Konobar po diplomi, Sremac po lokalpatriotizmu, a jugonostalgičar po emocijama, 46-godišnji Dragan Ercegovac je do 24. godine živeo u Petrovaradinu, a nešto više od dve decenije je u nemačkom gradu Trosingenu. U tamošnjem megamarketu radi kao hausmajstor.
U gore pomenuti grad je došao na kratko, u goste kod prijatelja iz vojničkih dana. Sudbina je htela da se preseli u Nemačku. Za sve je kriva ljubav. Srce mu je ukrotila Nemica Marita zbog koje je zavoleo Trosingen, mada za nijansu manje od Petrovaradina.
– čitav moj dotadašnji život u Srbiji vrteo se oko Novog Sada i Petrovaradina i po tome jesam lokalpatriota, ali i kosmopolita. Za Petrovaradin, odnosno Novi Sad, vezuju me bezbrižnost, lepota odrastanja i mladosti. U tom periodu proputovao sam bivšu, veliku Jugoslaviju i dobar deo Evrope, sve zahvaljujući sportskim takmičenjima – kaže naš sagovornik.
Sve ima svoje
– Kad sam u kući, u Nemačkoj, slušam nemačku muziku i gledam njihovu televiziju, a kad sam u kolima, onda slušam našu, srpsku muziku. Ne postoji racionalno objašnjenje, ali mislim da je to po inerciji jer sam u početku najviše učio jezik uz njihovu muziku i televiziju, a opuštao sam se u kolima – objašnjava naš sagovornik.
U gimnastici je za protivnike bio strah i trepet. Zlatne medalje kao da su bile rezervisane samo za njega. Dragan je skroman i nerado govori o uspesima na sportskom polju. Blagog osmeha, vižljaste građe, smeđe kose, iskrenih očiju, deluje kao čovek od poverenja. Kroz osmeh veli da se zbog tih osobina u njega zagledala i supruga Marita, s kojom deli dobro i zlo više od dve decenije.
– Bila je to ljubav na prvi pogled. čim sam je ugledao, znao sam da je rođena za mene. Topio sam se od miline kad je pogledam i sada, posle 20 i kusur godina, sve je isto. Kad smo se upoznali, Marita nije znala ni reč srpskog, ja nisam umeo da „beknem“ nemački, pa smo se sporazumevali rukama i nogama. Kada je mnogo zapinjalo, pri ruci nam je bio veliki rečnik nemačko-srpskog jezika. Brzo učim i dobar sam đak, tako da sam za kratko vreme „progovorio“ nemački, a i Marita je sve bolje razumevala srpski, ali ga nikada nije progovorila – veli Dragan.
Rođendansko iznenađenje
– Kad je Marita prvi put dolazila u Novi Sad putovala je više od 36 sati. Nismo još bili venčani i čekao sam je na autobuskoj stanici više od 18 sati. Stigla je tačno na dan svog rođendana. Kad je tako premorena i iscrpljena videla mojih sedmoro braće i sestara i roditelje, a svi su je sačekali sa buketima cveća i poklonima, bila je u šoku. Kaže da to nikada neće zaboraviti – seća se Dragan.
Sva njegova interesovanja bila su okrenuta ka Mariti, njenim prijateljima i zemlji u koju se preselio. Deset meseci od venčanja pronašao je posao. Druželjubivi i otvoreni Dragan svakodnevno je sticao nove prijatelje, i strance i Srbe. Oni koji ga dobro poznaju tvrde da je pouzdan i veran drugar, tako da nikoga ne čudi što je tokom poslednjih petnaest godina postao oslonac mnogim zemljacima u nevolji, kako u dijaspori, tako i u otadžbini.
– Oduvek sam se trudio da pomognem onima kojima je to potrebno, bilo da je u pitanju samo razgovor ili neka druga usluga. Prijatelji, valjda, zato i služe. Nikada nisam jurio bogatstvo. Marita i ja nemamo megalomanskih želja. Imamo dobar auto, pristojnu kuću, pristojnu garderobu, kvalitetno se hranimo, idemo na letovanje i zimovanje i ne treba nam više – kaže sagovornik „Vesti“.
Dragan smatra da se u zapadnim zemljama može lako zaraditi za pristojan život samo ukoliko čovek hoće da radi.
U vreme ratnog vihora devedesetih godina prošlog veka, izbegličke kolone su ga toliko potresle da noćima nije spavao i odlučio je da organizuje akciju skupljana humanitarne pomoći.
– Mnogi od njih su se razboleli od tuge, nesreće i nemaštine. Pomoć im je bila neophodna, a Srbija, ma koliko se trudila, nije mogla svima sve da obezbedi. Humanitarni rad sam počeo sa prvim puščanim mecima i ratnim nevoljama. U ovom dobrotvornom radu često mi je pomagao i pomaže mi moj šef, Nemac Štefan Širer. NJegovi životni stavovi su slični mojima: ljudima uvek treba pomoći, bez obzira koje su vere i nacije. Devedesetih godina garderobu, hranu, lekove i novac sam upućivao nevoljnicima u Republici Srpskoj – objašnjava Ercegovac, koji je krajem prošle godine dopremio humanitarnu pomoć u kolektivni centar „Proleće“ u Bujanovcu, u kojem su smeštene raseljene osobe sa Kosmeta.
Priznaje da se u Nemačkoj oseća kao svoj na svome, gotovo isto kao i u otadžbini. Kompleks građanina drugog reda, od koga boluje većina zemljaka u dijaspori, Draganu je nepoznat. To što dolazi iz Srbije pretvorio je u svojevrsnu prednost.
– Ja sam bogat čovek, imam mnogo prijatelja među Srbima i Nemcima. Ne biram ih po nacionalnosti, već po ljudskim kvalitetima. Nikada nisam doživeo neku neprijatnost zato što sam Srbin. Na okolinu utičemo svojim ponašanjem i delima. Oko sebe širim pozitivne vibracije. Osećam se dobro kada pomažem jer moje malo nekome znači mnogo – veli Dragan.
Svakodnevno se čuje sa najbližim prijateljima. Mnogi od njih ga zovu tokom noći, dok spava snom pravednika, ali Dragan se ne ljuti. Ustaje i juri da pomogne.
– Moja životna filozofija je da ljudima valja pomoći. Nažalost, pojedinac ne može da učini mnogo toga sam, potrebno je što više ljudi velikog srca. Nekada i blaga reč može da bude blagotvornija od bilo kakvog leka. Zato svim svojim prijateljima stalno govorim: „Volite se ljudi, pomažite jedni drugima, znancima i neznancima jer ćemo samo tako pobediti bezdane koji nas razdvajaju“ – zaključuje Dragan Ercegovac.
