Dvoje mladih na Politehnici u Cirihu
Reklama
Albert Ajnštajn, tvorac teorije relativnosti i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, ostao je upamćen kao jedan od najznačajnijih naučnika u istoriji čovečanstva. Njegovo ime danas je gotovo sinonim za genijalnost, a njegov naučni rad obeležio je razvoj moderne fizike, kvantne teorije i statističke mehanike.
Iako je u svetskoj javnosti najčešće vezivan za teoriju relativnosti, Nobelovu nagradu za fiziku dobio je za rad o fotoelektričnom efektu. O njegovom životu i radu napisane su brojne knjige i naučne studije, snimljeni su dokumentarni filmovi i televizijske emisije, ali se čini da priča o velikim ljudima nikada ne može biti do kraja ispričana.
Ajnštajn je još kao dečak pokazivao izuzetnu radoznalost. Posebno su ga privlačili matematika, fizika i filozofija, a već oko dvanaeste godine samostalno je proučavao školske udžbenike iz matematike. Sa šesnaest godina razmišljao je o jednom pitanju koje će kasnije postati poznato kao „Ajnštajnov ogled”. Pitao se šta bi se dogodilo kada bi se čovek kretao brzinom svetlosti i posmatrao svoj odraz u ogledalu.
Razmišljanje o toj zagonetki dovelo ga je do zaključka da je brzina svetlosti nezavisna od brzine posmatrača ili izvora svetlosti. Upravo će ta ideja kasnije postati jedan od temelja specijalne teorije relativnosti.
Put ga je zatim doveo u Švajcarsku. Srednju školu završio je u Arauu, a 1896. godine upisao je Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih. Studije je završio 1900. godine.
U isto vreme, iz srpske porodice Marić stizala je mlada žena izuzetne volje, znanja i ljubavi prema nauci – Mileva Marić.
Rođena je 1875. godine u Titelu. Poticala je iz oficirske porodice, a zbog očevog vojnog poziva često se selila. Školovala se u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Šapcu i Zagrebu. Bila je odlična učenica, naročito zainteresovana za matematiku i fiziku, što je u to vreme za devojku predstavljalo retkost, ali i veliku hrabrost.
U leto 1896. godine Mileva je započela studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. Međutim, već narednog semestra odlučila je da promeni smer i upisala je matematiku i fiziku na Politehničkoj akademiji. Te godine bila je jedina žena na tom studijskom smeru.
U Cirihu je upoznala Alberta Ajnštajna, kolegu koji je bio tri i po godine mlađi od nje. Oboje su slušali ista obavezna predavanja, radili vežbe i delili zainteresovanost za pitanja fizike i matematike. Njihovo poznanstvo najpre je bilo studentsko i prijateljsko, a zatim je preraslo u sve dublju bliskost.
Milevina istrajnost, znanje i otvorenost ostavili su snažan utisak na mladog Ajnštajna. O njihovim prvim susretima i zajedničkom radu pisala je Milevina biografkinja Desanka Đurić Trbuhović, navodeći da je Mileva bila veoma predana učenju i vežbama, sigurna u svoje stavove i izrazito posvećena naučnim temama.
Malo po malo, prijateljstvo dvoje studenata počelo je da dobija drugačiji smisao. Albert je dolazio kod Mileve, koja je stanovala sa drugim studentkinjama. U njihovom društvu bilo je muzike, razgovora o nauci i književnosti, ali i svakodnevnih studentskih briga.
Albert je svirao violinu, najčešće dela Mocarta i Baha, a Mileva tamburicu, dok su neke njene prijateljice svirale klavir. U takvom okruženju, između studentskih predavanja, muzičkih večeri i razgovora, rasla je ljubav dvoje mladih ljudi čije će zajedničko ime kasnije privući pažnju celog sveta.
Mileva je tokom studija boravila i u Hajdelbergu, gde je slušala predavanja poznatih fizičara i nastavila da produbljuje svoje znanje. Povratak u Cirih dodatno je učvrstio njenu vezu sa Albertom. Pred njima su bili brak, porodica, naučni izazovi i godine koje će im doneti i radost i duboke lomove.
U sledećem nastavku: Studentski dani u Cirihu, prijateljstva Mileve Marić, početak ozbiljne veze sa Albertom Ajnštajnom i put koji je vodio ka njihovom braku.
Za portal Rasejanje.info Živko Marković
