Na srcu jabuka

PRIčA O BOJANI MICIć, JEDNOJ OD SREćNIJIH SRPKINJA U NJUJORKU

NA SRCU JABUKA

Godine
1999. krenula je iz vojvođanskog seoceta Melenci u susret svom snu i od tada
stečeni san od sebe ne pušta

Posvećeno
mojoj majci Bosi

Za Internet novine serbske iz Beograda i Serbian Mirror iz čikaga
piše: Igor Aleksić

igoraleksic@yahoo.com

Savetnik:
Bogdan Ibrajter – Tane

Lektorka
i redaktorka: Sandra Šare

Kada sam devedesetih godina prvi put odlučio da otputujem u
Sjedinjene Američke Države, moja majka se rasplakala. Bilo je to čemerno doba
neizvesnosti i straha. Nemaštine. Putovao sam karavanom aviona, okolo-naokolo,
trideset sati mi je trebalo da te 2001. godine stignem u Los Anđeles, a sada
sam u Americi za jedanaest. I to ako poletim iz Beograda, a ne Mađarske.

           Znači
– sve je bolje, namigujem Bojani dok je gledam. A moja majka se i dalje
brine: ’nastradaćeš od uličnih bandi, non-stop se tamo puca‘, vragolasto
oponašam ženu koja me je rodila, stalno simpatično usplahirenu od stranih
zemalja.

 Mnogo je gledala domaću televiziju moja majka.

Prepričavam anegdote o pribojavanju naših ljudi od Njujorka i Los Anđelesa,
kao da su ti gradovi džungla. Tada je bila godina 2008. Bojana je sedela u
širokoj fotelji. Smejali smo se zvonko, toliko da nam je smejanje odjekivalo u prečniku
od stotinu metara − ne znam koliko je to jardi − sve do table u naselju Kvins
na kojoj piše 27. ulica. I niko se ne buni. Komšije u Bojaninoj zgradi se raduju
smehu. Vole da zastanu pred ulazom i popričaju. Najmanje o politici. U Kvisnu −
tako sami kažu − ljude za nju boli uvo. Interesuje ih samo kako da što jednostavnije
preguraju mesec. U Njujorku ljudi zaista imaju prijatne navike.

Zgrada u kojoj Bojana živi je
prilično stara. Obrevši se u njoj, učinilo nam se da smo zalutali u doba
gangstera starog kova. čista je, s patinom iz 1927. kada je izgrađena, drvenim
stepenicama, visokim plafonima. Nalazi se u četvrti u kojoj živi svet koji
čoveka, dok s njim razgovara, gleda u oči. Ta četvrt je po arhitekturi evropska
i odoleva preduzimačima, onim tehnomanijacima koji bi sve da sruše kako bi
izgradili nove kutijaste kuće, sa zidovima kao od papira. 

Posred dnevne sobe stoje slike
Bojanine sestre, i još neki pejzaži nalik srbijanskim. Bojana – smeje se i
smeje. Veoma lepo slika raznim tehnikama. Umetnička je duša. Redovno pohađa
privatne slikarske časove u jednom njujorškom ateljeu iako joj je slikarstvo hobi.
Široke je duše kao i Vojvodina iz koje je otišla 1999. godine.

Niko ko malo bolje poznaje Bojanu ne
obraća pažnju na njen krupniji stas jer ona žarko voli ljude pa ih zasenuje, uveseljava
i usrećuje osmejkom. Davnih dana prispela je u Ameriku da usavrši
engleski jezik. A onda su počele da padaju bombe po Srbiji. Rešila je da ostane
u Americi, u kojoj može i da stekne. Ocenila je da je kod kuće ne čeka nikakva karijera.
Život je nije opovrgao. 

Amerika je nije mazila. Nekoliko godina
je čuvala decu za minimalnu nadnicu – sreća je da lako obavlja taj posao – a
onda se venčala. Uzela je i drugo prezime – Salibi. Sredila je i život i
dokumenta.
Danas je jedna od uspešnijih direktorki jedne firme koja brine o okolišu.

Aleksiću, ako ne postaneš mali Japanac,
ubiću te. Ubiću te i jer dolaziš u Ameriku godinama, a nisi se nijednom javio.
Ubiću te i zato što ne trčiš da slikaš Central park kao svaki Japanac, nego
ovde dangubiš sa mnom.

Bojana je poznata po neglumljenom humoru i
razdraganosti.

Central park sam video, a tebe nisam godinama.

I Bojana se opet zvonko smeje.

Ne volim da se namećem, kažem dok kroz
starinske prozore posmatram Njujork kako ključa. Oblaci ključaju, ljudi na
ulici ključaju i drvo na prozorskim oknima vri. Avgust je paklen mesec za
Njujorčane.

Ne lupaj, umesiću od tebe krofne, volim svako da
mi dođe iz Srbije, a kamoli ti, uzvraća Bojana na moju opasku i donosi mi
filter kafu. Volim da pričam na srpskom, a osim sa cimerkom i nekim dragim
ljudima, ovde nema šanse. I sa roditeljima – telefonom.

Klima-uređaj u prozoru slabo radi pa ću joj
kasnije pomoći da donese nov iz prodavnice. Ići ćemo i u češki restoran jer u
njemu može da pojede jela slična srpskim. Recimo, kiseli kupus i kobasice. Ići
ćemo i kod Japanaca da pojedemo najbolji njujorški suši. Možda će zatražiti da
mi održe i pokoji čas fotografije.

Napolju je mali milion farenhajta. Ne mogu da se
naviknem na tu meru pa od Bojane stalno tražim da mi vrelinu izrazi u
celzijusima. Bojana se smejulji. I kaže da neće. Njena cimerka mi dobacuje da
su napolju 42 Celzijusova stepena. Jedva se diše. Zbog blizine okeana kojim je
Njujork opasan, vlažnost vazduha je devedeset procenata. Bojani je i to smešno.

Naviknućeš se, Aleksiću. Do tada diši na škrge.

I da znaš da ti majka nije baš skroz
neobaveštena. Kraj u kojem sam sada je super. Miran, tih, dobri ljudi. Ali u
početku – u Bronksu! Jednom dok sam spavala, u sobu mi se preko protivpožarnih
stepenica ušunjao krupan crnac provalnik, ja se probudila, on mi mahnuo i
otišao. Još se i nasmejao. Nije imao šta da ukrade. Imala sam više sreće nego
pameti. Sve zavisi od kraja u kojem živiš. Početak mi je bio težak, ali danas
mi je dobro.

I u tom trenutku se setih Bojaninog sela.
Paorskog, bogatog, širokog… Nekadašnje Melenačke gitarijade na kojoj su je
svi grlili i ljubili jer je drugarica kakve nema u celom ravnom Banatu. Iako
nije bila na sceni, njena popularnost je nadilazila popularnost svih demo
bendova neke 1994.

Setih se i konja na seoskom hipodromu kako
kasaju, kako im se grive vijore. Zelenilav i prostranstava kojima je granica
samo horizont. U tom vojvođanskom ramu nekako mi nedostaje naša Bojana. Kažem
joj to, ona mi uzvraća da sam patetičan, ali i da imam pravo, da je u Melencima
imala siguran posao, nikada ih ne bi ostavila, ni svoju veliku roditeljsku kuću
– ni imanje. Ovako je žena s dvema državama u srcu.

 Srpska Amerikanka ili američka Srpkinja otkriva
da sada u njoj kucaju ta dva emotivna bubnja, i da je ponekad svaki na svoju
stranu vuče, ali da je ipak bogatija. Srećnija. Ponosnija. Jer ima cilj, jer
ima poštovanje, sigurnu budućnost. I bar mesec dana u Srbiji sa roditeljima,
svake godine, kada je Melenci dočekaju i izgrle, kao da je otišla juče, a ne
pre mnogo godina. To su dani kada deci deli kilograme bombona i čokolade.
čokoladna vila.

Bojana je uporna, ne dâ da ćutim i mislim o
koječemu.

           
Igore, ovde nisi novinar, ovde si gost, trgni se, nazovi devojku u Srbiji da
ne brine.

Ja sam uvek novinar.

Ne lupetaj.

Uzimamo peškire za plažu. Ulazimo u metalni
zmijoliki voz. Treba se sat i po voziti do ostrva
Koni.

Igore, ne bulji u crnkinje i crnce!, opominje
me. Znam da nisi navikao da ih vidiš, ali neko će te nalupati, misliće da si
rasista. Nisam rasista, naravno. Ali je opomena korisna.

Beloputi klinci rade zgibove na putničkim
hvataljkama prečagama. Nepristojno urlaju, grokću, vesele se kao da su sami na
svetu. Devojka naspram mene čita knjigu kao da je okružena savršenom tišinom.
Ignoriše ih. Skoro svi putnici u ušima imaju slušalice mp-3 plejera. Ne
razgovaraju. To je drugo lice Amerike.

Ne, ovo nije Srbija. Srbija je daleko hiljadama
kilometara. Ni lasta do nje ne može lako da doleti preko beskrajnih okeana.

           
Stigli smo, kažem ti ja lepo, Igore, da ovde ni u vozu nije dosadno,
zaključuje Bojana.

           
Izlazimo na peron. Kao da smo iz voza vremeplova zakoračili u devetnaesti vek. Ringišpili
visoki dvanaest metara. Hotdogovi po tajnim recepturama starih majstora.
Verglaši sa majmunima.  imunada od pravog
limuna, preslatka.

Ulični zabavljači. Cirkuzanti bez premca.
Strelišta sa plišanim nagradama.

I to bi da ruše veseli preduzimači radi kockastih
zgrada, ali ne dâ Njujork svoje parče istorije. Ne dâ rođeno ostrvo Koni.
Javnost se užarila do dva miliona farenhajta, što i dalje ne znam koliko je
celzijusa. Uvek ću samo delimično shvatati čarobni Njujork.

Približili smo se modroplavom okeanu, okićenom
oblacima koji podsećaju na platna starih holandskih majstora.

Idemo  i
do plaže na kojoj su uglavnom belci ili do one na kojoj su uglavnom crnci? Više
volim ‘crnačku’, nije uštogljena, sleže ramenima Bojana. Odlučujemo se za plažu
u boji čokolade.

Hodamo po drvenim trotoarima. Prostiremo peškire.
Tragovi stopala ostaju u sitnom pesku. I ćutimo o Njujorku i Srbiji. Moja
školska drugarica i ja. Okean jev leden. Temperatura vazduha i vode razlikuje
se 20 stepeni. Ali Njujorčani su se navikli.