Naša zemlja je od 1990. godine na odlivu stručnjaka izgubila 12 milijardi dolara, procenjuju analitičari.
Biti pametan i vredno raditi nema nikakve veze sa uspehom i bogatstvom u Srbiji, govorio je Robert S. Gelbard, bivši specijalni izaslanik Sjedinjenih Američkih Država za Balkan. Gelbard, koji je proveo nekoliko godina posmatrajući Miloševićev režim, izračunao je da je samo nekoliko hiljada ljudi profitiralo u srpskoj verziji kapitalizma koju naziva „Srbija d. o. o”.
Da li se nešto promenilo, četiri godine „posle Slobe”?
Tridesetpetogodišnji programer koji intenzivno razmišlja o iseljavanju iz Srbije, iako iskreni patriota, sumorno kaže da je najjači razlog za odlazak iz zemlje – „prokletstvo ovog podneblja”. Nije ga mimoišla nijedna mobilizacija od 1991. godine. Dok su neki pevali na mostovima, on je vozio kamion koji je bio meta lovaca NATO-a.
Bio je optimista posle 5. oktobra, ali:
„Svedoci smo dejstva negativne selekcije u svim oblastima društva. Pošto mi je dosadilo da gledam i trpim da se teret tranzicije prevaljuje na obične ljude, otići ću tamo gde će se ceniti moje znanje. Naravno da mi je žao zbog toga. A možda ću opet, za koju godinu, u neki novi rat”.
Ništa bez 4.000 evra
Njegove projekcije se poklapaju sa analizama stručnjaka: neposredno posle oktobarskih promena „odliv mozgova” je znatno oslabio. Izgledalo je da će sve biti drugačije. Euforija je zahvatila naciju, na sve strane je prštalo od patriotskih obećanja i zaklinjanja. Tako je Božidar đelić pozvao sve naše ljude koji žele da se vrate, a imaju znanje i iskustvo, da mu se jave. Za samo četiri dana primio je više od 100 i-mejlova emigranata čije su biografije dokazivale da se radi o ljudima koji su napravili karijeru. Entuzijazam im je, međutim, brzo splasnuo.
Posle naglog otrežnjenja počeo je da „radi digitron”. Prema nekim procenama, uspešni stručnjaci i istraživači i ne pomišljaju da se vrate ukoliko ne dobiju platu od 4.000 evra. Za ovdašnje prilike, ti zahtevi izazivaju vrtoglavicu.
Već godinu dana posle petooktobarskog prevrata, usledile su političke podele u DOS-u. Seoba i kupovina karata u jednom pravcu tako je nastavljena u istočnom delu zapadnog Balkana, iako je činjenica da je Srbija, sa odlaskom Miloševićevog režima, ipak izgubila oreol „crne mrlje Evrope” i imidž „poslednjeg bastiona komunizma” na starom kontinentu – i pored napora Karle del Ponte da povrati deo tog „slavnog brenda”.
Potvrđujući ove ocene, sociolog dr Slobodan Miladinović, profesor na Fakultetu organizacionih nauka, kaže da je ključno to što mladi ljudi ne mogu da pronađu posao za koji bi bili adekvatno plaćeni. On napominje da takvo stanje ne može da se popravi dok se neke stvari u strukturi društva bitno ne izmene: odliv mozgova je istovremeno tranzicioni, ali i strukturalni problem. Sve dok, kaže profesor Miladinović, u strukturi društva ne budemo imali formiranu socijalnu klasu koja može biti pokretač društvenog razvoja – a to su privatni preduzetnici – ne možemo očekivati oživljavanje privrede. Privredu ne pokreće politička elita svojim reformama. Politička elita, u najboljem slučaju, može samo da stvori pravni ambijent za funkcionisanje privrede.
Profesor dr Vladimir Grečić, pomoćnik direktora Instituta za međunarodnu politiku i privredu ima utisak da su emigracione namere mladih u Srbiji jače nego što je to bilo početkom ili sredinom devedesetih godina. Uzrok su, prema njegovoj oceni, spore reforme društva. Posle 2000. godine, mladi su očekivali brze promene, očekivali su otvaranje novih radnih mesta. „Međutim, tranzicija se odvija sporo”, kaže profesor, procenjujući da je posle 2000. godine oko 50.000 ljudi otišli iz Srbije, a od toga je 10 odsto visokoobrazovanih.
Stampedo generacija
– Od 2000. godine, useljeničku vizu samo u SAD je dobilo skoro 20.000 ljudi. Ako računamo da je među njima oko 10 odsto visokoobrazovanih, dolazim do zaključka da je više od 2.000 stručnjaka u pomenutom periodu otišlo samo u Sjedinjene Države. Proizvodnja jednog „visokog stručnjaka” u proseku staje oko 300.000 dolara. Ako je više od 400.000 ljudi otišlo od 1990. godine, ako su 10 odsto visokoobrazovani stručnjaci, dobijamo fantastičnu cifru od 12 milijardi dolara! Toliko je, naime, naša zemlja izgubila na „odlivu stručnjaka” – naglašava profesor, uočavajući da se ne poklanja dovoljna pažnja zadržavanju visokostručnih kadrova.
On upozorava da je neophodno doneti programe povratka talenata. „Važna je da zemlja porekla iskaže nameru da te ljude želi i da računa na njih”, kaže dr Grečić.
Poslednja istraživanja poklapaju se sa Grečićevim tvrdnjama – od 10 studenata Univerziteta u Beogradu, osmoro bi napustilo zemlju, pokazalo je nedavno istraživanje raspoloženja vlasnika indeksa u Beogradu, a čak 84 odsto studenata beogradskog Univerziteta otišlo bi iz zemlje „laka srca”. Šesnćst odsto studenata je reklo da nikada ne bi otišlo u inostranstvo. Sociolozi ovaj fenomen nazivaju „stampedom generacija”.
„Odgovoran pristup države ovom pitanju može se potražiti u našoj istoriji”, naglašava Slobodan Miladinović, podsećajući na postupak Aleksandra Cincara Markovića, ministra spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije koji je predložio kralju Aleksandru da zapažene mlade intelektualce primi u diplomatsku službu. Kako bi videli svet, a onda svoja iskustva „poklonili otadžbini”.
Ti mladići su se zvali Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Jovan Dučić…
