Skoro tri meseca niko nije zakucao na vrata usamljene i bolesne starice Stane Minić (85) iz zabitog Dragočeva na Rogozni kojoj su poslednjih godina čitaoci „Vesti“ pomogli da preživi i opstane na opusteloj planini. Da u rezervi nije bilo džaka brašna, dve flaše zejtina i nekoliko pašteta i da baka nema tri kokoške, svašta se moglo dogoditi.
– Navikla sam da me bar leti poneko poseti i donese mi iz Novog Pazara veknu hleba, litar mleka i koju paštetu. Dolazio je i poštar Rade Joković koji bi mi doneo lekove, posećivali su me i rođaci iz susednog sela – priča starica i ističe da već mesecima nije srela čoveka i da je željna da sa nekim popriča.
– Svi su se uplašili te korone, retko ko dolazi na Rogoznu. Bojim se umreću, a niko neće znati da sam otišla na onaj svet. Brinem i zbog toga što se sve teže krećem i što više nemam nikakvih zaliha namirnica. Još nisam uspela da spremim ogrev za zimu, nisam platila ni struju, pa mi, iako od potrošača imam samo za jednu sijalicu i televizor, preti isključenje – žali se starica i naglašava da su presahle i donacije naših čitalaca koje su je u poslednjih pet godina držale u životu.
– Ipak se nadam da će mi pomoći dobri ljudi, da će me se ponovo setiti i da se tokom jeseni i zime neću smrzavati u mojoj hladnoj brvnari, ni gladovati. Sudbina je htela da u ovoj zabiti ostanem sama i da tri decenije ne odem lekaru u Novi Pazar. Ne znam ni kako sam još u životu – priča sa setom baka Stana i mnogo se zahvaljuje dobrim ljudima iz više zemalja koji su joj kupili šporet, televizor i udoban ležaj.
Slične brige muče i Katu Bašić (78) koja, kao i Stana, godinama živi sama u takođe zabitom selu Svilanovo u podnožju planine Golije. Dok je bila bolje snage, baka Kata se izdržavala berući pečurke i druge šumske plodove, sad više ne može u šumu i stoprocentno zavisi od toga hoće li joj neko nešto pružiti.
– Nije mi za namirnice, ako treba trpeću gladna, više brinem zbog lekova, ogreva i struje. Ranije me je češće posećivao dobrotvor Hido Muratović koji mi je donosio raznu pomoć, dugo ga nema, a čekam ga kao ozeblo sunce i nadam se da će mi, čim korona malo popusti, bar lekove doneti – žali se starica dok u svom šporetu kuva litar mleka koje su joj donele komšije iz susednog sela Poljice.
– Posete me povremeno i donesu mi hleba, mleka i kafe. Da nije komšija crkla bi od gladi. Sada mi je najvažnije da, dok je vreme još lepo, spremim bar tri-četiri metra drva, a za to mi je potrebno oko 200 evra, kupim najneophodnije namirnice i lekove i platim struju. Ne daj bože da mi je isključe, ne znam kako bih sama u mraku – poručuje starica.
I baka Stanica Milojević iz Dobrinje na Pešteru (opština Tutin) decenijama živi sama, sve je bliža osamdesetoj i teže obezbeđuje namirnice, lekove i drva za zimu. Za razliku od Stane i Kate ona je dobila samo dve male donacije naših čitalaca koje su joj, kako kaže, mnogo značile.
– Ne treba meni mnogo, za hranu ću se nekako snaći, neće komšije dozvoliti da gladujem, samo ogrev da obezbedim, to mi je svake godine najveći trošak i problem. Duga je i surova pešterska zima. Kad pomislim na mećave i mrazeve, a znam da mi je za drva potrebno 300 evra, još sad mi se ledi oko srca. Svaki dinar bio bi mi zlata vredan, jer ja ovde, zbog starosti i godina, ne mogu ništa da zaradim – objašnjava nam ova dugogodišnja štićenica Humanitarnog mosta.
Dušimirove muke
Sa velikom neizvesnošću, ali i nadom da će mu, kao i ranijih godina, dobri ljudi pomoći, hladne dane čeka i šlogirani starina Dušimir Vuksanović (81), jedini preostali žitelj sela Pačevina na Goliji. I on preživljava tako što mu dobri ljudi iz drugih sela donesu ponešto od hrane.
– Meni su lekovi najveći problem, zbog prirode bolesti trebalo bi redovno da ih pijem što ne činim, jer ne mogu da ih kupim, a svi apeli i poruke koje sam slao Centru za socijalni rad u Novom Pazaru do sada su ostajali bez odjeka – žali se Dušimir i takođe živi u nadi da će mu, kao mnogo puta do sada, pomoći dobri ljudi iz naše dijaspore.
Чланак Nikad teža godina се појављује прво на Vesti online.
