OBRENOVIćI

U svojoj dugogodišnjoj istoriji Srbi su imali više dinastija: Nemanjiće, Kotromaniće, Lazareviće, Brankoviće, Crnojeviće, Petrović-Njegoše, Karađorđeviće, Obrenoviće. Nijedna srpska dinastija nije istoriografski obrađena, ni u celini ni u pojedinostima. Ne može se reći da većina naših vladara nema urađene biografije, ali se nijedan istoričar nije usudio da ih pretoči u dinastijsku povest.
Koliko je tek srpska istoriografija udaljena od proučavanja onih pojava koje na razne načine prate vladare jednog doma ‡ dvor, dvorska pravila, dvorske ustanove, svakodnevni život članova vladarskog doma, znake vladarskog dostojanstva, čin miropomazanja i krunisanja, vladarevu vlast i zvanja (knez, kralj, car, vožd, despot), vladarevu garderobu i lične predmete, presto, nasleđivanje prestola, prestolonaslednika, namesništvo, porodično imanje, vladarsku ideologiju, politički život i slično. Ni osnovna obaveštenja o tome ne mogu se naći ni u enciklopedijama niti u enciklopedijskim priručnicima. Time se niko nije bavio ni u vreme vladavine kraljeva niti u doba republike.
Obrenovići su dali srpskom rodu pet vladara, koliko i Karađorđevići: kneževe ‡ Miloša (1815‡1839, 1858-1860), Milana (1839) i Mihaila (1839‡1842, 1860‡1868), i kraljeve ‡ Milana (1868‡1889) i Aleksandra (1889‡1903). Vladalački dom Obrenovića, dakle, ulazi u red najzaslužnijih porodica u celokupnoj našoj prošlosti. Na prestolu Kneževine i Kraljevine Srbije sedeli su sedamdeset dve godine. Bili su vladari Srbije u dva perioda (1815‡1842. i 1858‡1903), a Karađorđevići Srbije i Jugoslavije u tri (1804‡1813, 1842‡1858. i 1903‡1945). Vladavina Obrenovića neposredno je vezana samo za Srbiju, a dinastije Petrović-Njegoš samo za Crnu Goru, dok su Karađorđevići uspeli da budu vladari još i Hrvata i Slovenaca.
Od tri novovekovne srpske dinastije, Obrenovići su poslednji ušli u srpsku povesnicu a prvi izašli iz nje. Obrenovići su tri godine duže bili na prestolu od Karađorđevića, a kad je reč samo o Srbiji, punih trideset godina. Novovekovna srpska država postojala je 115 godina, od toga Obrenovićima pripadaju 72, a Karađorđevićima 42 (godina 1814. nije uzeta u obzir). Petrović-Njegoši, kao crkveni i svetovni poglavari, znatno duže su vladali od obe srbijanske dinastije (1683-1918).
U prvom periodu vladavine Obrenovića (1815‡1842) i početkom drugog (1858‡1860) na prestolu su bili kneževi iz Miloševog ogranka, a potom, od 1868. do 1903. potomci Jevrema Obrenovića. Prvi su nosili samo titulu kneza, drugi su uspeli da steknu kraljevsko zvanje (1882).
Za razliku od Karađorđevića, vladari iz kuće Obrenovića vladali su relativno dugo. Ako izuzmemo kneza Milana Obrenovića II, koji je vladao” 21 dan (1839), oni su na prestolu sedeli po 24 godine, u proseku. Knez Miloš i knez Mihailo dva puta su bili srpski vladari. Kratkotrajne su bile samo prva vladavina kneza Mihaila i druga vladavina kneza Miloša. Kad se izuzme prinudno abdiciranje kneza Miloša u korist sina Milana (1839), preostaju dva nasilna obaranja Obrenovića sa vlasti. Oba puta su ih nasledili Karađorđevići, koji nisu bili neposredno umešani u bunu 1842. i prevrat 1903. godine. (Vučićevu bunu organizovali su i izveli ustavobranitelji, a Majski prevrat vojni i civilni zaverenici.) Gorke dane izgnanstva dva eks-kneza, Miloš od 1839. i Mihailo od 1842. do početka 1859. godine, provodili su uglavnom na svojim dobrima u Vlaškoj, Austriji i Ugarskoj. Izgnanički period Obrenovića znatno je kraći od prisilnog boravka u inostranstvu suparničke dinastije Karađorđevića.
Starina kneza Miloša Teodorovića-Obrenovića živela je u Gornjoj i Srednjoj Dobrinji, u Crnogorskom srezu Užičke nahije. O precima dinastije malo se zna. Praded prvog srpskog novovekovnog kneza zvao se Miloš i imao je dva sina, Mijaila i Gavrila. U Dobrinji i danas žive Gavrilovi potomci.
Od Mijaila ide porodična žica dinastije Obrenović. Njegov sin Teodor otac je kneza Miloša. Majka kneza Miloša, Višnja, bila je udata za Obrena Martinovića, a potom za Miloševog oca Teodora Mijailovića. Iz njenog prvog braka je vojvoda Milan Obrenović, od kog je polubrat Miloš preuzeo prezime. Tokom prve vladavine on je, neko vreme, koristio dvojno prezime: Teodorović-Obrenović. Knez se postepeno odricao prvog dela dvojnog prezimena, pa je tako otpalo pravo a ostalo usvojeno prezime, za njega, dinastiju i celu porodicu. Dinastije, inače, nose ime po svom rodonačelniku ili osnivaču.
Dinastija je uži pojam od vladalačke porodice. Nju čini vladar sa suprugom i decom. Ustavima i zakonima rešeno je pitanje nasleđivanja prestola, najvažnije za dinastiju, pa se shodno principu primogeniture (prvorodstva), usvojenom kod nas, tačno znalo ko čini dinastiju. Posle vladara, najvažnija ličnost jeste prestolonaslednik. Kad vladar nema prestolonaslednika, siguran je znak da se dinastija gasi. Obrenovići su zapali u tu bolnu krizu dva puta. Knez Mihailo i kralj Aleksandar nisu imali poroda, pošto kneginja Julija i kraljica Draga nisu mogle da rađaju. Kriza nasleđa prestola iz vremena kneza Mihaila rešena je prenošenjem krune na pobočnu liniju Obrenovića. U slučaju kralja Aleksandra takva mogućnost nije postojala, jer je on bio poslednji muški izdanak.
Obrenovići su imali, u punom značenju ovog pojma, samo dva prestolonaslednika, Milana, sina kneza Miloša i Aleksandra. Knez Mihailo, pre dolaska na presto, nije bio prestolonaslednik, kao ni knez, odnosno kralj Milan. Vaspitanju i obrazovanju prestolonaslednika, ne samo kod Obrenovića nego i kod Karađorđevića, nije pridavana pažnja adekvatna budućem vladarskom zvanju.
Uvođenje u vladarsko dostojanstvo najčešće se vršilo izborom i proglašenjem, da bi se potom obavio čin miropomazanja i krunisanja. Pre donošenja ustava, u kojem je uvek jedan odeljak posvećen vladaru i načinu stupanja na presto, taj čin obavljao se shodno srednjovekovnim običajima, ukoliko su bili poznati, i postojećim prilikama i mogućnostima. Obrenovići su dolazili na presto izborom (knez Miloš, knez Mihailo, knez i kralj Milan) i nasledstvom (knez Milan, kralj Aleksandar).
Nijedan Obrenović nije bio krunisan. Samo se kralj Milan zanosio tom idejom u vreme proglasa Srbije Kraljevinom (1882). U Beču se čuvala jedna kruna za koju se pogrešno verovalo da je pripadala kralju Milutinu. Nju je Milan Obrenović tražio od cara Franje Josifa, i ne dobivši je, odustao je od krunidbenog čina. U našoj novovekovnoj istoriji samo je jedan vladar krunisan ‡ kralj Petar (1904).
Pošto krunisanje nisu uspeli da ostvare, Obrenovići su činu miropomazanja pridavali velik značaj. Skoro svi vladari iz obe dinastije bili su miropomazani. Ne zna se da li su sveto miro primili Karađorđe i knez Milan (1839). Svi ostali su stupanjem na presto miropomazani ‡ primajući pečat dara Duha Svetoga”, tu premudrost, blagodet, seme Božje i silu Božju!
Knez Miloš je naš prvi miropomazani vladar novog veka. Sutradan posle čitanja Hatišerifa i Berata, Obrenovića je u Beogradu miropomazao mitropolit Melentije, prema naročito pripremljenom ceremonijalu (13. decembar 1830). činu miropomazanja posvetili su više pažnje i dali mu veći značaj poslednja dva Obrenovića. Knez Milan je primio sveto miro u Sabornoj crkvi u Beogradu, 5. jula 1868, a kralj Aleksandar u Žiči, 2. jula 1889. godine.
Sve do sticanja nezavisnosti Porta je potvrđivala srpske kneževe beratima. Osim kralja Aleksandra, svi Obrenovići dobili su sultanov berat. Pored ovog pravnog akta, sultani su srpske kneževe obdarivali još i hervanijom (manteau de cйrйmonie), plaštom, ogrtačem, osobitim znakom kneževske vlasti. Nažalost, nemarni Srbi nisu sačuvali nijedan berat i nijednu hervaniju!
Knez Mihailo uveo je više novina u pogledu dinastijskih prava i pravila. On je znatno uzdigao ustanovu vladara iznad naroda, ali i diplomatskih predstavnika stranih država. Ne samo da je zaveo dvorski ceremonijal već se i na ulici znalo kako treba dočekati vladara. Svečanim formama on je pridavao veliki značaj. Knez Mihailo je prvi novovekovni srpski vladar ne samo po volji narodnoj već i po milosti Božjoj”, čime se znatno primakao srednjovekovnim normama. U tome su ga sledila poslednja dva Obrenovića.
Obrenovići su bili veliki tvoritelji i graditelji. Za njihove vladavine Srbija je postigla velike uspehe ‡ postala je država, vazalna (1830), nezavisna (1878), kraljevina (1882), uz ne mala teritorijalna proširenja. Bila je pravna i ustavno uređena država. Ako izuzmemo ustavna akta iz Prvog ustanka, svi ustavi novovekovne Srbije doneti su za vladavine Obrenovića (1835, 1838, 1869, 1888‡1903. vraćen sa malim izmenama). I u svetskoj istoriji retki su primeri da je za relativno kratko vreme vladavine jedne dinastije doneto toliko ustava, a da su njeni vladari, svi odreda, bili apsolutisti, hitri, nažalost, i pri njihovim suspendovanjima. Ipak, blagi nagoveštaji parlamentarizma osetili su se i pre donošenja jednog od najnaprednijih ustava u Evropi, onog iz 1888. godine, koji je uveo parlamentarnu vladavinu u Srbiji.
Obrenovići su, kao graditelji, podigli za sebe i za državne potrebe mnogo vrednih zdanja. Knez Miloš je i u tome prednjačio. Vuk je pisao da je Obrenović pogradio dvore po celoj Srbiji, i živi kako kakav pravi zemaljski Bog”. U Srbiji su podignute najlepše zgrade krajem 19. veka, za vladavine kraljeva Milana i Aleksandra. Lik svake varoši i grada u našoj zemlji po njima je prepoznatljiv. Mnoga zdanja iz njihovog doba i danas korisno služe rodu i otečestvu: dvorovi, crkve, školska i administrativna nadleštva. Osim u zemlji, oni su imali nepokretna dobra velike vrednosti u Rumuniji, Ugarskoj i Austriji. Posle 1903. godine ona su rasturena i zaboravljena. Tama zaborava nadvila se i nad njihovim grobovima.
Srbi nisu bili ravnodušni prema dinastiji Obrenović za sve vreme njenog postojanja. Ona je imala i velike prijatelje i velike neprijatelje. Prvi su Obrenovićima bili verni do samopožrtvovanja, drugi nepomirljivi do krajnosti. Od srpskih državnika i političara niko im nije bio tako odan i koristan kao Jovan Ristić. U to kolo ulazi čitava plejada dostojanstvenih u gospodstvu naprednjačkih političara, sa Milutinom Garašaninom na čelu. Radikali su bili njihovi zakleti protivnici, Nikola Pašić barjaktar a đorđe Genčić fatalan političar.
Karađorđeviće odlikuje ratobornost i smelost velikih pregnuća, Obrenoviće državotvornost i duboka politička pronicljivost. Karađorđevići su zatočenici srpske herojske vertikale, Obrenovići državotvorne ideje. Strast i umešnost vladanja bile su znatno razrađenije i prefinjenije kod Obrenovića nego kod Karađorđevića.
Za razliku od Karađorđevića Obrenovići su na presto dolazili mladi ‡ kralj Aleksandar u 13-oj, knez i kralj Milan u 14-oj, knez Mihailo u 16-oj, knez Milan u 20-oj, a knez Miloš u 33. godini života. Naši vladari su mladi i silazili sa prestola. Knez Mihailo bežao je pred Vučićem (1842) kada je imao 19, a ubijen je u 45-oj; kralj Milan odrekao se prestola u 35-oj, umro u 47-oj, dok je poslednji Obrenović, Aleksandar, lišen života u 25. godini! Ispod srpske krune lepršala se mladost, a kad je reč o Obrenovićima, nju je pratila darovitost i inteligencija. Mladost naših novovekovnih vladara bitno je uticala na formiranje njihove ličnosti, vladarske ideologije i političkog života u zemlji.
Bio bi to samo blag nagoveštaj onog što su Obrenovići uradili za Srbiju i Srbe. A čime su im se Srbi odužili, moramo se, Božje pravde radi, upitati? U ovom trenutku ne bih navodio sve naše grehe prema njima. Ipak, spomenuo bih neke, kako slične propuste ne bismo ponavljali. Grobovi kneževa i kneginja, kraljeva i kraljica iz doma Obrenovića rasuti su i kod nas i u belom svetu. Koliko Srba zna gde je grob kraljice Natalije, velike dobrotvorke Univerziteta u Beogradu, čiju je bistu izbacio iz Rektorata jedan prorektor-komunista? Ko zna gde su sahranjeni kralj Aleksandar i kraljica Draga? Da li su njihovi grobovi na bilo koji način obeleženi? Nije mali greh što su se kosti Milana Obrenovića, rudničkog vojvode, komandanta i savetnika nalazile do 1995. godine u Hereštiju (Rumunija), iako jedan grad nosi njegovo ime, a njegovi žitelji ponose se što su Milanovčani. Zar može neko danas da ostane ravnodušan pri pomisli da je spomenik knjazu serbskomu, Milošu Obrenoviću, bio uhapšen” i držan u kavezu! A iz straha da se ne povampiri taj strašni kodža Miloš, sablja mu je, čak dva puta lomljena, slučajno ili namerno, svejedno je. Prvi put je, tada i ovde, Miloš Veliki bio nemoćan pred Srbima. A Crnuća, Zasavica… Ne možemo se oteti utisku o srpskoj nemarnosti, jednoj izuzetno negativnoj narodnoj karakternoj osobini, koju moramo sistematski suzbijati. Samo zato su ove reči i napisane.
Budući da većina Srba ne zna gde sve počivaju kosti Obrenovića, navodimo mesta grobova srpskih vladara i vladarki. Knez Miloš i knez Mihailo počivaju u Sabornoj crkvi u Beogradu, kneginja Ljubica i kralj Milan u manastiru Krušedolu, kneginja Julija u Beču, knez Milan, kralj Aleksandar i kraljica Draga u crkvi Svetog Marka u Beogradu, a kraljica Natalija u Lardiju (Francuska). Kosti ostalih članova ove zaslužne porodice rasute su po raznim mestima Srbije, od Dobrinje do Novog Sada.

“DANICA” Vukova Zadužbina, Beograd,