Dr Jovan Filipovic, direktor Instituta za menadžment Privredne komore Srbije i izvršni direktor GEPS (Grupa eksperata za prosperitet Srbije), ucestvovao je u razgovorima o dve veoma važne teme na ovogodišnjoj Konvenciji Kongresa srpskog ujedinjenja, održanoj proteklog vikenda u Cikagu.
U razgovorima o privrednom oporavku naše zemlje i šansi i mestu koje moraju imati mladi strucnjaci, Filipovic je bio veoma otvoren i izricit, verujuci da je šansa naše zemlje jedino sa mladim, sposobnim, školovanim ljudima.
I sam se, posle položenog doktorata u Americi, vratio u Srbiju, 1995. godine, verujuci da je moguce promeniti stvari i da ce njegovo znanje i iskustvo nekome biti potrebno. Potražio je mesto na fakultetu i bio odbijen, ali danas otvoreno govori koliko je i to bilo važno iskustvo – rad u industriji, susreti sa radnicima i njihovim problemima.
Iskustva iz železare
S obzirom na Vaša licna neprijatna iskustva po povratku sa školovanja, da li ste se ikada pokajali?
– Nikada se nisam pokajao. Ja sam tri godine radio u <đŽ>elezari u Smederevu, putujuci tamo i nazad, i to je za mene važno iskustvo. Sada sam na Beogradskom univerzitetu, savetnik sam predsednika vlade, radim i na nekim drugim frontovima. Ja sam inženjer, ne bavim se ekonomijom, radim sa naucno-istraživackim ustanovama, trudim se da pomognem mnogim reformskim procesima.
– Formirali smo GEPS za koji je ideja nastala pre petnćstak godina, kada su mnogi od nas bili na postdiplomskim studijama u inostranstvu. Bili smo rešeni i tada da se, nakon školovanja, vratimo u Srbiju i objedinimo to produktivno srpsko bice.
Formalno, organizacija postoji oko dve godine. Mi nemamo clansto, vec ljudi prilaze našem pokretu, dele našu misiju i viziju.
Ja znam za oko 400 školovanih ljudi koji su se vratili u Srbiju, rade za vladu, neke druge organizacije, velike kompanije. Oni posecuju naše skupove i dele naše ideje i mišljenja.
Duhovito je, obracajuci se prisutnima na Ekonomskom panelu, rekao da se u Srbiji još uvek plaše reci menadžment. On je direktor Instituta za menadžment u Privrednoj komori Srbije.
– Ja sam do pre godinu i po dana bio potpredsednik PKS, a onda sam shvatio da me tempo promena u PK ne zadovoljava. To je specificna institucija, vrlo pogodna za vezu izmedu vlade, agencija i privrede. Mi moramo primeniti evropski model komora, ali mi smo do sada imali devijantan vid komorskih udruživanja, gde je komora bila institucija koja je kontrolisala privredu i vršila pritisak na nju. Danas je ona u veoma važnim promenama u svojoj misiji, jer od nekoga ko je kontrolisao privredu, mora postati neko ko ce biti na usluzi privredi. Promene idu jako teško, i narocito ce teško ici sa starim ljudima. Možda zvuci diskriminatorski, ali kada sam ja birao saradnike za svoj Institut, zahtevao sam da svi oni, pored strucnih kvaliteta, moraju biti mladi od mene desetak godina. To je bio jedini nacin da se zaštitim od stare prakse i uradim nešto na kvalitetnom menadžmentom.
