čOVEK ZVANI SKAG
Sa svojih 96 godina Mladen Sekulović, poznatiji kao Karl Malden je danas veteran i legenda Holivuda. I jedini Srbin koji je dobio Oskara za glumu
Ministarstvo za dijasporu Srbije počelo je pripreme za veliku manifestaciju, koja ima radni naslov „ 100 najzuspešnijih Srba u svetu“. Počasno mesto na toj listi zauzima Mladen Sekulović, odnosno slavni američki glumac Karl Malden, kome je ovo ministarstvo pre par godina uručiloo orden za zasluge u razvoju srpske kulture.
Karl Malden je u filmskoj industriji radio 61 godinu, snimio je 65 filmova. A od 1993. godine je zvanično u penziji. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu i osnovao je umetničku biblioteku u Beverli Hilsu, koja je najveća u Americi. Živi u blizini Santa Barbare u svojoj holivudskoj vili. Ima dve kćerke, Karlu i Milu sa suprugom sa kojom živi preko 60 godina. Kćerke stanuju u blizini oca, pa se Mladen Sekulović često viđa sa njima i unucima. Kada je napisao svoje memoare sve ih je stavio u knjigu.
Priča o Petru Sekuloviću i Mladenu Sekuloviću, ocu i sinu, koji je postao holivudski glumac i vlasnik Oskara, bajka je o srpskoj koloniji u Americi. Nju je Karl Malden opisao u memoarima, koje je nazvao: „Kako sam počinjao“.
– Rođen sam u srpskom domu, 22. marta 1912. godine. Mladen đorđe Sekulović. Sveti đorđe, ubica aždaje, bio je slava klana Sekulović. Moje ime bilo je veliki zalogaj za Amerikance. „Ml“ kao zvuk čak i ne postoji u engleskom jeziku. Kasnije sam to promenio i postao Karl Malden. Ne sećam se mnogo detinjstva u čikagu. Sećam se da je moja majka, čehinja, spremala sjajna srpska jela. Sećam se njihovog ukusa. Danas možete kupiti kore za pitu u prodavnici, ali niko nije pravio zeljanicu ili burek kao moja majka. Sećam se i muzike, zvuka tamburice, srpskog orkestra, više nego ičega – piše Mladen Sekulović.
PUT U čIKAGO
– Moj otac Petar bio je iz Bileće, u koju sam ja prvi put otišao tek kao odrastao čovek. Kad je iz tog hercegovačkog mesta stigao na ostrvo Elis, bio je uplašen 16-godišnjak, koji se nadao da će ispuniti san koji su sanjali svi koji su putovali s njim na brodu. Obećanje posla i bekstva iz obaveznog služenja u Austro-Ugarskoj armiji motivisale su ga da sa dvojicom prijatelja dođe u Novi svet. Kad je kročio na američko tlo, imao je nameru da ode u San Francisko, gde su njegovi saputnici imali rodbinu. Međutim, baš tog dana, 18. aprila 1906. godine, taj grad na zapadnoj obali je pogodio snažan zemljotres. Pitao se gde da ide sad? Video je da mnogi ljudi sa Balkana idu u čikago, pa je i on krenuo za njima – seća se Mladen Sekulović.
– Otac je stigao u Malu Srbiju, deo čikaga u kom je mogao da razume sve natpise na prodavnicama – Simić, Nikolić, Tarilo, Filipović. Petar Sekulović je kasnije postao jedan od prevodnika srpske zajednice u čikagu. Pomogao je da se organizuje srpski hor „Branko Radičević“ u SAD, kao i srpski gimnastičarski klub, koji je organizovao igranke. Na jednoj od tih igranki, zvanoj „Sokol“, Petar je upoznao moju majku Mini Seberu. Moja majka Mina je bila iz predela Boemija, koji će kasnije postati čehoslovačka. Godine 1910. oni su se venčali. Moja majka je uskoro prešla u pravoslavnu veru i naučila srpski jezik. Zauzela je odgovarajuće mesto u patrijarhalnom domu mog oca, rodila mu je trojicu sinova, od kojih sam ja bio prvi. Prvi Sekulović rođen u Americi – objašnjava Mladen Sekulović.
– Geri je bio grad na jedan sat vožnje od čikaga u kom sam rođen. Moj otac nas je sve preselio u Geri kad sam imao pet godina. Pratio je novac, i napustio je posao prevlačenja vrata i prozora šelakom, ne bi li radio za veću platu u čeličani u Geriju. Grad je bio šahovska tabla raznih nacionalnosti. Mi smo živeli u Konektikat ulici broj 457. Nova, mlada kolonija Srba je rasla i moj otac Petar Sekulović se dobro uklapao u tu zajednicu. Izašao je iz srpske enklave u čikagu, i u mogao je biti još veća riba u srpskom ribnjaku zvanom Geri.
Živeli smo samo četiri bloka od čeličane u Geriju, u kojoj je moj otac radio. Ako je moj otac imao neke snove, sigurno ih je smrvio. Pitao sam se da li je dolazak u Ameriku bio najbolje što je mogao da zamisli za sebe. Sve dalje od toga bilo je previše, suviše teško, možda i suviše pohlepno. I posle deset godina života u SAD, pak, on je jedva umeo da priča engleski, a kamoli da čita. Na mene, prvo dete, je spalo da unesem novi svet u našu kuću. Koliko god da sam hteo da budem običan američki klinac, osećao sam se kao autsajder, razapet između mog srpskog doma i ostatka sveta. Svako dete mora da se izbori sa svojim ocem kako bi postalo čovek. Ali kako sam ja rastao, osećao sam kao da se borim sa celim svetom – kaže danas Mladen Sekulović.
SRPSKI MLEKADŽIJA
– Lojalnost srpskom poreklu je bila najveća vrednost u domu mog oca. Njegovo poreklo ga je pozitivno definisalo. On je bio duhovit, šarmantan, voljen čovek. Kada je pričao neku priču, svi u sobi bi ga slušali. Ali, još važnije, posebno za njega, je bilo to što je bio poštovan vođa srpske zajednice. Njegove zajednice i njegovog naroda. Bio je opsednut time da bude dobar Srbin, da pomaže ljudima u okolini da takođe budu dobri Srbi.
– Ja sam pomalo učio engleski igrajući se sa komšijskom decom, ali moj otac nije uspeo nimalo da nauči jezik u čeličani. Radio je kao graditelj mlina, bio je jedan od četvorice koji su popravljali sve što bi se pokvarilo. To je bio opasan posao i moj otac ga je mrzeo, iako je radio 12 godina tu, na otvoru peći, gde je bilo toliko vrelo da si mogao jedva da dišeš. Na kraju se povredio na poslu, i bio je nekoliko dana u bolnici. Posle toga je počeo da radi u srpskoj „Kloverfild“ mlekari. Razvozio je mleko, i to je radio narednih 38 godina. Vozio je mleko u crnačke krajeve, u krajeve u kojim su živeli Poljaci, Sloveni, siromašnije delove grada. U to vreme nije bilo frižidera, i moj otac je leti morao da radi noću, od ponoći do 8 ujutru, kako bi mleko bilo sveže. Kad je počeo da radi, nije bilo kamiona, razvozio je mleko u vagonu sa konjskom zapregom. Jednom mi je rekao, mnogo godina kasnije, da mu je konj bio draži od kamiona, jer je znao put. Kamion ne zna put – piše Mladen Sekulović.
– S vremena na vreme, vozio sam se sa njim dok je radio. Nismo mnogo pričali, ali je on umeo da zapeva. Pevao bi po sat vremena, srpske pesme, tiho, za sebe. Ja bih slušao. Moj otac je voleo muziku, i pozorište, posebno srpsko. Svi Srbi u srpskoj koloniji su terali svoju decu da jednom nedeljno idu u srpsku školu. Ali, moj otac nas nije terao. Verovao je da je najbolji način da mi nešto naučimo tako što ćemo pevati srpske pesme i praviti predstave. Trudio se da u svakoj predstavi koja bi se igrala u srpsko crkvi bude deo u kom će učestvovati i deca. Otac je postao lokalni autoritet za srpsko pozorište. Tatin brat iz Jugoslavije bi slao predstave, i moj otac je imao malu biblioteku scenarija. Proučavao bi ih i pravio selekciju.
Ja sam se tako nekoliko puta godišnje pojavljivao na toj bini u crkvi, gde sam, žgoljav kakav sam bio, glumio zlog Turčina sa velikim crnim brcima. Podigao bih mač i vikao „Napred!“, a za mnom bi u juriš krenulo još troje mršave dece. Tako je počela moja glumačka karijera. Ali publika je to volela jer je to bila njihova istorija, nešto što im je pripadalo – seća se Mladen Sekulović.
– Dok sam bio u srednjoj školi, pevao sam u Karađorđevom horu, a ostala deca su me zadirkivala, upirući prstom u mene i vičući: “Evo ga naš vođa!” Ali, niko to nije shvatao ozbiljno. Uostalom, Jugoslavija je još imala kralja, a Srbi u Indijani nisu mnogo marili ni za šta drugo.
ŽENA – JEVREJKA
O svom privatnom životu Mlade Sekulović govorio kao o filmskom scenariju:
– Oženio sam se 18. decembra 1938. godine, s Monom Grinberg, svojom koleginicom još iz vremena studentskih pozorišnih predstava “Gudmanove glumačke škole”. Svi su očekivali da se oženim Srpkinjom. A moja izabranica je bila – Jevrejka. Ona je volela Kirka Daglasa, a ja Marlona Branda. Prvi put sam radio sa Marlonom Brandom u “Kafani pored puta”. Kirka Daglasa sreo sam prvi put početkom četrdesetih godina. Moj prijatelj Malkolm Aterburi otvorio je noćni klub u malo mestu Adirondaksu. Na audiciji za igrača pojavio se i zgodni mladi glumac. Zvao se Izi Demski i privlačio je devojke kao magnet. Nakon što se završila serija “Ulice San Franciska”, igrao sam u nekoliko skupih filmova koji su na bioskopskim blagajnama doživeli propast. Ali, imao sam sreću u nesreći, da su pored mene na tim filmovima radila i neka zaista velika glumačka imena. Tako sam u “Posejdonovoj avanturi” igrao sa Majklom Kejnom i Sali Fild, a u “Meteoru” sa Natali Vud i Šonom Konerijem – seća se danas slavni glumac Karl Malden, kog je cela Amerika upamtila kada je postao Skag.
– Pošto uradite nekoliko loših filmova, vaša karijera je ozbiljno u opasnosti. Zbog toga nisam osetio nikakvu grižu savesti kada sam odlučio da se vratim na televiziju. Bilo je to u trosatnom televizijskom filmu “Skag”, od koga je, kasnije, nastala i serija u šest epizoda. Kad sam prvi put pročitao scenario Skag je bio radnik u fabrici poljskog porekla, koji nastoji da očuva moralne vrednosti na kojima je odrastao, uprkos tome što se svet nezadrživo menja. Predložio sam producentima da malo promene neke elemente i Skag je postao – Srbin. U stvari, Skag je vodio isti onakav život kakav bi bio moj da sam ostao u Geriju.
Tada sam i prvi put osetio sramotu što sam Srbin. Nevolje su nastale kada je film završen. Ljudi koji su vodili crkvu pisali su štampi i javno se ogradili od filma. Kako se usuđujemo da Srbe prikazujemo na takav način? Rekli su da negativna konotacija Srba nije realistična i da nismo smeli da zanemarimo ljubav prema Bogu i domovini koju doseljenici usađuju u svoju decu. A, u stvari, to je bila samo priča o ljudima koji su prvo dobri ljudi, pa tek onda Srbi. Moram da priznam da još osećam priličnu gorčinu kad god se setim ovog incidenta. Prema svakom Srbinu koga sam bilo gde sreo, automatski sam osećao prijateljstvo i naklonost. Nebrojeno puta bi mi se neka mlada osoba pojavila na pragu kuće uz jedinu preporuku da je iz Srbije – priznaje Karl Malden.
KAKO SAM DOBIO OSKARA
– Prilikom ceremonije na kojoj sam 1952. godine dobio “Oskara”, jedan od porodičnih prijatelja je sav ushićen došao u očevu kuću u Geriju: “Pite, kako se osećaš? Jedan od naših je dobio ‘Oskara’!”Otac mu je na čistom srpskom odgovorio: “Mladen je, znači, ‘jedan od naših’ zato što je dobio ‘Oskara’. Ali, da je otišao u zatvor, on bi i dalje bio samo ‘Pitov sin’.”
Te noći, čim sam krenuo kolima na Holivud bulevar, osetio sam da me neko prati. Kad sam shvatio da su iza mene u neprekidnom nizu sve same limuzine, gotovo da me je uhvatila panika. Parkirao sam dva bloka ranije i nastavio peške do svečane sale. Bio sam srećan što me niko nije primećivao, jer sam svoj stari kaput nosio preko svečanog odela.
Kad sam ušao u dvoranu, seo sam na svoje mesto. Imao sam dve karte, ali sam se sa Monom dogovorio da ona ostane kod kuće, u Njujorku, i čuva kćerkicu Milu. Preko njenog sedišta, prebacio sam svoj kaput. Desno do mene seli su Hemfri Bogart i Lorin Bekol. Znao sam Bogarta iz viđenja i pozdravio sam ga. On me je upoznao sa svojom ženom, nasmešili smo se međusobno i okrenuli ka bini.
– Deni Kej je bio voditelj. Uživao sam u predstavi, a onda sam iznenada čuo da je pročitao moje ime. Skočio sam kao oparen. Krenuo sam na binu, a onda zastao i doviknuo Bogiju: “Pričuvaj mi kaput, hoćeš li?”
Pogledao me je kao da ima posla sa ludakom, i rekao: “Samo ti idi tamo.”
Uopšte se ne sećam šta sam rekao prilikom dodele. Pravo sa bine otišao sam na razgovor sa novinarima. Nakon otprilike pola sata, pojavio se i Hemfri Bogart. Upravo je dobio “Oskara” za ulogu u “Afričkoj kraljici”.
“Šta si uradio sa mojim kaputom?” – upitao sam ga značajno.
Prvo me je prostrelio pogledom, a zatim rekao: “Jebeš kaput. Sad imaš ‘Oskara’.”- otkriva Karl Malden.
– Otac mi je umro 1976. godine, dok sam ja i dalje radio “Ulice San Franciska”. On nikada nije bio u San Francisku. “Znaš, tebe većina ljudi zna kao Karla Maldena. Ali, za mene si ti – Sekulović. A, ako neki Sekulović treba da bude u San Francisku, onda si to ti”, rekao mi je jednom prilikom – zapisao je u svojim memoarima Mladen Sekulović.
član je srpske crkve, bio je predsednik pevačkog društva „Karađorđe“ u Geri, pripadnik Ratne avijacije USA, predsednik Udruženja američkih glumaca u Holivudu. Dok je Karl Malden bio i predsednik Udruženja američkih glumaca svoju karijeru je pravio i Ronald Regan. Na dodeli Oskara u Holivud, u martu 2007. među pedesetak preživelih velikana filma, našao se i Karl Malden, odnosno naš Mladen Sekulović, vitalni starac od 95. godina. Te godine Mladen Sekulović je od države Srbije dobio orden Nemanjića.
SRPSKI OSKAROVCI
U američkom filmskom svetu, pored Sekulovića, Oskara su dobili još četvorica naših ljudi. Drugi srpski oskarovac je scenarista Stiv Tešić, a treći je režiser Piter Bogdanovič. Ovaj sin Srbina i Austrijanke koji je sa samo 32 godine postigao senzacionalni uspeh filmom „Poslednja bioskopska predstava“. Nagrađen je Oskarom za najbolji scenario i najbolju režiju 1971. godine i tako postao jedan od vodećih holivudskih sineasta. Rođen je 30. jula 1939. godine u Kingstonu, Njujork, gde je završio filmsku akademiju. Njegov otac je bio srpski slikar i pijanista, a majka mu je bila iz bogate jevrejske austrijske porodice. Proslavio se i komedijom „Što te tata pušta samu“ (sa Barbrom Strejsend i Rajanom O Nilom). Ubrzo potom, snimio je i „Mesec od papira“ (1973.) ali i još trideset tv i filmskih dela i potvrdio svetsku slavu, ali nije nadmašaio Karla Maldena.
četvri vlasnik zlatne statue Američke akademije za film je Zoran Perišić, koji je rođen 1940. u Prijepolju, ali živi u SAD. Tvorac je iluzije Supermenovog leta na filmskom platnu. Za svoj izum, specijalni efekat „zoptik“, dobio je 1979. godine Oskara za specijalno dostignuće u filmu „Supermen“ Ričarda Donera. Perišićev doprinos „Supermenu“ je, možda, najbolje opisao režiser Ričard Doner: „Da nije bilo Perišića, ne bismo imali film“.
Srpski majstor za specijalne efekte zanat je pekao kod Stenlija Kjubrika u filmu „2001: Odiseja u svemiru“ (1968) – kao nepotpisani saradnik u odseku za animaciju. U međuvremenu, postao je pronalazač i vlasnik je nekoliko patenata u oblasti specijalnih efekata, uključujući 3D tehnologiju. Pre 10 godina objavio je knjigu „Visual Effects Cinematography“.
Na 79. dodeli Američke akademije za film Oskara je dobio Mirko Kovačević iz Beograda, koji se u SAD uselio 1986. godine:
– Nagradu smo dobili moj kolega Howard Preston i ja, za “FI+Z wireless remote system” koji reguliše tri funkcije svakog objektiva na filmskim kamerama. Dodela nagrada za našu oblast je poseban događaj i odvojen je od glavne dodele Oskara. Atmosfera na dodeli je bila veoma svečana i održana je u Beverly Wilshire Hotelu na Beverly Hilsu. Za razliku od dodele Oskara za umetnički deo, dobitnici nagrada za tehnički deo su unapred obavešteni ko je dobio nagradu. Znajući unapred da sam dobio nagradu, nisam osećao neku posebnu nervozu, mada sam bio uzbuđen kada su najavili moje ime.
HOLIVUD JE SRPSKO SELO
Hroničari Holivuda tvrde da je prvi slavni Srbin u filmskoj industriji bio je đorđe Marić, koji je pre 86 godine snimao neme kaubojske filmove u Holivudu. U istoriji Holivuda velikim slovima je pisano i umetničko ime našeg Veljka Šoše, koji je postao Bred Dekster. Rođen je u aprilu 1917. ali je uz Karla Maldena zaigrao na filmu „Džungli na asfaltu“ režisera Džona Hjustona. Holivud i danas prepričava Deksterovu epizodu sa prijateljem Frenkom Sinatrom. Naime, naš glumac je 1964. godine doslovno spasio život Sinatri tokom snimanja filma „Ništa osim hrabrosti“ na Havajima, kada je slavnog američkog glumca vir povukao ka dnu okeana. A Bred Dekster je hrabro uskočio za njega.
Ipak, svetsku slavu je postigao kao jedan od „Sedam veličanstvenih“, u legendarnom vesternu širokog platna. Veljko Šošo je umro na savom ranču 2002. godine i sahranjen je kao Bred Dekster.
U Holivudu se pričalo da srpske krvi u sebi imaju i glumci Gregori Pek, Tom Selak i Džoni Vajsmisler, poznatiji kao filmski Tarzan. Slavni glumac i plivač Džoni Vajsmiler rođen je u selu Međa u Banatu. Njegova baba Mara je bila Srpskinja. Srpku krv u svojim žilama imao je i režiser Slavko Vorkapić-Vorki. Na promociji njegovog filma 1928. godine pod nazivom „Život i smrt Holivudskog filmadzije 9413“ („The Life and Death of 9413-a hollywood extra“) klavir je svirao, niko do glavom i bradom do čarli čaplin. Njih dvojica su bili veliki prijatelji i radne kolege. Rođen je 1894. godine u Dobanovcima. Odrastao je i školu učio u Sremskoj Mitrovici i Zemunu. Posle šestog razreda gimnazije prešao je u Beograd i upisao se u tadašnju Umetničku zanatsku školu, a 1912. dobio je stipendiju Matice Srpske i nastavio studije na Slikarskoj akademiji u Budimpešti. Rat 1912. godine zatekao ga je kod sestre u Kruševcu. Za vreme rata bio je nastavnik crtanja u gimnaziji u Kratovu. Posle povlačenja, preko Crne Gore i Albanije, dospeo je sa ostalim izbeglicama u Francusku. U Parizu je odmah primljen u Akademiju lepih umetnosti
Krajem 1920. pružila mu se prilika da putuje u Ameriku i to luksuznim brodom „Il de Frans“, kao čistač palube. Svejedno, glavno je bilo stići u Njujork, a odatle u San Francisko i najzad 1921. u Holivud, i sve do 1927. godine njegovi planovi će se ostvariti samo delimično i retko. U prvo vreme bavio se slikarstvom i imao izvesnog uspeha, pa je čak jedno vreme izgledalo da će napustiti film, jer male uloge u nekim filmovima Reks Ingrama, nisu ga mogle zadovoljiti. Bio je američki filmski teoretičar, montažer i reditelj, dugogodišnji profesor filma na Univerzitetu Južne Kalifornije. Predavao je i na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Zastupnik shvatanja filma kao specifičnog i autohtonog medijuma koji se može tumačiti sa stanovišta psihologije geštalta, on u filmu vidi dinamično-plastični vizuelni potencijal nezavisan od pozorišta, literature ili bilo koje druge umetničke discipline. Kao stvaralac poznat po sekvencama takozvane „stvaralačke montaže“ u holivudskim filmovima drugih reditelja iz tridesetih i četrdesetih godina.
Od filmova koje je sam režirao i snimio u prvom redu ističu se kratkometražni umetnički filmovi, vizuelne ilustracije Vagnerove i Mendelsonove muzike: „Šume šumore“ (1940) i „Fingalova pećina“ (1941). Za vreme rata režirao je „Redova Smita“ (1942) istoriju jednog od miliona američkih regruta. Od velikog broja filmova na kojima je sarađivao kao umetnik montaže bilo kao stručnjak za razne umetničke, svetlosne, vizuelne efekte, kao majstor u osvetljavanju izvesnih tema putem simbola psihološkim ili ritmičkim naglašavanjem asocijacija, pomenućemo samo nekoliko najznačajnijih: poetične scene iz „Davida Koperfilda“, poletne momente iz filma „Dobra zemlja“, zatim vanredne sekvence „Mister Smita u Senatu“ i „Jovanke Orleanke“ i najzad, prolog filma „Zločin bez strasti“.
Umro 20. oktobra 1976. godine, od srčanog udara za vreme posete svom sinu Edvardu u Španiji, gde je i sahranjen.
LEGENDE FILMA
Legenda Holivuda je i Dobrivoje Tanasijević, koji je rođen 1993. u Beogradu. Ovaj filmski producent poznatiji kao Den Tana je vlasnik elitnog restorana “Den Tana’s” u koji dolaze holivudske zvezde. Tanasijević se u Srbiji proslavio kao fudbaler “Crvene zvezde” i kada se uselio u SAD 1956. ušao je u jedan američko-jugoslovenski tim u San Pedru. Den je pohađao i glumačku školu Džefa Korija u Malibuu, „da bi naučio engleski“. Počeo je da dobija manje uloge:
– Igrao sam komuniste, fašiste, i kriminalce. Uvek sam ginuo na kraju, i nikada nisam poljubio devojku.
Nastupao je u filmovima „The Enemy Below“, „Rin Tin Tin“, „Peter Gun“ i „The Untacables“. U međuvremenu je radio u restoranima i noćnim klubovima. Bio je i partner u “Peppermint West klubu”, prvom noćnom klubu isključivo za ples. Restoran “Den Tana’s” je otvorio 1964. Šef kuhinje mu je bio bivši Musolinijev kuvar. Uz pomoć svojih prijatelja iz filmskog sveta i zbog toga što je rstoran bio otvoren do kasno u noć, “Den Tana’s” je vremenom od običnog špageti-restorana postao prava holivudska instituciju.
Beograđanka u Holivudu je i profesor engleskog Mira Panajotović, član uprave Udruženja stranih novinara i član žirija za nagradu Zlatni globus iz Los Anđelosa. Gospođa Panajotović je uvršćena je u ediciju “Ko je ko u prosveti SAD”. Beograd je napustila davne 1959. posle studija engleskog jezika i uspele karijere u tenisu. Još u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu bavila se košarkom, tenisom i rukometom. Bila je član najmlađe ekipe “Crvene Zvezde”, koju je trenirao pokojni Nebojša Popović i član juniorske reprezentacije u tenisu.
