LETNJA PRIčA
Dragi moji u tuđini, mi smo hvala Bogu dobro i zdravo, što i vama od sveg srca želimo. Najveći deo vas neće ni čitati ovo pismo, zato uzalud „moja ruka putuje da se s vama rukuje“, jer vas je pola došlo ovamo na zasluženi odmor. Ne verujem da su mnogi stigli do obećanog mora, jer su najpre morali da obiđu svoje u unutrašnjosti, a ovi ovde, zna se, počeli da ih tove svim i svačim jer naš narod iskreno veruje da na Zapadu svi gladaju, a da se kod nas jedino jede kako Bog zapoveda. I tako sve, te danas ćemo te sutra ćemo na more, ali još samo da doputuje strina Gina i teča Manojlo na viđenje (nema smisla ne videti ih), pa onda krećemo. Ali, ništa od toga! Prošlo već devet dana od odmora, a vreme nekako kao da je stalo, kao da se čovek vratio u detinjstvo; po kokošijoj čorbi plove žućkasti masni kružići, razvlače se dani kao rezanci; za doručak lakša jela – gibanica i jagnjeća crevca na žaru, a posle ručka naš Zapadnjak, posle ko zna koliko vremena, ponovo legao na divan da odspava, a glavu pokrio raširenim novinama zbog muva, po starom pravilu da: „Svako jelo kune svoje telo, što ne legne da se malo slegne“.
Uz to, na našeg čoveka sa finog Zapada, navalili stari pajtaši – ispisnici, eto ih, kao nekad, zviznu ispod prozora, šta da se radi, navučeš patike pa na ulicu. Zanimljivo, još relativno mladi ljudi, a svi pustili stomake kao da u njima drže vaterpolo lopte sa poslednjeg svetskog prvenstava. Mnogo oćelavili, a retko ćeš koga sresti da ima sve zube u glavi. Što si se usuko? – pitaju našeg Zapadnjaka. – Pogledaj ga kako se izbečio! – pokazuju ga jedan drugom, i naravno, naručuju gajbu piva, onog za koga kažu „svetsko, a naše!“
Usput, naš čovek iz tuđine primećuje, ovde je svaka druga reč evro: ovo je koštalo trista pedeset evra, šta je za njega tri hiljade evra, ja mu dam sto pedeset evra, težak je najmanje milion evra… Nigde na svetu ne može se čuti toliko puta reč evro, kao kod nas, i nigde na svetu, kad te neko sretne neće ti najpre reći kako izgledaš, pa tek onda dobar dan, kao kod nas. Ako si se ugojio tri kila: „Šta si to napravio od sebe?!“, ako si smršao tri: „Šta je, da nisi bolestan?“ Ovde nikada čovek nikome ne izgleda normalno ili, ne daj Bože, sjajno.
Prođe tako i deset dana, pa i deca zaboravila na more. I da hoćeš da ih odvedeš, morao bi na silu da ih ubacuješ u auto. Sprijateljili se sa vršnjacima u palanci, ne možeš da ih pohvataš ni na spavanje. Vataju ribe u gaće na buku lokalne rečice, po ceo dan jedu kuvani kukuruz, a pomalo se i zubljuju u lukave provincijske devojčurke.
A i Keva nije za to da se ide na to more. Još od vremena kad se „kretala lađa Francuske sa pristaništa solunska“, Srbi zaziru od mora, a od kupanja još mnogo ranije. To im je urođeno. Neki u brdima kupaju se samo dva puta u životu: okupaju ih kad se rode i pre nego što ih zakopaju. Uz to, mnogi veruju da se prečestim kupanjem tanji koža, čemu sam i ja sklon. Kada me žena natera da se okupam, uđem u kupatilo, zaključam vrata i pustim sve slavine, pa sednem na mašinu za pranje veša, zapalim na miru cigaretu i povremeno vičem Brrrrrrr i Uh, Uh, Uh! – a ponekad i zapevam „Žene su verljive….“ kao što se to čini u kupatilu. Kad izađem, žena me pohvali i kaže kako sada divno mirišem!
Usto, po pijaci i na ulicama preko noći izrasla brda lubenica, pa ih Srbi kuckaju i prinose ušima da čuju kao nešto iznutra, Vivaldija, Bokerinija, šta li? Onda nastupaju trenuci neizvesnosti kada se položi na sredinu mušeme na stolu. čisti hazard, hoće li biti slatka ili neće, a zna se, po običaju, seče je Keva, a njeno zrelo srce daje najmlađem unuku.
Za sve to vreme, Zapad ispod naorčara nestrpljivo gleda na sat i nervozno kucka prstima po stolu, čekajući da se vratite iz detinjstva u Frankfurt, Pitsburg ili Vankuver, kao što su nas nekada u septembru strogi profesori čekali da se vratimo sa raspusta da nam ponovo zagorčavaju život.
