Radaković
G. Boško Radaković, nastanjen sada u Spirvudu, u Australiji, želeo bi da zna svoje, odnosno poreklo roditelja i dede, za koje zna odakle su. Rođen je 1929. godine u Tornju kod Pakraca, u Slavoniji, Hrvatska, gde je živeo i radio, sve do penzije 1991. godine, a u Beogradu, kao izbeglica, od kraja te godine do septembra 1996. Tada je, preko humanitarnog programa, dobio vizu i sa suprugom Dragicom se iselio za Australiju, u okolinu Perta. NJegovi roditelji su se iz Jošana, opština Udbina u Lici, oko 1919. godine preselili u Toranj, baveći se, uglavnom, zemljoradnjom sve do proleća 1944. godine kada su ih streljale ustaše. Deda Jovan, koji je takođe doseljen u Toranj i živeo sa sinom i snahom, nedugo posle njihovog streljanja je umro. Porodična slava Radakovića je Nikoljdan i nije menjana.
Od ostale familije u starom kraju ostao je još samo sinovac Vasilije Radaković sa porodicom, dok rođeni brat Stevo, sa sinom i ćerkom i njihovim porodicama, živi u Dubravama kod Gradiške, Republika Srpska. Brat od strica Petar Radaković živeo je u Bačkoj Topoli, kao i njegovih šest sestara, ali o njihovim prezimenima i porodicama ne zna više ništa.
Koliko zna, Radakovića ima još u selima Kukunjevac, Subocka i Bujavica, kod Pakraca, i Batinjanima, kod Daruvara, ali ne zna da li su srodnici. Pita i za svoje ujake i majčinu rodbinu, sa prezimenom Lemajić, ali o toj porodici ćemo pisati neki drugi put ili može, ako mu se žuri, da nam se obrati telefonom ili imejlom koji su već objavljivani.
Prema „Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije“, Radakovići su na ovim prostorima bili doista mnogobrojni. U početku Prvog svetskog
rata, bilo ih je, prema R. Grujiću, 270 domaćinstava. Samo u selu Jošani kraj Udbine bili su nastanjeni u čitavih 100 kuća, dok ih je u Doljanima (Lapac) bilo u 50 kuća i nešto više u Mogoriću. Nastanjivali su i Divoselo, Gračac, Gospić, Donji Lapac, Omsicu (Bruvno), Melinovac (Zavalje) i Zavalje, Osretke (Srb), Ličko Petrovo Selo kao i okolna sela Rešetar i Zeljavu, Ploču i Tomingaj (Gračac).
M. Radeka, u „Karlovačkom vladičanstvu“, među srpskim pravoslavnim porodicama spominje i Radakoviće sa različitim slavama: Jovanjdan, đurđevdan i Nikoljdan, ali dodaje da ih ima i katolika.
Radakovići i Radakovi (smatramo da su istog porekla) doselili su se u Liku u 17. veku „iz turskih krajeva“. Prvi su otišli najpre u Dalmaciju, kod Obrovca, gde su prvi put zabeleženi 1686. godine, a drug kod Benkovca. Neki od njih su pokatoličeni već u južnoj Dalmaciji, a bilo ih je koji su primili islam (ili prevedeni na ovu veru) u zapadnoj Bosni. Jedni su se, kasnije, povukli s Turcima, a drugi ostali i vratili se u pravoslavlje. U okolini Subotice Radakovići su katolici – Bunjevci.
Prema šematizmima za Bosnu s kraja 19. veka bilo je i Radaka i Radakovića sa različitim slavama. Doduše, ne možemo garantovati da svi oni nisu u srodstvu, menjanje slave nije bilo poželjno, ali se dešavalo iz raznih razloga.
Gunjević
Iz Minhena nam se javlja g. Milenko Milojević, sa pitanjem o očevoj familiji i prezimenu koje sam ne nosi: Gunjević. (Za Milojeviće je video da su objavljivani, pošto redovno prati našu rubriku u „Vestima“.) Poznato mu je, prema podatku koji su saznali u susednom selu Gornji Smrtići, kod Prnjavora u Republici Srpskoj, da su se Gunjevići u Šereg-Ilovu doselili oko 1800. godine. Krsna slava je Sv. Simeon. Koliko se zna, prezime i slava nisu menjani. Ovde ih je, prema porodičnom predanju, na svoje opustele posede naselio neki beg, tako da se ne zna odakle su.
Prema podacima Srpske pravoslavne crkve za parohije Prnjavor i Smrtići, zna se da su postojale porodice sa dvojakim prezimenom istog korena i slave (Sv. Simeun Bogoprimac). Jedni su bili Gunj (kraći oblik i zasigurno stariji), a drugi Gunjević. Prezimena Gunj nigde više nema, osim u okolini Prnjavora, dok Gunjevića ima ubedljivo najviše oko Dervente (Donja Dubica i Novi Grad) i u Osinji (Tešanj), odakle su i mogli da se nasele u okolinu Prnjavora.
Na Glasinačkom polju, postoje dva toponima koji bi mogli da upućuju na starije etape seljenja Gunjevića. To su brdo Gunj u Novoseocim, gde više nema pravoslavnih porodica, već tu isključivo žive muslimani, i selo i brdo istog imena Smrtić (samo u jednini), a u blizini sela Smrtići kod Prnjavora su nastanjeni Gunjevići našeg čitaoca. Pretpostavljamo da su ih iz tog Smrtića Turci „poterali“ prema Novoselcima gde su bili čifčije. U ova dva naselja stanovništvo je, inače, uglavnom poreklom iz Hercegovine, od Gackog, a daljom starinom od plemena Riđana (Nikšić). U ovim krajevima ih danas, a možda i odavno, nema.
Prezimena Gunj, pa Gunjević, nesumnjivo su došla od nadimka ili za jednog pretka ili za čitavu familiju koji su nosili ovaj topli haljetak.
Spasojević
G. Neđo Spasojević piše „Vestima“ iz Švajcarske, iz Oberenštringena: „Veoma cijenim rad Vaših etnologa koji su mnogima pomogli da dođu do svojih korena, da doznaju ko su i odakle su.“ Onda prelazi na stvar: želi da sazna i o svom poreklu, tj. o prezimenu Spasojević. Rodio se 1955. godine, od oca Sime i majke Jovanke, u selu Piperima kod Lopara u Republici Srpskoj. U Piperima žive još trojica njegove braće: Mitar, Jovo i Ilija.
Po predanju u porodici, od njihovih predaka (ne znaju ime njihovog oca) ovamo su se doselili Pero i Jovo krajem 19. veka iz Crne Gore, iz plemena Piperi po kojima je i nazvano mesto koje su naselili u Bosni. Slave Aranđelovdan. Naš čitalac, dakle, zna da je Jovo bio njegov „šukunđed“ a da je imao šest sinova: Lako (njegov pradeda), Spasoje, Mihailo, Tešo, Ostoja i Vasilija. Deda našeg čitaoca zvao se Ilija i rodio se 1903. godine.
Konkretno pitanje g. Spasojevića glasi: da li u Piperima, u Crnoj Gori, ima Spasojevića i ako ima, da li se može dokazati da su u krvnom srodstvu?
U okviru istraživanja Majevice šezdesetih godina 20. veka, dr M. Filipović je ustanovio da selo Piperi ima dva dela – Gornje i Donje Pipere, a interesantan je i toponim Crnčevo Brdo koji postoji u tom kraju. Crnci su, pak, selo i bratstvo u plemenu Piperima, a u njemu postoji planinska kosa slična ovoj gde je Crnčevo brdo na Majevici, i na njoj se nalazi Radovče Crnačko ili Poljice, predeo sa plodnom zemljom i sa još dva toponima interesantna za nas – Spasojeva Glavica i Spasojev grob. Nema podataka, niti se pamti, koga Spasoja. Idući odatle na istok (u plemenu Piperima) je Crnač-Do. Sva bratstva u ovom kraju u Piperima slave od starine Aranđelovdan.
Danas u plemenu Piperi nema Spasojevića nego žive bratstva Vukotići, Lazarevići, Petrovići i đurkovići. Oni su pak srodni sa Lutovcima u plemenu Bratonožićima. Zajednički im je predak Gojko, a od njegovog sina Mijajla (oni u Lutovu) su, kao i u Piperima, koga ovde zovu Mijalj, sva pobrojana bratstva. Od svih pobrojanih bratstava u plemenu Piperima na pretke našeg čitaoca nekako najviše podsećaju Vukotići i to njihov ogranak Božovići, jer u svojoj genealogiji imaju jednog Spasoja Jankovog koji je bio unuk Bože Vukotića. Za Božoviće se još spominjalo da im je jedan predak izbegao iz rodnog sela Stijene zbog neplaćanja danka, ali ga na prevaru uhvati „prijatelj“ beg Zotović iz Spuža, te pošalje u Skadar. Odavde je ipak uspeo da pobegne, a pošto je, vraćajući se kući, preplivao Moraču upravo na Mitrovdan, uzeo je ovog sveca za krsnu slavu. Međutim, svi Božovići i inače „užižu“ sveću na Aranđelovdan, koji im je stara krsna slava. Božovići su se većinom raselili: jedni su otišli za Nikšić u Stračevinu, drugi u Banjane ili Pješivce, a treći stigli do Gackog. M. Filipović za Spasojeviće u Piperima kod Lopara na Majevici kaže da su poreklom iz Hercegovine, kao i većina doseljenih familija u ovom kraju.
Da rezimiramo, mnogi Piperi su se, iz socijalnih i ekonomskih razloga, često menjajući ili prezime ili slavu, najpre iselili u Banjane, tj. staru odnosno „visoku“ Hercegovinu, a onda se u „trećem“ kraju vraćali porodičnim korenima i predanju. Ovo je, svakako, bio upravo i slučaj sa Spasojevićima.
Spomenuli smo bratstvo Crnci i lokalitete Crnač-Do i Crnčevo brdo koje je i na Majevici, te Radovče Crnačko. A, Crnci (navodno po pretku koji je bio tamnoputiji pa imao nadimak Crnac – ali ima i drugih tumačenja) su bili od Lužana, najstarijeg i nekad veoma jakog srpskog plemena u Crnoj Gori.
Dakle, uvaženi čitaoče, ovo je samo delić vaše istorije. Javite nam se.
Adrović
Iz Niderola u Nemačkoj, gde živi od 1974. godine, piše redovni čitalac „Vesti“ od prvog broja, g. Izet Adrović. On bi želeo da zna da li je istina da (H)Adrovići potiču iz Ceklina kod Cetinja i to od bratstva đuraškovića, kako je čuo, te da su u nekom trenutku primili islam. Zanima ga i zbog čega se to dogodilo.
Inače, Izet je rođen u selu Vrbici kod Petnjice, opština Berane (nakon Drugog svetskog rata pa doskora Ivangrad) u Crnoj Gori. U tom čisto muslimanskom selu je 99 odsto od familije (H)Adrović. U taj kraj su se doselili sigurno pre 1900. godine, ali čitalac ne zna tačno kada.
Selo Vrbica kod Petnjice nalazi se na samoj južnoj granici oblasti Bihor koja se nalazi u Gornjem Polimlju, pretežno na desnoj obali Lima, a bliže je Beranama nego Bijelom Polju. Stanovništvo mu je, prema proučavanjima akademika M. Lutovca iz šezdesetih godina prošlog veka, poreklom srpsko, malim delom starosedelačko, a znatno većim iz Crne Gore i Brda. U Vrbici je, preciznije u Donjoj Vrbici, tada bilo oko 100 kuća Adrovića. Rodonačelnik im je, prema predanju, bio Andro koji je došao iz Ceklina ali čak pre skoro 350 godina, kad i ostali njegovi pravoslavni rođaci u Lušcu kod Berana: Tomaševići, Popovići, Pajkovići, Vekovići, Radičevići i drugi. Prof. Lutovac nije sumnjao u njihovo poreklo od đuraškovića. Tako se i sada preziva jedan deo ceklinskih bratstava u Budimlji i Dapsiću. Adrovići su bili ugledno i borbeno bratstvo, pa mu je pripadao gornjobihorski „barjak“. Iako su veoma razgranati, Adrovići se do pre pola veka nisu uzimali međusobno.
U Petnjici takođe ima Adrovića u 20 domaćinstava. Doseljeni su iz susedne Vrbice, a jedna grana se iselila u Bor u istom kraju, pre skoro 180 godina, a ima ih u nekoliko kuća i u Ličinama (Paćar-Selu).
U Ceklinu, odakle potiču Adrovići, od đuraškovića, ima zaista familija pravoslavnih Srba sa takvim prezimenom. Slave Sv. Nikolu (19. decembra). Pored Ceklina, nastanjeni su i u Rijeci (Crnojevića) Oćevićima, Riječanima, Mihaljevićima i Dodošima. S početka 20. veka bilo ih je 44 domova u tzv. Riječkoj nahiji. Daljim poreklom su Klimenti – od dolaska Turaka u 15. veku poarbanašeni Srbi-katolici – a iseljavali su se u Bihor, Gusinje, Bjelopavliće, Berane, Ulcinj i Podgoricu.
Izgleda da su Adrovići primili islam tek u Bihoru koji je, od Berlinskog kongresa 1878. do Prvog balkanskog rata 1912, bio najistureniji i najzapadniji deo Turske, dok je na levoj strani Lima bila knjaževina, potom kraljevina Crna Gora. Zbog toga je pojačana islamizacija i počela relativno kasnije, tek od 18. veka, ali svakako nije bila prisilna. Za Adroviće nemamo nikakvih podataka o razlogu promene religije.
Jedno vreme je, još sredinom 19. veka, bilo čak dvoverskih domaćinstava, pa „jedan brat veruje u Hrista a drugi u Muhameda, jedan klanja, a drugi se krsti“. Ili: „U nekim kućama ima tri brata i sva tri drže da su Turci, a otac im Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac se krsti; a kad Bajram dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju.“ – Kad se ovo uzme u obzir – pisao je prof. Lutovac – nije čudo što i danas žene održavaju neke hrišćanske običaje o Božiću i drugim većim praznicima.
G. Izet je, na samom kraju pisma pitao: „Da li smo se mi prezivali đuraškovići i prešli u islam i zbog čega?“ Dakle, Adrovići nisu poislamljeni dok su bili đuraškovići.
Etnolozi „Vesti“ čekaju vaša pisma
Poštovani čitaoci,
ako želite da vam naši etnolozi otkriju poreklo vaše porodice i prezimena,
potrebno je da nam napišete sve što o tome znate vi sami. Pored osnovnih podataka o sebi, obavezno navedite krsno ime svoje familije, a ako vi ne slavite – koju su slavu slavili vaši stari, da li je menjana i kojim povodima. Jednom reči – sve što znate, ili ste slušali, uključujući predanja o svojoj porodici.
Značajno je i da nam kažete otkad živite u zemlji u kojoj ste sada, sami ili s porodicom, gde su vaši roditelji, koga imate u starom kraju, otkud potiče vaša familija, gde je sve živela, gde sve ima porodica sa istim prezimenom, bilo da jeste ili niste u srodstvu.
Jovanović
Iz Švajcarske, gde živi poslednjih 26 godina, piše nam g. Bogić Jovanović, rođen u selu Poljane kod Istoka u Metohiji, ali je posle živeo u Kraljevu. Krsna slava porodice Jovanović je đurđic (16. novembra). Želeo bi da sazna poreklo svojih roditelja.
Sažeto nema šta! Nema podataka ni o tome odakle su roditelji čitaoca, ni da li su u Poljanama živeli deda i baba, ni kada su se preselili u Kraljevo itd.
Kako mislite da vam se ponudi kvalitetan odgovor? Ovo pitanje je i vapaj zbog celokupnog stanja našeg naroda na ovim prostorima i nedovoljnih znanja koja o njima uopšte imamo. Jer Jovanović je najčešće prezime srpskog naroda! O samoj Metohiji ima malo i nedovoljno podataka, pa ako ni ljudi iz tih krajeva ne daju više, šta li će ostati zabeleženo za potomstvo? Naravno, nije g. Jovanović kriv za sve dosadašnje propuste u podacima za Metohiju (i za Kosovo su ponekad više nego oskudni), kriva je naša nauka, posebno su krivi etnolozi, antropogeografi i istoričari koji su malo šta zabeležili,
(krajem šezdesetih godina prošlog veka su naučnici prema projektu Srpske akademije nauka i umetnosti i Filozofskog fakulteta nekoliko godina obavljali istraživanja Metohije pa ništa od toga nije objavljeno kao ni dvadesetak godina kasnija ispitivanja Kosova),
a nadasve je kriva višedecenijska državna politika i nebriga za srpski narod na ovim prostorima, još od 1918, od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa od 1945, kad je zabranjen povratak velikog broja Srba koji su kolonizovani iz raznih krajeva (Like, Dalmacije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, čak Vojvodine) na napuštena i kupljena imanja izbeglih turskih veleposednika.
Ali, upravo zato, svakako ćemo se potruditi da barem nešto kažemo o poreklu ovog čitaoca. Nije čudo da je nastanjen u Kraljevu, ono je zaista stecište mnogih izbeglih, ali i ranije doseljenih Srba sa Kosova i Metohije. Prirodnim putem, koristeći dolinu Ibra, mnoge iseljene srpske familije, još iz vremena Velike seobe pod patrijarhom Arsenijem čarnojevićem 1690. godine, i one pod patrijarhom Jovanovićem-Šakabentom, 1731, stizale su upravo u centre nemanjićke Srbije. Veliki broj Jovanovića verovatno se iselio na sever i dolinom Morave, naročito u istočnu Srbiju. O tome svedoče svi Jovanovići, povratnici ili kolonisti na Kosovu od Zaječara, Niša, iz Toplice, ali i iz potkopaoničkih sela i tzv. Podibra i Gokčanice, ali i na sever sve do Srema. Oni su se naselili, ili vratili na svoja ognjišta u Plemetinu, Pantin, Kosovo Polje, Dobro Selo, Slovinje, Vrelo, Raskovo i mnoga druga posle balkanskih i Prvog svetskog rata.
Sasvim je bilo prirodno da su i Vaši preci, uvaženi g. Jovanoviću, sišli iz „zaklona“ u Podibru i Gokčanici, prvo u Metohiju, preko Mokre Gore, a potom i na Kosovo.
U Gokčanici koja se nalazi kod ušća Ibra u Moravu, ima Jovanovića upravo sa slavom đurđic i preslavom đurđevdan, u mestu Cerje, gde ih nazivaju i „Kuzmancima“, a došli su u 19. veku iz susednih Predola. U Ibru ih ima u Gotovcu, Metikošima, zatim u Vranešima, Brezni, Ribnici i Kovanluku sa istom ovom krsnom slavom.
Ako i Vi zelite da saznate svoje poreklo pokusajte ovde
www.trazimo.info
