Mrkonjići, na sredokraći puta Trebinje-LJubinje, jedno je od najpoznatijih sela u Popovom polju. Ovo je rodno mesto svetog Vasilija Ostroškog čudotvorca, a po nekima i mesto iz koga korene vuče glasoviti dubrovački matematičar Ruđer Bošković.
Jednog proljećnog dana 1937. godine pred Trifka Milutinovića, kamenoresca, nedaleko od kamene crkve u Popovom polju, kao iz zemlje izbiše, monah i dečak bistrih očiju. Trifko, iznenađen, nazva im Boga.
– Bog ti pomogao Trifko – otpozdravi nepoznati monah. Kamenoresca je kopkalo odakle stanac zna njegovo ime. No, pre nego što je uspeo da prozbori, onaj ga upita:
– Znaš li možda gdje je grob Anastazije, majke svetog Vasilija Ostroškog?
I ne sačekavši odgovor, monah i dečak krenuše ka jednoj zatravljenoj humci. Bila je bez belega, na par koraka od crkve. Postajaše tu nekoliko trenutaka, a zatim, kao da zemlju ne dodiruju, tako brzo nestadoše putem. Od čuda, Trifko se prekrsti, a priču posle prenese ukućanima i selu…
Sunčev zračak
Na to mesto, reći će nam Gojko Bošković, jedan od današnjih starijih stanovnika popovskog sela Mrkonjića, „svake godine u određeni dan pada jedan čudesno topao sunčev zrak, kao da sveti Vasilije, slava mu i milost, s ljubavlju pozdravlja majku! A današnji spomenik u groblju Ani Jovanović isklesao je, 1966, klesar Ilija Vulić iz popovopoljskog sela Strujića. “
Nad mrkonjićkim grobljem i putem Trebinje-LJubinje, pod gigantskom i raspuklom košćelom, za koju veruju da niče onog jutra 28. decembra 1610. kada se u kući pobožnih i blagočestivih roditelja Petra i Anastazije Jovanović rodi sin Stojan, potonji sveti Vasilije Ostroški čudotvorac, podignuta je mala skladna crkva.
Jovanovići behu siromašni, jedva hleba imađahu koliko treba. Ali Stojan, ni ono malo što je imao nije jeo sam, nego ga je delio sa drugima, posebno kad je kao čobanin čuvao ovce sa drugim mrkonjićkim čobanima.
I tako, jedna za drugom nižu se legende i predanja u rodnom selu jednog od najvećih svetaca slovenskog juga. Panoi i putokazi vode radoznalca, putnika, hodočasnika, pa i nevoljnika do te rodne kuće i rodnog sela, a on u njemu ne zatiče ni brošuru, ni knjigu, ni audio, ni video zapis koji bi mu nešto iz tog obilja mogao sačuvati, što bi mogao poneti, podeliti s drugima…
Izuzmemo li ovu, ali uistinu veliku posebnost, zbog čega u Mrkonjiće svraća veliki broj ljudi iz raznih srpskih krajeva, selo ušuškano u riđim hrastovim gajevima, podno surovosivih kraških greda, staro je i iz dana u dan sve nemoćnije, poput većine ostalih koji se nižu oko Popovog polja.
Život sveden na penziju, okućnicu – s vrtom obaveznog kupusa raštana, nekoliko kokošaka, poneku kravicu, kod retkih tek omanje stado ovaca. Uglavnom: starost, nemoć, malaksalost… program malih ambicija!
Olovna tišina
– U donjem selu, ovdje gsje je rođen svetac, živimo ja, moje dvije kćerke 12-godišnja Jelena i 11-godišnja Slađana, baba Mila Milutinović koja je sama, i stariji bračni par – Anđelko i Radojka Lučić – priča 50-godišnji Zoran Dropo koji se pre dve vratio iz Beograda u porodičnu kuću, u zavičaj.
NJegove simpatične kćerke jedina su deca u obe mrkonjićke mahale, a i vrlo retka deca uopšte u Popovom polju. Idu u trebinjsku OŠ „Vuk Stefanović Karadžić“, u Policama. Odlične su učenice. Na nastavu se svakodnevno voze autobusom 30 kilometara u jednom smeru.
I otac Zoran putuje do Trebinja, do Industrije alata, gde je zaposlen kao pogonski električar. NJegova rodna kuća, u kojoj se često prolomi grlen smeh, najbliža je svečevoj. Zapadnije, prema Drijenjanima su Lučići.
Nemaju nikog svog
Na putu u Gornje Mrkonjiće, za koje epski pesnik NJegoslav Bošković iz Beograda, navodi da odatle vuče korene i glasoviti Dubrovčanin matematičar, astronom i fizičar Ruđer Bošković, sustižemo radnicu trebinjskog Centra za socijalni rad. Putuje, reče, od Prhinja ka Trebinju i posećuje „one teško pokretne koji nemaju nikog svog“. Na ovom njenom putu od 50 kilometara takvih je – dvadesetak!
– Imamo troje odrasle đece – veli baka Radojka – i sve smo ih iškolovali. Sin Slavo nam je u Trebinju, jedna kćerka udata u LJubinje, druga, isto udata, u Dubrovniku… đed i ja se ne žalimo. Sami jesmo, ali zdravo smo, što je najvažnije.
A olovna tišina što se lije iz nagriženih kamenih kuća Boškovića, Pavlovića i Markovića, pada i na napuštenu školsku zgradu uz put, što je osvaja rđa i paučina i raspukle divlje šipke koji se klate na golim granama rasipajući crvena zrnca pod mlazevima tople januarske kiše.
A što se tiče onog „usamljenog toplog sunčevog zraka“, nismo ga videli pod ovim pokislim i riđim hrastovim gajevima. Zračak se, vele, pojavljuje u „određeni dan“. A to, ni u kom slučaju, nije bio dan kad su reporteri „Vesti“ bili u Mrkonjićima, kada su oni poput ostalih popovopoljskih sela bili nekako svi slični – tužni i mrki…
Kilometri do prijatelja
– Najgore nam je što smo same. Nemamo drugara, da se poslije časova poigramo. Znate, naš najbliži prijatelj je u selu Žakovu. To je sedam kilometara odavde! Ne igramo se ni s njim. Predaleko je da bismo išle. Vršnjake srećemo tek u autobusu na putu do škole… – pričaju Jelena i Slađana, pomažući ocu u spremanju zimnice.
Krst svečevoj majci
Simo, sina Trifka Milutinovića, koji je nakon očeve priče isklesao krst za grob Anastazije Ane Jovanović u nepovrat su odvele ustaše 1941. godine. Krst, koji je Simo isklesao, i koji je letima ležao u travi na jedinom seoskom groblju, postavljen je 1992. na ulasku u portu male crkve podignute na razrušenim temeljima kuće u kojoj je rođen sveti Vasilije Ostroški.
Pod starom košćelom
– Kad se na Vasilijev dan, 12. maja, oko stare košćele slegne pravoslavni svijet da se pomoli svecu, slava mu i milost, selo oživi. Stignu autobus, eto turista, a dođu i nevoljnici svih vjera, bolesni, sakati, pa tad vidiš šta sve ima pod kapom nebeskom. I, kako onda da ne kažeš, srećan sam što sam zdrav? – veli baka Radojka Lučić.
