Moj Beograd u Vankuveru. Na festivalu srpskog filma u ovom kanadskom gradu ponovo sam sreo najmanje 20 prijatelja koje nisam video poslednjih dvadeset godina
Moj Beograd u Vankuveru. Na festivalu srpskog filma u ovom kanadskom gradu ponovo sam sreo najmanje 20 prijatelja koje nisam video poslednjih dvadeset godina. Reditelji, snimatelji drugovi s klase. Neki fantastični umetnici koji su nestali iz mog vidokruga ponovo su oživeli. Goran Basarić, genijalni snimatelj i fotograf s kojim sam osnivao filmsku priču B 92, Vlada Slavica, verovatno najtalentovaniji reditelj iz naše generacije koji živi u Los Anđelesu, moj klasić s režije Dušan Govoruša kninski Felini kako smo ga zvali. Ana Lalić, predivna slikarka, dobra sestra mog druga Ivana Lalića, dramskog pisca.
Njen muž Ivan, sada kanadski reditelj. Branka Katić, koja je doputovala iz komšiluka L.A. i u pauzi festivalskih aktivnosti sa svima nama uvežbava pesmicu Ane Ahmatove i ruski akcenat za ulogu u nekakvoj koprodukciji u kojoj treba da igra s Danielom Auteilom.
Najbolji više ne stanuju u Beogradu. Najbolji su na Zapadnoj obali. Ubija ih povremeno nostalgija i prečesto idealizuju Srbiju kao obećanu zemlju. Idealizuju sve što je naše. Vodu, kafane, vazduh. Oni su nervozni što su otišli, mi smo još nervozniji što smo ostali u Beogradu. Svako muči svoju muku poslednjih 20 godina.
Festival Srpskog filma već četvrtu godinu organizuju Srbi koji su uspeli u Vankuveru. Za samo četiri godine uspeli su da od manifestacije na koju su dolazili samo naši iseljenici naprave kulturni događaj na koji dolaze Kanađani, a vrlo često se traži i karta više u velikom bioskopu u centru grada. Ponosni su što u ovom multikulturalnom gradu mogu da predstave najbolje filmove iz svoje domovine.
Premoreni od ubitačnog džet-lega stižemo pravo na slavu. Mitrovdan u Severnom Vankuveru je nekako veći, svečaniji i glamurozniji nego bilo koji skup te vrste u Beogradu. Nikada u životu nisam video toliki slavski kolač, osim dobrih argentinskih vina pije se isključivo voda Knjaz Miloš, vidim oko sebe neke divne spokojne Srbe srednje i više srednje klase koji su jedni drugima pomagali kada je to bilo neophodno. Vidim veliku nostalgiju, ali i odličnu zajednicu i toleranciju na delu.
Vidim i sarme, verovatno su bolje od svih sarmi na Mitrovdanu koje su se devet sati ranije jele u Beogradu. Vidim i rozen tortu s dvadeset kora koja je ista kao kod najboljih beogradskih domaćica i domaćina. I proju i turšiju. Sva čuda su ovde moguća.
Vankuver možda nije grad ubitačnog ritma, ovde nema gužvi, niko ne viče, priroda je fantastična. Primećujem da baš ta priroda svim mojim srpskim prijateljima koji žive ovde donosi ravnotežu i mir. Ono što nama u Beogradu svakodnevno nedostaje. Možda je ipak trebalo da odem? Should I stay, or should I go now? Ključno pitanje cele jedne generacije.
