Foto: Privatna arhiva
Nikolina kaže da iako su putovanja i upoznavanje sa kulturama različitih naroda njena velika strast, nikada nije planirala da se seli u inostranstvo.
„Rođena sam i odrasla u Beogradu i mogu da kažem da sam koliko toliko živela ušuškano u komforu svog doma u kom sam odrasla. Mama se postarala da se u kući uvek jede kuvano, da je veš uvek čist i ispeglan, da su sudovi oprani, prašina obrisana, pas prošetan. Sad kada bolje razmislim ni sama ne znam kada je sve to stizala radeći puno radno vreme. Na meni i bratu bilo je samo da učimo i donosimo dobre ocene kući, a kada „zaškripi“ uvek smo mogli da se obratimo tati za pomoć oko matematike, fizike, hemije, te smo tako imali časove do kasno u noć, sve dok se tata ne iznervira i ne ode da spava jer ujutru i on mora na posao“, priča Nikolina.
Nikolina je želela da upiše baletsku akademiju, međutim predomislila se u srednjoškolskim danima.
„Pošto sam pohađala srednju baletsku školu „Lujo Davičo“ imala sam u planu da upišem baletsku akademiju u Beču jer u to vreme u Srbiji nije postojao nikakav vid visokog obrazovanja za igače, a u Narodnom Pozorištu za nas sveže diplomce bilo je slobodno tek po koje mesto u ansamblu i to volonterski. Beč je delovao kao najbliža i najjednostavnija opcija za tako nešto imajući u vidu da sam tamo imala brojnu rodbinu i prijatelje koji bi mogli da mi pomognu. Međutim, kada sam došla da se raspitam o studijama na Konzervatorijumu čitava ta hladna atmosfera, bolnički čista zgrada, portir koji mi govori da informacije mogu da dobijem samo četvrtkom od 12:00 do 14:00 časova, studenti koji se ne osmehuju već me preneraženo gledaju jer im se obraćam, uplašili su mene tada srednjoškolku i uverili da je bolje da se ne odvajam od mamine haljine makar morala i profesiju da promenim“, objašnjava ona.
Nikolina je morala da uloži veći trud kako bi se preorjentisala na novinarstvo.
„Tako sam duplo više napora od većine gimnazijalaca uložila kako bih bila primljena na Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo.
Već na prvom predavanju profesori su nam stavili do znanja da su mediji sedma sila, da nezavisno novinarstvo u Srbiji ne postoji i da ćemo najverovatnije raditi za „crkavicu“ u nekoj medijskoj kući nakon završetka studija. Ja sam ipak bila optimistična i uz učenje popunjavala i svoj CV praksama u mnogobrojnim medijima i organizacijama. Kako se približavao kraj studija uvidela sam da su profesori ipak znali malo bolje od nas tadašnjih brucoša. Starije kolege nisu imale mnogo sreće sa pronalaženjem poslova u struci, neki su volontirali i po godinu dana ili honorarno pisali ili radili priloge za medije. Mnogi su upisali master studije kako bi prolongirali tu agoniju oko traženja posla ili se preusmerili na marketing, politiku i slično pa okušali sreću u drugim branšama. Kako ne bih proživljavala njihovu sudbinu, aplicirala sam za prilično kompetentne master studije u Beču. Nisam mnogo očekivala jer su primali samo 30 studenata godišnje i jer je ovo jedan od retkih programa na Bečkom univerzitetu koji se pohađa na engleskom jeziku. Ispostavilo se da je Beogradski univerzitet u kombinaciji sa mnogobrojnim praksama i dobrim poznavanjem akademskog engleskog jezika izuzetno cenjen na ovom najstarijem univerzitetu centralne Evrope“, ističe Nikolina.
Nikolina svoje studije u Beču vidi kao odskočnu dasku za nastavak karijere.
„Znala sam da su master studije na ovom prestižnom univerzitetu odskočna daska za mene i da mogu mnogo više da napredujem u karijeri i samim tim obezbedim sebi i nekada u budućnosti svojoj deci mnogo kvalitetniji život nego što bih to mogla u svojoj zemlji. Mislim da je to moje mišljenje bilo potkovano i iskustvom mojih roditelja koji su, iako akademski obrazovani i veoma sposobni i vredni ljudi, odlučili da i pored svih ratova i nedaća koje su nas zadesile ostanu u svojoj zemlji što im nije mnogo toga dobrog donelo. Verujem da bih se sigurno vratila kada bi se celokupan standard države poboljšao, a pod tim ne mislim samo na visoke plate jer nisam otišla isključivo „trbuhom za kruhom“, već i na zakone koji se sprovode, školstvo, zdravstvo, nezavisno sudstvo, objektivne medije, sve ono što čini čoveka da se oseća bezbednim u jednoj državi“, naglašava ona.
Red je, kako nam priča Nikolina, ono što se prvo primeti u Austriji.
„Ono što svi primete, pa čak i kada turistički posećuju Austriju, jeste koliko je sve uredno i čisto i koliko se poštuje red. Nebitno da li je to zakonski propisano kao npr. zabrana pušenja u svim ugostiteljskim objektima, saobraćajni propisi, bacanje otpadaka na ulici ili pak neki naučeni maniri kao što su stajanje desno na pokretnim stepenicama, ustupanje mesta u gradskom prevozu starijima ili majkama sa decom ili prosto zagledanje ljudi po ulici“, objašnjava Nikolina.
„Austrijanci se veoma plaše zakona jer se isti i sprovodi pa se tako plaše i da bace opušak od cigarete na ulicu jer će im kazna od 50 evra biti napisana na licu mesta ili da se voze prevozom bez validne karte jer ako kaznu od 100 evra ne platite na licu mesta moraće da pođu sa policajcem u stanicu. Naravno, to je skroz opravdano jer austrijski gradski prevoz funkcioniše perfektno, metro povezuje ceo grad i dolazi na svaka dva do tri minuta, i verovali ili ne uvek ima mesta da se sedne. Tako da kakva god da je nepogoda napolju, neće vam trebati više od 20 minuta do posla, a prevozom se vozi čak i predsednik države“, kaže ona.
Nikolina ističe da taj red važi u svim sferama društva.
„Isto važi i za školstvo, sudstvo, zdravstvo. Na fakultetima se uče najnoviji programi i najviše se fokusira na literaturu iz proteklih nekoliko godina, sve je prilično digitalizovano i u koraku sa sadašnjošću. Profesori su nepristrasni, veoma objektivni i uvek dostupni studentima za sva njihova pitanja. Ne postoje „miljenici“ i oni studenti koji su „uzeti na zub”, svi imaju jednake šanse da se dokažu i u skladu sa tim da napreduju. Uz studiranje moguće je naći i veoma dobro plaćene studentske poslove i prakse, a studenti takođe imaju i mnogobrojne popuste (karte za prevoz, ulaznice za kulturne manifestacije, muzeje, bazene i slično)“, objašnjava Nikolina.
Nikolina dodaje da u Austriji niko nije iznad zakona.
„U svim ustanovama od javnog značaja u čekaonici se dobije jedinstveni „wartenummer“ (broj za čekanje) koji čekate da se pojavi na ekranu, i ničija strina ne može preko reda. Ako ste u sudskom sporu, nezavisno od toga ko vam je otac, dobićete ono što vam sleduje. Takođe, zakon će vas zaštititi kada vam je naneta nepravda, sa čime sam imala prilike da se susretnem. Takođe, uz dobro poznavanje jezika i kompetentno obrazovanje moguće je pronaći dobro plaćen posao u struci, gde su radnici maksimalno zaštićeni te će porodilje dobiti plaćeno odsustvo, a ako ostanete bez posla živećete od socijalnih primanja koja nisu nimalo niska, sve dok vam služba za zapošljavanje ne pronađe novi posao“, prenosi nam Nikolina svoja iskustva iz Austrije.
Ipak, kako kaže, ima i nečega što Austrija ne može da ponudi.
„Ono što pak Austrija, a verujem ni jedna zapadno-evropska zemlja ne može da pruži, jeste taj bezbrižni, živahni i topao mentalitet koji mi Srbi imamo; da svaki dan posle predavanja svi sedimo satima u kafiću i nadjačavamo se ko je glasniji, da se upoznajemo na sred ulice ili u krcatoj 48-ici na Slaviji poveravamo potpunom strancu, taj entuzijazam da i kada nam je teško sve rešimo odlaskom u kafanu, da je sve otvoreno preko cele nedelje pa se i nedeljom može po hleb i mleko, a ako zafali ulja može i do komšinice po jednu šolju, da se ponedeljkom izađe u klub i provede kao da je subota, da se prejede na prve dve slave pa se na treću stigne tek na rakiju i diskusiju o politici, da odvrnemo muziku na semaforu, da nam taksista ispriča svoju životnu priču, da zimi miriše pečena paprika, da čujemo komšijin televizor ili vidimo komšinicin donji veš koji se suši na terasi“, slikovito nam prikazuje Nikolina.
Ipak, iako sada ne živi u Srbiji, Nikolina prati svakodnevna dešavanja ovde.
„Uvek sam aktivno pratila aktuelna dešavanja što zbog svoje struke što zbog ličnog interesa, ali mislim da me nikada nisu pogađala toliko koliko sad. Svi ti faktori i jesu razlog našeg odlaska u inostranstvo i teško je videti da se u državi ne dešava nikakav pomak koji bi nas lišio muka snalaženja u tuđini i uverio da je kod kuće ipak moguće i živeti, a ne samo preživljavati. Druga stvar je da smo svi mi ovde ambasadori svoje zemlje i stoga želimo da je predstavimo u najboljem svetlu, a to nam ne polazi za rukom kada se taknemo nekih fundamentalnih politika naše zemlje. Stoga kada pričam sa prijateljima drugih nacionalnosti najčešće to predstavljam na neki duhovit i komičan način a onda se prebacim na temu dobrog provoda, lepih žena i kvalitetne hrane i jake rakije u Srbiji“, priča ona.
Iako je Austrija prilično blizu Srbiji, ipak, kako nam priča Nikolina, ne znaju puno o nama.
„Jedino što znaju o nama čuli su i zaključili na osnovu mnogobrojnog stanovništva koje je iz Srbije emigriralo tamo. Ono što znaju je
da nam je ekonomija oslabljena zbog silnog ratovanja i da je naš narod u Austriji sklon malverzacijama ne bi li došao do novca. Iz istog razloga su veoma skeptični i nepoverljivi kada je u pitanju zapošljavanje ili čak izdavanje stana osobi srpskog porekla. To naravno otežava život svima nama ovde i često imamo osećaj da nas baš i ne vole. Što se tiče akademski obrazovnih ljudi upoznati su sa post-ratnim stanjem, nedostatkom demokratije, korupcijom i medijskim mrakom na našem području. Čist primer je šef mog departmana na fakultetu i ujedno moj mentor, prof. dr Hajo Boomgaarden, koji se bavio upravo ovom tematikom u svom radu „Facing the past: Media framing of war crimes in post-conflict Serbia” (2013), objašnjava Nikolina.
Ono što takođe znaju, dodaje Nikolina, je da smo veoma vredan, snalažljiv i uporan narod.
„Tokom pisanja master rada uporedo sam radila praksu sa punim radnim vremenom u Ujedinjenim Nacijama i kada sam po završetku prakse pitala šefa, poreklom sa Laosa, da li postoji mogućnost da ostanem i zaposlim se u našem departmanu rekao je: “Ako si bar upola Srpkinja kao ostali zaposleni Srbi ovde, što znam da jesi, onda isto tako znam da ćeš biti tvrdoglavo uporna i predana ovom poslu“. Mislim da tu rečenicu neću zaboraviti dok sam živa“, naglašava Nikolina.
Nikolina nam kaže da se tamo druži sa svima, ali da, svakako, ima najviše prijatelja sa područja Balkana.
„Definitivno imam najviše prijatelja koji su sa našeg područja, bolje se razumemo, slušamo istu muziku, izlazimo na “naša” mesta, razumeju interne šale razmljive samo našim ljudima. Ipak, neka od najiskrenijih prijateljstava koja sam stekla ovde su sa Turkinjom i Ukrajinkom sa kojima sam studirala. Iako nas je bilo sa svih kontinenata, mislim da sam se sa njima od početka najviše sprijateljila upravo zbog sličnog načina odrastanja. Iako smo se družile i sa ostalim kolegama iz klase, većinom sa zapada, nismo mogle mnogo da se povežemo jer je osetno koliko drugačije prioritete i teme imaju oni koji su odrasli u tako “sterilnom” okruženju. Za nekoga ko je odrastao u školskom dvorištu na Karaburmi okružen špricevima, uzgajanje orhideja nije naročito interesantna tema“, ističe ona.
Nikolina naglašava da, ipak, nigde nije kao kod kuće.
„Iako sam ovde sa studentskim poslom u kafiću uspela za 10 dana da zaradim toliko da otputujem na drugi kontinent i kupim sebi
mnoge stvari koje kod kuće nisam mogla, mislim da sam počela da cenim svoju zemlju i narod više nego ikada. Ni u jednoj zemlji na svetu ne može biti lepo kao u svojoj i nigde nećemo biti prihvaćeni kao kod kuće. Mislite li da oni jedva čekaju da im mi dođemo i preuzmemo poslove? Primer za to su i naši ljudi koji po 30 godina žive u Austriji bez poznavanja jezika, sa konstantnim nametanjem svoje kulture i večitom željom da se vrate kući jer “Švabo”. Iz tog razloga mislim da je neophodno da se borimo za svoja prava jer se ništa ne može promeniti pasivnim kukanjem kako nam je politika loša i kako je nepravda na svakom koraku. Delom je to i krivica našeg mentaliteta jer smo navikli da smo žrtve, da se samo sažaljevamo, ali i tešimo kako je drugima gore i kako bi ustvari trebalo da budemo zahvalni na onome što imamo. Zar nije umesto toga bolje da ugasimo televizore, racionalno razmislimo kako živimo i preduzmemo nešto kako bismo stvorili bolje uslove za sve nas ali i buduće naraštaje. Za mene povratak u Srbiju nije neuspeh i ta vrata nikada neće biti zatvorena, ali mislim da još mnogo mora da se radi na kolektivnoj svesti naroda kako bi se nešto promenilo“, zaključuje Nikolina.
