Jednoličan je pečalbarski život – rad, rad i uglavnom rad. čovek tu ne diše punim plućima, on se neprekidno sprema za neki pristojniji život. U tim pripremama i retkim trenucima odmora i ne oseti da je život prošao u ubitačnom radu. Osvrne se posle četrdeset godina i zadovoljan je onim što je stekao, a pitanje je veliko da li je zadovoljan i životom koji je proživeo i činjenicom da mu deca ostadoše u tuđoj zemlji, sa tuđim narodom, u vekove vekova.
Kada gastarbajteri odu na Zapad, uglavnom se zapošljavaju po firmama zemlje u koju su došli. U Rusiji je to drugačije. Tamo se naši ljudi zapošljavaju u našim firmama, najčešće kao građevinski radnici. često se događa da se bivši pekar, tekstilac, radnik mašinske industrije – zapošljava kao armirač, tesar, betonirac ili električar. Dok je firma tamo i on je tamo, kad posao prestane prelazi u drugu našu firmu ili se vraća kući.
U takvom radu mnogima je prošlo i po petnaestak godina života. Vraćaju se samo ako moraju, ako nestane posla. Ima i onih koji su se oženili Ruskinjama i na neki način trajno vezali svoju sudbinu sa Volgom i Uralom. Ima izuzetaka i u smislu kvaliteta života i u smislu rada, ali to su izuzeci.
***
Sećate li se Jugoslovenske narodne armije? Kakva je to sila bila! Ponos države koju je predstavljala i njenog večitog komandanta. Temeljila se na bratstvu i jedinstvu, a uništila je bratska mržnja i nesloga. Nema ništa gore od propasti koja počinje iznutra. Toliko puta na to je opomenula učiteljica života, ali nju kao da niko ne sluša.
Usputna šteta propasti moćne armije bio je i Kapetan Cvetković. Upoznao sam ga na gradilištu. Disciplinovan, savestan, odgovoran. Retkost koja ne ide baš uz naš mentalitet i navike. Vojska mu se rasturila, gladna deca ga oterala da se bavi armiračkim poslom po Sibiru.
Privukla mi je pažnju tuga na njegovom licu. To je bila neka tamna senka koju ništa nije moglo da izbriše. Ne sećam se da sam ga video da se smeje. Nikad do kraja nisam saznao šta se to tako strašno desilo u njegovom životu, ali se videlo da se desilo. Pričalo se po gradilištu, da je od eksplozije granate na nekom od nesrećnih jugoslovenskih ratišta iz devedesetih, bio kontuzovan. U povlačenju ga ubaci na patos tamića njegov vojnik. Mislio je da je mrtav, nije hteo da dozvoli da neprijatelji masakriraju mrtvog Kapetana. Posle nekoliko dana su ga oživeli.
U ovom drugom životu je uglavnom ćutao i radio. Ništa ga drugo zanimalo nije. Njemu slobodno vreme i razonoda nisu bili potrebni. Radio je i mislio samo na svoju porodicu i svoju nesrećnu zemlju. Hteo je nazad, u nekadašnji siguran život, ali nije imao kud. On bi ovde ostao da zaradi još malo para, pa da se vrati u Srbiju, da započne nešto.
Senka smrti je bila uvek iznad njega, kao oreol oko glave nekog sveca.
***
U februaru prošle zime na ulici me dočeka jedan od najhladnijih dana u tom sibirskom gradu. Inače je u zimskim mesecima oko minus dvadeset i ništa strašno, ali tog jutra sneg više ne škripi, nego reži kao sibirski tigar ispod toplih zimskih cipela, zimska jakna se ukrutila, ako je zgnječiš, čini se, u prah će se pretvoriti, uz to pomalo i sneg bije u lice. U brzom hodu do kancelarije preživeo sam tih petnaestak minuta kao nešto sasvim obično. Tek mi tu rekoše da je minus 37°.
Više puta sam se pitao, kako li je onima koji su napolju. Ne radi se ako je ispod minus dvadest i pet. Do te temperature se greje beton i može se bez problema betonirati i u sred zime. Tehnologija je razrađena i usavršena.
Treba da se očisti neki sneg s armature, a napolju oko minus dvadeset. Vidim ja da rade po desetak minuta, pa beže u prostorije ispod, naložili vatru u kolica i greju se. Kažu hladno. Ni Kapetanovi pozivi nisu mogli da ih izvedu na ploču. Šta hladno, sad ću vama ja da pokažem da se može sat vremena čistiti sneg, pa pauza. Imamo tople jakne i rukavice, ali neki vetar briše po onoj ploči kao hladno sečivo. Nema se kud, reč je reč, a primer je primer. čistio sam sa njima sat vremena. Oni odoše kod vatre, a ja u kancelariju. Pogledam se u ogledalu i ne mogu da se poznam; lice je pomodrelo, požutelo, poplavilo. Pitam se jesam li to ja. Kapetan predloži i svi se saglasismo; dok je ovako hladno radićemo po grupama, po pola sata na ploči, a pola sata grejanja.
***
Nešto nije u redu, dva je sata zimske sibirske noći, a neko negde plače, muški oporo i teško, sa dubokim jecajima koji dušu razlamaju. Mislim da sanjam, ali plač ne prestaje. Ustanem. Iz susedne sobe se plač još čuje i pojačava. To moj cimer plače, bog te. Mislim nešto se teško desilo, neka nesreća u porodici.
– Šta je cimer?
– Ništa razgovarao sam sa sestrom, pa mi nešto onako došlo.
Trideset godina on ide s građevine na građevinu, najpre po Jugoslaviji, a zatim po Libiji i Iraku, da bi se napokon, kad su mu bivšu firmu rastrgle i razgrabile hijene, našao u Sibiru.
***
Nedelja je jedini dan za odmor. Godinu dana sam radio s Kapetanom, a ugrabio sam svega nekoliko prilika da pomalo popričamo. Nastojao sam da okrenem priču na veselu stranu, ali mi to nikad s njim nije uspevalo. Uvek je nekako priča zalazila u onu drugu stranu, ili se zavezivala u čvor ćutanja. Svega jednom mi se poverio na trenutak. Razgovaramo nešto onako o Srbiji, čežnji, ranama i melemima, a Kapetan mi kaže:
– Znate, u prošlu nedelju izađem da prošetam po grada. Iznenada me pozva ćerka. Onako, običan razgovor smo počeli. Naglo sam ga prekinuo zbog neke knedle u grlu, zbog nekog balona u grudima koji se nadima velikom snagom. `Oću da eksplodiram. Smrsih nešto da ću je nazvati, isključim mobilni i jedva dočekah da se dokobeljam do neke skrovite klupe, stavim sunčane naočari, pa kad sam krenuo da plačem. Ne mogu da se zaustavim.
Suze i samo suze, u grudima suzdržavam krik, ako ga pustim čini mi se prolomiće nebo iznad mene. Nisam znao da može onako slatko da se plače. Slađe mi je nego voda kad sam žedan, potrebnije nego roniocu vazduh.
Umijem se na fontani, nabijem naočari, da se ne vide tragove suza, i nazovem ćerku.
Sutra završavamo treću ploču nad garažama, kaže mi Kapetan. Organizovali smo se da pečemo jagnje u onoj rupi pored gradilišta. Ja častim pivom, jer sam konačno dobio odobrenje od gazde da posle godinu dana otputujem na odmor u Srbiju.
Lepi su ti retki trenuci druženja. U našoj pristojnoj menzi postavimo sto za pedesetak ljudi, kao da je neka slava. Malo salate, sira, pečenja i pića uz muziku i zavičajne pesme sa diska i eto malo radosti i tuge.
Ode Kapetan, za nekih pet sati leta i u Beogradu je. Njegovi ga svi čekaju na aerodromu, svi će da dođu, i kuče su hteli da povedu ali nije bilo mesta – našalio se.
***
Iz Sibira se premestio u Moskvu, da bude bliže svojima.
A onda su neodgovorni ljudi pokrili tankom šperpločom otvor na patosu, umesto da ga pokriju daskom. Kapetan je propao kroz taj otvor s šestog sprata i poginuo. Tako je smrt htela. Vrebala ga je više puta, vukla se za njim i stigla ga na tom moskovskom gradilištu.
Slavoljub Vasojević, Sibir, Rusija
