našeg čitaoca, potomci bosanskog kralja, poreklom iz Zahumlja, ali i ne isključujemo ovu mogućnost. Ima mnogo grana Ostojića u raznim krajevima i međusobno nesrodnih nastalih po nekom pretku Ostoji, čime se, između ostalog objašnjava njihovo prisustvo u gotovo širomm bivše Jugoslavije.
Lociranja porekla Ostojića prilično je težak problem i obiman posao i prevazilazi okvire novinskog teksta. čitalac može da nam se javi ako želi opširniji odgovor. Dodajmo da su Ostojići na prostore današnje Vojvodine stigli mnogo pre kolonizacije posle dva svetska rata. Kao graničari, stigli su u Šajkašku još u vreme Marije Terezije. U Martonošu, 1718. godine, spominje se Arsen Ostojić kao kapetan u jednom od trinaest potiskih šanaca. Prezime Ostojin beleži se još 1750. u Mošorinu, a kasnije i u Gospođincima, Kovilju, čenti, đakovu i drugde, a Ostojić najranije u čenti 1776. godine, a potom i u Titelu, Slankamenu, đurđevu, Kaću, Bečeju, Karlovcima, đakovu i drugim mestima. Banat je 1779. pripojen Ugarskoj i Marija Terezija donosi Urbarium (sa povlasticama za Srbe) i na licitaciji Srbi i Cincari kupuju 22 spahiluka, a stiču i plemićske titule. Jovan Ostojić i braća mu, Novosađani, kupuju tada Veliki i Mali Šemlak. Jedan od poznatih naših književnih istoričara i sekretar Matice Srpske bio je Tihomir Ostojić (1865–1921), rođen u potiskom Svetom Nikoli u Banatu.