Miloš Rastović: Ako sledimo put naših velikana ima nade za nas

Miloš Rastović je nedavno boravio u Beogradu, gde je kao učesnik manifestacije Dani dijaspore na univerzitetu Singidunum, govorio o višedecenijskom zalaganju Srpskog narodnog saveza za boljitak srpskog naroda kroz razne vidove pomoći pojedincima i organizacijama, istakavši želju da gradimo mostove između dijaspore i matice bez obzira na kom kontinentu živimo, pokazujući da smo jedno jedinstveno nacionalno biće.

 Srpski narodni savez, najstarije srpsko dobrotvorno društvo na tlu Amerike, prolazilo je, sigurno, kroz razne periode, iskušenja… Kako biste, sa ove vremenske distance, našim čitaocima objasnili koji su najvažniji momenti u radu ove organizacije, kojim načelima i ciljevima se vodila i vodi?

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka srpski iseljenici su dolazili u Ameriku u velikom broju jer je ona bila „obećana zemlja” koja im je nudila ekonomski prosperitet i političke i verske slobode. Veliki broj iseljenika je radio teške fizičke poslove u rudnicima i čeličanama, bez prava na zaštitu na radu i bez finansijske sigurnosti za sebe i svoje porodice. U cilju zaštite prava radnika, Sava Hajdin je 1901. godine u Pitsburgu uz podršku Nikole Tesle, srpskog naučnika i pronalazača, osnovao Srpski pravoslavni savez Srbobran i postao njen prvi predsednik. Hajdin je želeo da organizacija postane centar srpstva i svetosavske tradicije u Americi tj. duhovni dom srpskih iseljenika.

Mihajlo I. Pupin, srpski naučnik, pronalazač i diplomata, je dugo radio na ujedinjavanju srpskih dobrotvornih društava kako bi ona postala jača i efikasnija u svom radu. Konačno, društva Sloga, Sloboda i Svesna Srbadija su se ujedinile sa Srpskim pravoslavnim savezom Srbobranom i dobile naziv Srpski narodni savez na konvenciji 1929. godine. Na toj konvenciji Pupin je postao njen počasni predsednik, a Nikola Tesla 1935. godine.

U Prvom i Drugom svetskom ratu Srpski narodni savez je pomagao otadžbinu političkim angažovanjem i prikupljanjem humanitarne pomoći. Među mnogobrojnim akcijama, u toku Drugog svetskog rata članovi Srpskog narodnog saveza su sakupili sredstva za kupovinu bombardera koji je imenovan Amerikan Serbian i korišćen je u borbi protiv nacističke Nemačke. Mnogi stipendisti Srpskog narodnog saveza su tridesetih godina prošlog veka odlazili na školovanje u Srbiju. Jedan od njih je bio i Džordž Vujnović koji je učestvovao u spašavanju preko 500 savezničkih pilota u Pranjanima 1944. godine sa trupama generala Draže Mihajlovića.

 Manifestacija “Dani dijaspore” održana je 7. jula na Univerzitetu “Singidunum” u Beogradu. Imali ste izlaganje o Srbima u Americi i o odnosu matice i dijaspore. Koliki je doprinos srpske zajednice za razvoj američkog društva i koji su zaključci skupa u Beogradu?

Jedan od avanturista koji je pristigao u Ameriku početkom devetnaestog veka je bio Đorđe Šagić. Postao je toliko značajna ličnost u Americi da se njegova slika i danas čuva u Nacionalnom muzeju Teksasa. Borio se za nezavisnost Teksasa i Meksika i bio je sudija u Kaliforniji i počasni konzul Grčke. 2014. godine smo imali proslavu 200 godina Srba u Americi kojoj su prisustvovali Šagićevi potomci, što pokazuje koliko se veza sa precima održala i posle 200 godina. Kao što su naši preci odlazili u daleki svet, tako danas njihovi potomci nastoje da održe vezu sa svojim korenima.

Pored Tesle i Pupina, koji su dali najveći doprinos u svetu nauke, danas imamo veliki broj akademskih stručnjaka u svim oblasti znanja i rada što bi matica trebala da iskoristi za dobrobit svih. U tom kontekstu su doneti zaključci konferencije Dani dijaspore da se kreira platforma na kojoj će biti olakšana komunikacija između matice i dijaspore, koja će omogućiti srpskim potomcima da se upoznaju sa svojim korenima, da nauče srpski jezik, da se radi na umrežavanju kroz umetničke, kulturne i sportske događaje i na zajedničkoj saradnji i razmeni srpskih studenata u zemlji i inostranstvu.

Između ostalog, na konferenciji sam istakao da je u toku Prvog svetskog rata, hiljade srpskih dobrovoljaca iz Amerike otišlo da se bori za slobodu Srbije i da je 55% njih poginulo braneći Srbiju. Golgota srpskog naroda u toku Prvog svetskog rata i žrtve koje je dala za slobodu i nezavisnost su temelj na kome treba graditi našu zajedničku budućnost. Ako smo dokazali u svojoj istoriji da možemo da istrajemo u borbi za ideale slobode, tako isto u miru možemo da gradimo mostove između dijaspore i matice bez obzira na kom kontinentu živeli pokazujući da smo jedno jedinstveno nacionalno biće. Ujedinjavanjem Srba različitih generacija u dijaspori sa maticom je jedini način da opstanemo kao narod. Ukoliko budemo sledili put Tesle, Pupina, Nikolaja Velimirovića, Đokovića i Kusturice možemo biti sigurni u našu budućnost, da nećemo biti izgubljeni ni za otadžbinu, ni za veru, ni za nas same.

 Vi ste jedan od scenarista dokumentarnog filma “Teslin narod” koji režira Željko Mirković. U kom pravcu su tekla Vaša razmišljanja kada ste pisali scenario, šta ovaj film treba da pokaže…

Film je inicirala Teslina naučna fondacija iz Filadelfije i više od dve godine se radi na ovom filmu. Intervjuisani su mnogi Srbi iz Amerike koji su dali doprinos izgradnji Amerike i sveta. Glavna ideja filma je da se pokaže da su srpski iseljenici i posle 200 godina postojanja na ovom kontinentu očuvali svoj etnički i verski identitet. Kada su srpski iseljenici dolazili u Ameriku oni su doneli nešto mnogo vrednije od novca, a to je njihov talenat i spremnost da se žrtvuje za dobrobit svih. Film opisuje šta su ostvarili kroz svoj rad počev od Đorđa Šagića, Tesle, Pupina do današnjih značajnih ljudi i važnost građenja mosta ka matici. Bilo bi lepo da se film završi iduće godine, trebalo bi još da se snime neki delovi u Srednjoj i Zapadnoj Americi.

“Amerikanski Srbobran”, najstarije srpske novine na američkom kontinentu, izlazi u kontinuitetu od 1906. godine. Kako biste predstavili našim čitaocima ovo značajno glasilo srpske zajednice u Americi? Ko ga danas uređuje i kojom se uređivačkom politikom vodi?

Amerikanski Srbobran je zvanično glasilo Srpskog narodnog saveza. U početku su bile dnevne novine štampane isključivo na ćirilici. Tokom tridesetih godina prošlog veka počela je da se uvodi engleska sekcija novina kako bi se privukla prva generacija srpskih iseljenika kojima je engleski bio maternji jezik. Veliki broj srpskih književnika je pisao za Amerikanski Srbobran kao što su Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Vasa Mihajlović i mnogi drugi.

Danas Amerikanski Srbobran izlazi dva puta mesečno i ima srpsku sekciju na ćirilici i englesku sekciju novina. Urednik srpske sekcije je književnik Aleksandar Petrov, a engleske sekcije Sandra Radoja. Kada je počeo da izlazi, a tako je i danas, Amerikanski Srbobran je izveštavao o aktivnostima njenih članova i o događajima u Americi i matici kao što su socijalno-ekonomski problemi, kulturno-sportski događaji, osnivanje srpskih parohija i crkava i druge teme koje su od interesa za njene članove.

 Sa kojim organizacijama i institucijama u Srbiji sarađuje Srpski narodni savez i na kojim poljima…Šta se može unaprediti, poboljšati, na čemu treba insistirati?

Srpski narodni savez sarađuje sa institucijama kulture u Srbiji kao što su Narodna biblioteka Srbije, Matica Srpska i druge institucije od velikog kulturnog značaja. Nedavno smo uspostavili saradnju sa Andrićevim institutom u Andrićgradu na šta smo veoma ponosni. Pored kulturne, treba unaprediti uzajamnu ekonomsku i političku saradnju kako bi više bili prisutni u matici i matica u Americi.