Foto: Privatna arhiva
Lazar Karapandža rođen je u Beogradu 1996. godine, a detinjstvo je proveo u Smederevu.
Nakon završene srednje škole odlučio je da školovanje nastavi u inostranstvu, a kao najbolju opciju za sebe odabrao je pariski Institut političkih nauka (Sciences Po), za koji se govori da je ulazna karta za politiku u Francuskoj.
Prve dve godine studija proveo je na Sciences Po-u, posle čega odlazi na razmenu studenata u Teksas u Sjedinjenim Američkim Državama gde je i zvanično završio osnovne studije.
U Pariz se vratio 2018. godine, kada je upisao master studije međunarodne energetike, takođe na Sciences Po-u, a pre nekoliko nedelja je odbranio master rad kao jedan od najboljih studenata u generaciji.
Zbog svojih postignuća, imao je i čast da bude izabran da se obrati diplomcima svog fakulteta, u društvu nekadašnjeg italijanskog premijera Enrika Lete, Irine Bokove i Stafana de Misture.
Iako je završio i master studije, kako kaže, ne razmišlja o povratku u Srbiju u narednom periodu.
„Ne vidim da uopšte postoji želja države da se mi vratimo nakon završenih studija i da doprinesemo boljitku društva. Kada bi postojala želja vlasti da se mi, studenti iz inostranstva, vratimo i donesemo svoje iskustvo vratio bih se već sutra, ali mislim da trenutno to nije moguće“, smatra Lazar.
Lazar se nada da je ovakav problem trenutan i da će se u nekom trenutku u budućnosti ipak stvoriti uslovi u Srbiji za njegov povratak.
„Nakon petog oktobra kada je oformljena prva demokratska vlada mnogi naši stručnjaci su se vratili u Srbiju iz inostranstva. Poučen istorijom, nadam se da je ovakva situacija u Srbiji samo trenutan trend i da će se obratiti pažnja na mlade ljude koji su trenutno u dijaspori, a koji su izuzetni i mogu mnogo da doprinesu napretku Srbije. Gajim nadu da će se kroz dve, tri, pet ili deset godina situacija promeniti i da će se stvoriti uslovi za naš povratak u domovinu“, ističe Lazar.
Zapravo, odluka da ode na studije u Pariz, prema njegovim rečima, bila je doneta iz dva razloga.
„Prvenstveno, odlučio sam se na taj potez zbog boljih mogućnosti, jer je već 2015. godine u Srbiji situacija postala prilično teška. Pružila mi se prilika da odem i mislio sam da ako u tom trenutku ne ugrabim šansu, ko zna kada ću je ponovo imati. Drugi razlog za odlazak bilo je to što sam uvek voleo da iskusim nešto novo, da proširim svoje vidike i ovo je ispalo kao savršena opcija. Francuska je blizu Srbije, a ovaj fakultet je jedan od najboljih na svetu za međunarodne odnose, tako da sam odlučio da se upustim u sve to“, prisetio se Lazar.
Stranci sa kojima se susreće za Srbiju uglavnom znaju i to, većinom, po negativnim stvarima.
„Uglavnom znaju za Srbiju i to najčešće, nažalost, po negativnim stvarima. Kada se upustim u razgovor sa njima i objasnim im istorijske događaje po kojima nas znaju, poslednjih trideset godina, kao i dešavanja tokom Prvog svetskog rata, uglavnom nas razumeju i solidarišu se sa nama. To su mladi visokoobrazovani ljudi, koji nakon razgovora sa nama steknu malo drugačiji pogled na dešavanja u Srbiji i razumeju komplikovanu istoriju ne samo Srbije, već i čitavog regiona“, kaže on.
Iako je u instranstvo otišao 2015. godine, Lazar svakodnevno prati dešavanja u Srbiji i, kako ističe, nije zadovoljan slikom koju vidi.
„Živim ovde već pet godina ali Srbija je moja država. Roditelji i prijatelji su mi u Srbiji i normalno je da dosta pratim dešavanja u domovini. Zapravo i svi moji prijatelji Srbi koji se nalaze u Parizu prate dešavanja i svi smo revoltirani kada vidimo u kakvom stanju se Srbija nalazi danas“, objašnjava Lazar.
Ono što ocenjuje kao jedan od većih problema u Srbiji jeste to što ona ne pruža perspektivu mladim i obrazovanim ljudima.
„Mnogi studenti na mom fakultetu obrazuju se u cilju da se kasnije zaposle u državnim institucijama, jer oni imaju najbolje moguće obrazovanje koje je potrebno da bi se tamo zaposlili. Cilj im je da rade za državu, da prenesu svoje znanje stečeno na fakultetu. Rastužim se kada vidim da se Francuzi koji studiraju na mom fakultetu na kraju zaposle u raznim državnim institucijama. Voleo bih da imam istu priliku u Srbiji, ali znam da je to u ovom trenutku nemoguće“, ukazuje Lazar na razliku između mogućnosti koje ima u Francuskoj u odnosu na one u Srbiji.
Osvrnuo se na dešavanja u Srbiji i proteste koji su se događali proteklih nedelja.
„Videli smo šta se dešava u Srbiji, a za to vreme se u pojedinim medijima u Francuskoj govorilo da su ti protesti nastali zbog nezadovoljstva naroda nakon uvođenja mera za suzbijanje korona virusa, jer ljudi ne žele da budu u karantinu. Znajući da to nije slučaj, želeli smo da u sred Pariza organizujemo mali protest tokom boravka Aleksandra Vučića i da na taj način pokažemo solidarnost sa građanima Srbije koji su tih dana trpeli strašne pritiske i nasilje“, objašnjava on.
Protest ispred ambasade Republike Srbije u Parizu, prilikom posete predsednika Aleksandra Vučića ovom gradu, organizovalo je dvadesetak studenata. Kako kaže, protest su organizovali spontano, iz revolta prema represiji režima nad građanima u Srbiji i urušavanju institucija.
„Mi jesmo ovde ali Srbija je naša država i osećali smo obavezu da kažemo da se ne slažemo sa politikom vlade i sa politikom predsednika i želeli smo da organizujemo taj protest. Na ideju smo došli potpuno spontano, nekoliko dana pre nego što je Vučić došao u Pariz“, dodaje Lazar.
Povratnu reakciju koja je stigla od Suzane Vasiljević, medijske savetnice predsednika Srbije, nisu očekivali.
„Reakcija predsednika i Suzane Vasiljević je katastrofalna. Nismo očekivali da ćemo ih toliko pogoditi dočekom ispred ambasade. Ona se bavi odnosima sa javnošću i trebalo bi da zna na koji način se komunicira sa građanima, umesto što se studentima iz Srbije podsmeva pišući na tviteru kako Vučić za to vreme sluša Kloda Debisija sa Makronom. Da je portparolka francuske vlade na takav način odgovorila studentima siguran sam da bi ona istog dana morala da podnese ostavku“, zapaža Lazar.
Objasnio nam je i da se razlika između Srbije i Francuske može videti i u kulturi protesta, kao i to da u Francuskoj vlast poštuje mišljenje naroda koji se „digne na noge“.
„Imali smo žute prsluke koji su se završili sporazumom, a onda prošle godine i protest radnika metroa. Taj protest je trajao dva i po meseca i potpuno je paralisao ceo Pariz, a sve je počelo zbog reforme penzionog sistema. Ishod protesta je bio da je ta reforma u potpunosti ukinuta. Tokom oba navedena protesta vlast je konstantno pregovarala sa pobunjenim građanima i na kraju su postigli kompromis. U Srbiji ne vidim da bi to uopšte moglo da bude moguće“, navodi on.
Takođe, Lazar je istakao i razlike između izveštavanja u medijima u ove dve zemlje.
„Neki mediji u Francuskoj su bliži vlasti, neki su dalji, ali svi izveštavaju o bitnim događajima. Nikad se ne bi moglo desiti da nacionalni mediji ne izveštavaju o bitnim dešavanjima poput protesta. Sa druge strane, u Srbiji imamo situaciju gde dve trećine građana uopšte ne zna šta se dešavalo tokom protesta, ni ovih koji su se dešavali pre dve nedelje, ali ni tokom protesta „1 od 5 miliona“ koji su trajali godinu dana. U Francuskoj je nemoguće zamisliti da mediji o takvim stvarima ne izveštavaju“, kaže on.
U Francusku je otišao veoma mlad, a život mu se od tada veoma promenio.
„Francuska mi je dala život u normalnoj, uređenoj državi. Kada sam bio u Srbiji imao sam utisak da nešto tu ne funkcioniše kako treba, ali nisam znao da li je to korupcija, kriminal, da li prosto institucije ne funkcionišu, a onda sam došao u Francusku u kojoj sve funkcioniše, možda ne savršeno, ali u granicama razuma“, ističe Lazar.
Međutim, i pored svih problema koji u njoj postoje, Srbija je jedina zemlja u kojoj se on oseća kao kod kuće.
„Ništa ne može da zameni porodicu, koja je ostala u Srbiji. Ovde sam već pet godina, ali mislim da je potrebno da prođe veoma dug vremenski period, dok ne počnem da se osećam u Francuskoj kao kod kuće, ako se uopšte to i desi. Nedostaje mi taj osećaj pripadnosti, osećaj da znam da sam među svojima“, objašnjava on.
Kada sagleda širu sliku, Lazar ipak kaže da trenutno prednost daje Francuskoj, jer iako Srbiju vidi kao svoju zemlju, Francuska mu pruža mogućnosti koje u Srbiji ne bi mogao ni da zamisli.
„Svaki put kada posetim Srbiju deluje mi da je situacija sve gora. Ne deluje mi da se situacija poboljšava čak ni laganim koracima. Naprotiv, mislim da je sada situacija gora nego kada sam odlučio da odem u inostranstvo. Želim da Srbija postane država u kojoj ćemo moći slobodno da iskazujemo svoje mišljenje i u kojoj će vlast, ma ko tu vlast sačinjavao, biti u stanju da sluša građane“, dodaje on.
Tokom godina doživeo je mnoge uspone i padove, ali ističe da je ovo celokupno iskustvo nešto što će ceniti i nositi u srcu do kraja života.
„Kada sam otišao nisam znao da li će to biti za stalno ili ću se vratiti, ali u tom trenutku sam želeo da steknem iskustvo koje u Srbiji nisam mogao, da upoznam druge ljude, drugačije mentalitete, i ni u jednom trenutku nisam zažalio zbog svoje odluke. Da mogu da vratim vreme ništa ne bih promenio“, zaključuje Lazar.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
