Postoje pitanja na koja nikada nećemo naći odgovor. Naprosto, za života neka pitanja ostanu neodgonetnuta. Kako objasniti bilo kome zašto nešto volimo i zašto to nešto doživljavamo kao lepo, drago, blisko i kao svoje. Kako objasniti sva osećanja koja večito izmiču svim pokušajima naučnika i izumitelja kojekakvih objašnjenja da dokažu i matematički tačno objasne sve ono što nas čini ljudima. Što više doživljavamo težinu života, u svoj njegovoj surovosti, pokušaja je sve više. Ali odgovora malo i sve manje.
Dugo sam sedeo u jedno letnje veče pod jabukom. Rascvalom i punom još neubranih plodova. U dvorištu koje mi je deda ostavio u nasleđe. Pod jabukom koju je on kalemio.
Sedeći tako, setio sam se svih ispričanih i neispričanih priča koje sam od njega čuo, koje mi je, dok sam još dete bio, ispričao. Ne znam kako, setio sam se i njegovog oca i svega onoga što je neko i njemu u nasleđe ostavio.
Nedavno sam bio na Kosovu. Moglo bi se pravim podvigom nazvati putešestvije koje sam prošao da bih stigao tamo gde sam već došao, i onako, tamo gde sam već i oduvek bio.
Blatnjavim, od točkova kola, putnika namernika, ljudi, razlokanim putem.
Ušao sam na Kosovo kao u svoju baštu. Kraj mene su ostajali voćnjaci, njive i pusta polja moje braće i sestara. Po ocu, po dedi, po ocu mojega dede, prijatelja i slučajnih znanaca. Pogledom sam tražio onu jabuku sa početka priče. I našao sam je – u sebi. U sećanju i prećutnom razumevanju svih onih koji su bili sa mnom – u mislima.
Uporno sam se trudio da se setim svih onih koji su kroz istoriju misli bar i površno pokušali da objasne sva ona nastojanja da se objasni ono, čemu imena ne znam, ono neobjašnjivo. I konačno, setio sam se.
Setio sam se svih onih i svesnih i nesvesnih priča koje su mi stari preneli. O teškim mukama koje su podneli. Zbog čega? Zbog života, zbog one jabuke koju je neko posadio, pod kojom bih i ja nekome mogao da ispričam zašto je moja i zašto je baš tu gde jeste. Zašto ne želim nikome drugom da je dam? Zato što raste u mojoj bašti.
Žao mi je onih koji svoju baštu nemaju, ili su je imali, ali zaboravili. Nesrećan sam zbog činjenice što oni koji svoje potomke nemaju ili ih u svom životu u budućnosti ne vide, moje želje i sećanja ruše.
Onog trena kada mi je sve uzeto i kada mi ništa osim želja nije ostalo, nisam spreman da prihvatim da i to malo od života, i ono malo duše, neko želi da mi oduzme. Zaista nemam potrebu da se pitam koji su sve mogući načini na koji će i takvu želju u meni ubiti i naterati me da se pomirim sa onim što nečiji umovi nazivaju sudbinom, a što kao zlo doživljavam. I sve napisano i rečeno ne predstavlja ništa više do pokušaj da viknem da sam živ. Da tražim bar još jednog čoveka koji će isto to reći i koji će se sa mnom složiti. Nekoga ko će time potvrditi naše postojanje, nekoga ko želi da živi, baš isto kao i ja.
Svojim sam očima video i niko me neće ubediti da nisam u pravu kada tvrdim da moje sestre i braća na Kosovu i Metohiji ne osećaju isto. Ne želim da verujem, kako to savremeno politički zvuči, da uopšte postoji pitanje poput onog kad će vas neko slavodobitno upitati: Šta ti znaš o Kosovu i Metohiji kada nikada tamo nisi bio? Ipak, i takvo pitanje postoji.
Onome ko svoju baštu nikada nije imao, nek mu ostanu bandere, popljuvani gradski uglovi ulica i ulazi skupih restorana u kojima se živi život očeva i majki koji su sve svoje njive i krave prodali da bi im deca postala nešto. Nije suština u tome što ćemo nekada negde otići, muka je ako nemamo kome i gde da vratitimo.
Uporno se i dalje trudim da mi neko objasni sva moja osećanja i svu moju povezanost za sve ono što me čini ličnošću. Za moje pretke i zemlju koju su mi u nasleđe ostavili.
Kosovo i Metohija su srce Srbije. Sve reke koje mojom zemljom teku , njene su vene. Koliko god želja za životom bila jaka, uvek će se naći oni koji će želeti da ga unište, pri tom, smišljajući najmonstruoznije načine da to i učine. Uvek će se naći oni koji će želeti da drvo života iseku do korena, ali se ipak nadam da će seme života, one naše jabuke, naći način da zaživi i na najtamnijem mestu ovog parčeta Balkana. Neće mi biti žao ako plod nikne, pa makar bio i divlji. Samo neka nikne, ali će biti moj.
Vladimir Nedeljković
