Крунисање цара Душана, Паја Јовановић
Испраћају се књиге, на све четири стране
Царства пространога. И свако јутро, вече,
Одлазе верне слуге и хитре скоротече,
И носе књиге нове. То самодржац зове:
Велможе и властелу, владике и монахе,
Све до последњег роба, убоге и сиромахе
У град престони Скопље, где ће се у слављу пуном
Венчати царском круном.
“Светли су ови дани, којим нас Усуд засу,
И ја те народе мили полазим срдачно звати,
Те да ме твоја љубав и оног дана прати,
Када ваш цар отац и ваша царица мати
Са њиним сином милим буду у пуној срећи,
И кад над нашим царством засија царска круна.
Дођите мили моји, дођите сви од реда.
Трпеза царска биће за све и свагда пуна
То је свесрпско славље, плодови плодова трудбе наше,
То је свесрпска круна!“
А то је било у дан опште радости људске,
Када је Богочовек победник смрти пост’о.
И кад су свитала јутра бистром пролетном зором,
И кад су многе тице певале српском гором,
И кад је мирисну земљу парало оштро рало,
Када је пољима српским бујала сочна трава
Баш на дан Васкрснућа, када све васкрсава…
И све је намах стало.
Јер цар се венчава круном у стоном Скопљу граду.
И ево седам дана како се Скопље кити,
Најлепшом китом царства, што ће је игда бити:
Народом са свих страна; народа царства моћног:
Ту су велможе и властела, владике и монаси,
И себри и отроци, убоги и сиромаси,
И жене, старе и младе, и с њима њина чеда
Дошао је народ цео, да славље царства гледа
И да поздрави цара љубављу чистом, пуном
Владара са царском круном.
Пространо царство српско, простирало се онда,
У сунчев рођај, до плодних долина реке Струме,
У заход до утока: Дрима, Шкумбе и Љуме
И дуж Јадранског мора све до залива Арте.
Југу до Пинда планине, Олимпа и Солуна.
Северу границе беху: Сава, Дунав и Уна.
У тако пространом царству градови беху многи:
Призрен и Скопље, престони град од царства цео,
Па онда Прилеп, Охрид, Битољ, све до Солуна бела,
И Бер и Дојран и Штипље, Струмица и град Велес
Крушево, Гостивар, Кроја, Елбасан, Берат и Серез.
И све до Јањине града, па онда Јениџе; Воден и Костур,
Кратово, Куманово, Гњилан и Нови Пазар и Зета
И цело Поморавље и многи намастири,
И многа места света.
И ево седам дана како се Скопље кити,
Најлепшом китом царства, што ће је игда бити,
народом са свих страна; и све се то Скопљу слегло,
Све од престоног града, па до најмањег села.
Градови и градићи и царевина цела.
И само дан се чека: Васкрс Богочовека
Када ће са светог Спаса грмнути звона јека
У славу царске круне, у слављу светог дана,
У славу светлог цара, свесрпског цар Душана.
Свануо је дан радости, Христово Васкрсење,
Свршене молитве ноћне и најсвечаније бдење.
Свечана служба поче, из свих дванаест звона
Са Цркве Светог Спаса грмнуше громогласно
И из царскога двора прснуше борије јасно.
Цар се у цркву крете с царицом и сином милим
Са њима вазали царства, силног госпоства кита,
Велможе и властела и друга царска свита,
За њима штитоноше млади к’о капља росе,
Штитове цара светлог и царске свите носе,
Па онда копљаници и опклопник чете,
за њима свети оци певају песме свете.
И док са царских двора јечи борија писка,
И док радостан народ са свих се страна тиска,
Да види светлог цара, царицу и сина њина,
Свечано и полако, стопу по стопу ближе,
свечани поход пред Храм Светога Спаса стиже.
Стиже пред Храм и туна свечани поход стаде
И на знак царски у трен песме и звона сташе,
И цар прошапта благо: „Законе вере наше,
Почитоваху ми претци, тако нек буде и сада“
А из велелепног, престоног царског храма
Врујаху похвале Богу, молитве са песмама.
Патријарх с владичанством са дван’ест царства страна
Пред цара и царицу и царевића сађе
И покропа им чела водицом са Јордана
И ови целиваше њихове деснице свете,
И на знак патријарха свечан поход се крете
И опет грмнуше звона и песме многобројне
И царско лоно крете и уђе у храм свети,
У царске столове златне.
И одстојаше пуну свечану службу свету,
А кад се служба сврши, цар из свог стола сађе,
И са својима милим дворима царским приде.
Патријарх с трпезе часне круну и венац скиде
Знакове царске и њих на царско чело стави,
Па онда царици, потом и сину њином милом,
И пригрну их царским знацима и порфиром,
И помаза им чела јелејом – светим миром.
Благодарење наста и песме милогласне,
Грмнуше дванаест звона, писнуше борије јасне,
У здравље српског цара… Дворјани у тај пар
Јавише народу целом: “Крунисао се цар!“
Заталасаше се масе народа радости пуног,
И поче срдачна песма… У том се цар појави,
Са жезлом и порфиром, венцем и круном на глави,
С царицом и царевићем и са свом царском свитом,
А раздрагани народ узе рупцима да маше
Уз громогласни усклик: “Живео царе мили,
Живело царство наше!“
А све је било тако свечано оног дана,
И сама зрака божја, небо и земља цела,
Песма, народ и војска свечано нагиздана
У нове оклопе и у стајаћа руха и одела.
На цару порфира царска, порфира златоткана,
И мач исто од злата, ноже од сахтијана
И лака душанка од тамне црвене свиле са куном,
И на њој златна пуцад са царским грбом и круном.
Царица са сином милим у свили венедичкој,
Велможе и властела у тешкој кадифи, чоси
И калпацима лаким… И лепи пажеви млади
У белој кудравој коси.
И седам дана беше царска трпеза пуна
И купе и кондири и све од злата чаше,
И весеље је текло бурно и непрекидно,
Уз поклич народа верног: “Живела царска круна!
Живело царство наше!“
Милорад М. Петровић
“Босанска вила“, Сарајево, 15. јануара1907, Година XXII
