MIKROHIRURG IZ LOS ANđELESA MILAN STEVANOVIć POSTAO VANREDNI čLAN SANU

Pripada vrhu vrhova svetske medicine, ali ne krije da je iznikao iz ešalona srpskog naroda. Glad za naukom odvela ga je na put određen samo za izuzetne, a danas nauka ga je dovela do pijedestala. Reč je o dr Milanu Stevanoviću, osnivaču srpske mikrohirurgije i profesoru Univerziteta Južna Kalifornija u Los Anđelesu. U Americi se afirmisao, ali je u svim prilikama promovisao srpsku medicinu. Bio njen istinski predstavnik i zaštitnik, bio na usluzi i našim građanima i lekarima. Obezbeđivao mnogima specijalizacije na najpoznatijim univerzitetima SAD, a i sam učestvovao u edukacijama srpskih mikrohirurga i doprineo da beogradska mikrohirurgija danas bude uz rame najjačih u svetu. Procenivši njegov neprocenjivi doprinos razvoju srpske medicine, Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala ga je za člana van radnog sastava SANU.
– Za mene to je počast i najveće priznanje koje se može dodeliti jednom Srbinu. Biti u klubu u kome su Tesla, Pančić, Cvijić, Andrić, jeste dostignuće o kome može samo da se sanja – priča ekskluzivno za “Vesti” dr Stevanović.

I supruga profesor

Doktor Milan Stevanović od 1990. živi u Los Anđelesu. Radi na jednom od vodećih medicinskih univerziteta u svetu i redovan je profesor Univerziteta Južna Kalifornija u Los Anđelesu. NJegova supruga Gordana, patolog, takođe je profesor Univerziteta u Los Anđelesu i izabrana je za člana van radnog sastava Akademije nauka Bosne i Hercegovine. ćerka Marta, mišljenja je Stevanović, najverovarnije neće krenuti roditeljskim stopama. Stevanovići imaju stan u Beogradu i nikada ga neće prodati. Tvrde, Beograd je njihova stalna adresa, sve ostalo su epizode.

A u razvojnom putu ovog izuzetnog čoveka, stručnjaka i naučnika ima mnogo simbolike koje na startu priče o njemu sugerišu tajnovitu izuzetnost. Rođen u Kupinovu selu pored Ostroga, čiji su preci živeli sa jednim ciljem – odbraniti i sačuvati srpsku svetinju nad svetinjama manastira Svetog Vasilija Ostroškog. Otuda koliko je i priča o naučnim Stevanovićevim dostignućima zanimljiva, toliko je impresivno i kazivanje o njegovoj porodici.
– Moj deda početkom 20. veka otišao je u Ameriku, a vratio se 1909. godine i učestvovao u svim Balkanskim ratovima. Bio učesnik Mojkovače bitke, i jedan je od retkih koji je preživeo tu klanicu. Moj otac završio je Vojnu akademiju i 1941. kao kraljevog oficira ustaše hapse i na sreću šalju ga u Mathauzen, a ne u Jasenovac. Preživljava sve strahote i 1945. vraća se u rodno Kupinovo. Međutim, odbivši komunističku knjižicu, tadašnje vlasti ga među prvima šalju na Goli otok – otkriva priču dr Stevanović.

Stigli smo do vrha?

– Svetska mikrohirurgija je stigla do poslednje tačke, dalje se ne može. To važi i za srpsku mikrohirurgiju. Beogradski mikrohirurzi rade sve što i mi u Los Anđelesu radimo. Poseduju vrhunsko znanje, savladali su tehniku bez obzira što operišu u daleko slabijim uslovima. NJima nedostaju kvalitetne operacione sale, savremeni instrumenti i organizacija posla. A to je rezultat nedostatka razumevanja vladajućih struktura u Srbiji. Jer kako drugačije objasniti da tokom sto godina Srbija nije u Beogradu mogla da izgradi savremeni Institut koga je osnovao početkom 20. veka dr Nikola Krstić.

Doktor Stevanović upisuje i završava Medicinski fakultet u Beogradu gde završava specijalizaciju iz ortopedije. U Beogradu magistrira i doktorira, a zbog uvedenih novina Stevanovića vanredno unapređuju u docenta, a dr Savu Perovića u profesora. I to su prva vanredna unapređenja posleratne srpske hirurgije. Ovaj vanserijski doktor specijalizaciju šake započinje u SAD kod čuvenog profesora Herberta Štarka, a zatim dve godine provodi kod DŽejmsa Urbaniaka vodećeg mikrohirurga Amerike i sveta. Godine 1984. vraća se i uz veliko razumevanje tadašnje Vlade Srbije profesora LJubiše Rakića i Branka Radulovića osniva u Beogradu u KCS odeljenje za mikrohirurgiju.

Dobrovoljne misije

Ovaj stručnjak plemenite duše, stvaralačkog i nemirnog duha 1988. godine odlazi u humanu misiju u Južnoafričku Republiku. Cilj mu je bio da dobrovoljno pomogne crnačkom stanovništvu. Trebalo je u bolnici od četiri hiljade kreveta u Pretoriji da radi šest nedelja, ostao je punih šest meseci. Doktor Stevanović dok je živeo u Srbiji bavio se amaterskim društvenim radom. Dugo vremena bio je predsednik Rvačkog saveza Beograda.

Na tome Stevanović ne staje, stečeno znanje nesebično je počeo da prenosi na mlađe. Preko beogradske škole mikrohirurgije koju osniva počinje da stvara plejadu budućih vrhunskih stručnjaka koju predvode profesor dr Marko Bumbaširević, inače direktor Instituta za ortopediju i traumatologiju, Radovan Manojlović, čeda Vučetić i čedomir Vučković. Ta beogradska škola danas se svrstala u red vodećih u svetu, a koja se od najmoćnijih bolnica planete, kako reče Stevanović, razlikuje samo po nedostatku optimalnih uslova. Na nedavno održanom prvom kongresu ortopeda Srbije na kome su prisustvovali vodeći stručnjaci iz sveta, rečeno je da Stevanovićevo delo i u njegovom odsustvu od 1990. živi najlepšim i najubedljivijim životom. Ako dela ljude krase, Stevanovićevo delo ukrasilo je i srpsku medicinu.