Nataša Kostić-Rakić, tragajući za svojim poreklom, stigla je do blagoslova mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija da može da sakuplja priloge za obnovu manastira Svetog Arhangela Mihaila na Prevlaci Miholjskoj. Ona je rođena u Smederevskoj Palanci pre skoro četiri decenije, a od pre šest godina živi i radi u austrijskoj prestonici Beču. Od kako zna za sebe bila je opsednuta korenima svoje porodice i stalno ju je nešto kopkalo da se upusti u avanturu traganja.
NJen otac Živoslav rođen je u Saranovu, kod Natalinaca. Deda <đŽ>ivadin, takođe je svet ugledao u tom šumadijskom selu. O pradedi nije znala gotovo ništa, jer joj je deda Živadin bio mali kad je izgubio roditelje. Tako nije ostavljena baš ni jedna informacija o dalekim precima.
Ali, Nataša je bila uporna i znala je da od nekud mora krenuti u traganje. Otišla je u Saranovo i pregledala sve knjige rođenih i umrlih meštana. Uočila je da donekle ima njenih Kostića, a odnekle ih nema. To saznanje je nije odvratilo od daljeg traganja.
– Moji preci mora da su od nekud došli u Saranovo – zaključila je Nataša. – Uzela sam da prelistam stari porodični album. Na već požuteloj fotografiji prepoznala sam svog pradedu kome je, kad je snimak načinjen, bilo ne više od četiri godine. Slikao se sa svojim ocem, mojim čukundedom, koji tada nije bio stariji od 30 godina. Posmatrajući kako su bili obučeni, shvatila sam da nisu ljudi sa ovih, šumadijskih prostora.
Amanet svetog Petra Cetinjskog
Nataša Kostić-Rakić je potomak sveštenika Filipa Kostića. NJemu i njegovim naslednicima još Sveti Petar Cetinjski ostavio je amanet da brinu o svetinji na Prevlaci Miholjskoj i obnavljaju je.
Na fotografiji sa Natašinim pradedom i čukundedom, bila je i jedna žena sa negovanom frizurom i suncobranom. Izgledala je otmeno, kao prava dama. Deda je imao opanke koji ne nalikuju šumadijskim, a pradeda je nosio nešto nalik beloj suknjici, a na glavi kapu s krstom.
Jedne godine joj je slučajno do ruku došao časopis „Jefimija“. Za oko joj zapao tekst pod naslovom „Kostići od Krtola.“ Odlučila je da potraži potpisnika tog teksta Vaska Kostića. Prilika joj se pružila prilikom prošlogodišnje posete manastiru Ostrog sa suprugom Tomom i ćerkom Aleksandrom i zajedničkog letovanja u Budvi.
– Preko informacija sam saznala adresu Vaska Kostića u Titvu i odlučila da ga posetim – iznosi Nataša. – Kad sam ga ugledala na vratima njegove kuće, noge mi se otsekle. Nisam znala šta da kažem, jer je ispred mene stajao čovek koji kao da je bio brat blizanac mom dedi po ocu. I lik, i boja očiju, frizura, građa, sve isto… Pružila sam mu ruku, a on je onda kazao: „Ne, neću da se zdravim preko praga.Uđi unutra, jer ako se zdravimo preko praga, svađaćemo se, a ja ne bih da se svađam s tobom.“
U Tivtu kao kod kuće
– Uvek sam letovala u Budvi i uvek kad bih izašla iz aviona na tivatskom aerodromu, osećala sam se nekako jako prijatno kao da sam posle dugog vremena iz daleka stigla svojoj kući – priča Nataša Kostić-Rakić. – Tada još ni slutila nisam da sam se primakla samom pragu postojbine svojih dalekih predaka.
Nataša ga gledala nekako začuđeno. Kad se malo pribrala, prozborila je:
– Vi recite šta treba da uradim i ja ću poslušati.
– Vidi se da si naša! – kazao joj, a potom predložio da odu do groblja.
– Tamo ćeš prvo da se pokloniš precima, a onda idemo u crkvu da vidiš gde se mi, Kostići, krštavamo i gde završavamo – rekao je Vasko i usput joj pokazivao gde su nekada bile solane i maslinjaci.
Na ulasku u groblje zastao je za trenutak, a onda joj se obratio:
– Kad budeš kročila na groblje, osetićeš – jesi li ili nisi odavde.
Natašu je obuzeo čudan osećaj. Priča:
– Nisam znala da li bih radije plakala ili se smejala, da li mi je lepo koliko mi je teško. Drago mi je što sam tu, radujem se, ali mi neka knedla zastala u grlu, zaplakala bih… Na spomenicima slike ljudi sličnih mojim precima. Ugledala sam lik žene na koju ličim kao jaje jajetu…
Vasko Kostić ju je potom poveo na Prevlaku Miholjsku da vidi drevni manastir.
– U mislima sam se sve vreme presabirala i pitala: potičem li zaista odatle? -priča Nataša. – I samo što sam to pomislila, Vasko uvodi mene, mog supruga i našu ćerkicu u jednu prostoriju gde su upravo obedovali monasi.
– Ona je moja, od Kostića – predstavlja me monasima.
Nataša je zaplakala, a kad se malo primirila, poklonila se moštima.
– Sve je mirisalo – veli Nataša. – I ja sam tada bila sigurna da sam našla svoje korene. Oni su definitivno na Prevlaci Miholjskoj.
