Srbi kod Srba
Kada se nađu u belom svetu, Beograđani sve cene odmah pretvaraju u dinare! Ta transakcija nam veoma kvari uživanje u svetskim čudima. Grize nas savest da smo rasipnici, dok s druge strane shvatamo koliko smo, u stvari, bednici.
Najgore je kad nas na Zapadu pozove na večeru neki Beograđanin koji se tamo obogatio. Kupujemo preskupo cveće (a, buket, opet, ispao nikakav; jad i beda!) i vozimo se kilometrima taksijem do nekog otmenog, rezidencijalnog kraja. Bogatiji ljudi, naime, nikada ne stanuju u centru kao ostali normalan svet, već kao i kod nas, po obližnjim zelenim brdima i dolinama. Kada sračunamo koliko je koštalo ono cveće, koje je služavka odmah nekuda odnela da ne kvari enterijer, i koliko taksi, mogli smo se obući od glave do pete na nekoj rasprodaji! Makar da je bila neka večera, nego, zelena salata i rozbif tanak kao flis-papir! Hleb nisu služili. Pet puta sam tražio, a oni, ništa.
Posle večere vodili smo konverzaciju.
Dama s leve strane pitala me je da li sam prevođen na engleski ili francuski?
Nažalost, ne, gospođo!
Zbog čega, ne?
Zbog toga što sam lokalni pisac. Pišem isključivo u samoodbrani i to za svoju ulicu. Tamo gde ja živim, to je potpuno neprevodivo!
A, gde vi živite?
Kažem joj.
Kakav ste vi narod?
Rekao sam da smo mali narod, koji je imao velike trenutke. To su oni trenuci, kada na istorijskoj pozornici, tenor, prvak Opere, iznenada izgubi glas, pa iz poslednjeg reda hora istrči nepoznati statista i izvuče najviše C – veličanstveno čist ton od koga prskaju staklići u kristalnom lusteru. Imali smo takvih arija 1914, 1941, 1948…
Ali, još je gore kad nas neki bogati Beograđanin pozove u najluksuzniji restoran u njegovom gradu, da se pokaže, pa nas, već na početku pita koje vino i koju godinu berbe želimo?
Koju berbu? Kod nas se vina ne dele po godinama berbe, već po posledicama ujutru. Tako imamo tri osnovne vrste: vina od kojih boli glava, vina od kojih se postaje agresivan i vina od kojih se povraća. Podvrsta: vina sa govornom manom, od kojih se zapliće jezikom. Ja lično, pijem isključivo ona vina od kojih ujutru boli glava. Uzmem dva „Bajerova“ aspirina, ubacim ih kroz grlić u bocu, promućkam i ujutru sam miran.
Godina berbe? Kod nas u kafanama kelner vam lepo kaže da od vina imaju belo i crno, ponegde, možda i ružicu.
Skupimo se, tako, kao siromašni rođaci iz provincije i prepustimo njemu savetovanje sa konobarom.
Tada se sa tugom sećam zadimljenih beogradskih kafančina i kako smo lepo sedeli za sastavljenim stolovima. Kad jedan od nas naruči škembiće, mi mu svi umačemo sredinu hleba u saft. Gde to ima? Zamislite da svom domaćinu, pred njegovom uzdržanom suprugom (kojoj sam ionako, nešto sumnjiv), umočim sredinu hleba u njegov francuski sos od ostriga? Sigurno bi i ona i on pali u nesvest!
A večera je sledeća: ogroman vrući tanjir na sredini, pokakio se golub – pate sa grančicom peršuna, zatim drugi, još veći tanjir, i na njemu gužvica špageta, nije ni za jednu viljušku. Konobari kao sveštenici. čaše za vino ogromne, a vina u njima, nešto malo na dnu, nema ni za gutljaj. Kad oću drugi gutljaj, čovek mora da zove šefa sale, pa on donosi bocu kao da nosi svete tajne.Na kraju, on, naravno, uzima račun koji će mu se na kraju godine odbiti od poreza, a račun boli glava! Računamo u sebi, koliko je mogao pari farmerki da nam kupi za te pare, koliko mokasina i majica. Grizemo se što, kao ljudi, ne možemo da mu vratimo večeru. Gde bismo ga to, vodili sa našom lovom? Na hamburgere kod železničke stanice? Ili na viršle iz kioska?
Zahvaljujemo se na večeri i rastajemo pred našim bednim hotelčićem.
Oni, naravno, ogovaraju nas – mi, naravno, njih.
Ipak, mi bolje spavamo. Ako ništa drugo, za razliku od njihove dece, naša bar govore srpski! NJihova ni da beknu! Rođena baba priča sa njima preko prevodioca!
Spavamo i sanjamo Beograd…
