Bilo je to poslednjeg prolećnog dana ove godine u selu Prelovu kod Višegrada: nekoliko minuta pre nego što su se crni gradonosni oblaci otvorili iznad sela, sinovi i kćerka Petra i Milke Milošević – Ratko (14), blizanici Zoran i Goran (13) i njihova sestra Milijana (10) uglas su povikali majci i ocu:
– Dajte tamjana, da se molimo Bogu, da nam spase naše povrće u vrtu.
Milka je našla i zapalila tamjan. Miloševići su se molili, molili, molili i Bog je uslišio njihove molitve. U vrtovima, ispod okolnih izbegličkih baraka, krupni grad nije poštedeo nijednu stabljku povrća, a u vrt Miloševića nije pala nijedna ledenica.
– Pogledajte, sve nam je rodilo, imaćemo malo zimnice, nećemo baš ostati bez ičega kao prošle godine. Bog nas je pogledao! – rekoše uglas Petar (56) i Milka (48) pokazujući na jedan ar vrta ispod svoje izbegličke barake u kojoj žive punih deset godina.
Žive i svojim i životima svoje dece ispisuju jednu od najbolnijih poratnih bosanskih drama – drama u kojoj borba zagolu koru hleba u miru postaje skoro teža od borbe za goli život u ratu.
Kad čovek vidi male Miloševiće kako po dolasku iz škole pričaju koliko su petica dobili, i potom sedaju za sto da ručaju nezaprženu čorbu s malo krompira i bez komadića mesa, bez slatkiša, soka i bez reči za stolom…
Opasna zarada
U želji da zarade za džeparac, Zoran, Ratko i Goran često se peške spuste do obala Drine gde skupljaju staro gvožđe i prodaju ga na otpadu.
– često ih viđam kako tumaraju okolo spaljenih kuća i na samoj obali reke. Opominjem ih da je to opasno, da mogu nagaziti na minu, okliznuti se u Drinu. Slušaju me, ali, kad odem, oni se opet spuste. Posle, kad prodaju gvožđe, kupe sebi neku čokoladu, a meni cigarete. Uvek mi suze navru na oči!
Danas, u selu Prelovo, gore u brdima iznad Drine, šestoro Miloševića žive od 40 konvertibilnih maraka (20 evra) koje mesečno primaju od države na ime dečjeg dohotka za najstarijeg sina Ratka. Sve drugo je ona borba – borba u kojoj je najjače oružje beskrajna ljubav oca i majke prema deci. I borba u kojoj se desi da Miloševići izgube poneku bitku, da preskoče doručak ili večeru, da deca ostanu bez sveske ili knjige, da umesto autobusom moraju peške u školu do 10 kilometara udaljenog Višegrada, ali borba u kojoj, i kad gube neku dnevnu bitku, ne gube nadu da će im Bog podariti neke lepše dane.
Dao krv ranjenom Hrvatu
Petar kaže da je krv uvek davao ljudima u nevolji, ne obazirući se koje su nacionalnosti.
– I kad sam bio u zarobljeničkom logoru u Imotskom, dao sam krv jednom hrvatskom vojniku. Pitali su ima li ko krvnu grupu AB pozitivnu, ja sam se javio i dao krv tom vojniku. On je preživeo, a mene su manje pazili i ja sam uspeo da pobegnem iz logora – priča Petar.
– Zaslužili smo, valjda, da nam ta sreća pokuca na vrata, bar ja da dobijem neki posao, da imam neku sigurnu paru… Evo, pogledajte, sve ovde piše – bio sam tačno 360 dana u hrvatskim zarobljeničkim logorima, mučili su me tamo kao crnu guju, posle toga sam 960 dana bio na prvim ratnim linijima, prozujalo mi je više metaka pored glave u ratu nego mušica u miru, dao sam dobrovoljno krv 97 puta, bio sam pre rata nagrađivan kao najbolji mašinbravar… Ali, kad im danas tražim posao, kad im kažem da nas šestoro živimo od 40 maraka, oni vele: „Šuti, Pero, ima i gorih slučajeva.“ Jedan mi veli: „Prodaj značku što si dobio za davanje krvi.“ Treći vele: „Što s’ pravio djecu u četrestoj godini?!“ Šta ću, bolan, onda okrenem glavu i na ulicu, u šumu, hajd’ tražiti neki posao za marku, za dve-tri, samo za malo brašna, za paklo cigara…
Krpljenje opanaka
Milka je, kaže Petar, ekspert za štednju svega i svačega, počev od kore zagorelog hleba do istrošenog sapuna.
– Kod nas u kući ništa se ne baca od jela. I hleb, kad zagori, ja uzmem onu zagorelu koricu ,pa je ostružem. Sapun, kad istrošimo, i ostane ona jedna korica, pomešam s malo tečnosti za suđe i u tome otkuvama čarape i drugi prljaviji veš. Kad neki džemper ili vunene čarape dotraju, ja oparam, pa obojim vunu u orahovini i ponovo nešto ispletem… Kad deci pukne opanak, uzmem turpiju, malo očistim mesto gde je pukao, pa ga zalepim… Neki dan sam uzela nekoliko maraka od veza i dala deci po marku (pola evra) da kupe nešto. Rekla sam im da ne potroše sve za jedan dan!
Pre rata, Miloševići su živeli u Konjicu, Petar je radio u fabrici „Tadiv“, imali su stan u centru varošice i pristojno živeli sa svoje tri kćerke – Kristinom, Biljanom i Dijanom (danas su udate i žive daleko od Prelova). Prvih dana rata, Petra zarobljavaju hrvatske paravojne jedinice i odvode ga u logor. Milka sa kćerkama beži na Boračko jezero. Posle 360 dana u zarobljeništvu, Petar uspeva da pobegne i pronalazi porodicu. U međuvremnu saznaje da su jedinice Nasera Orića upale u njegovo rodno selo Kravice kod Bratunca i masakrirali 17 članova njegove familije.
– Pobili su i svu mušku decu… Hteli su da nam se sveća ugasi. Ali, Bog je meni i Milki posle tri ćerke podario i tri sina, pa još jednu ćerku…
Dejton je „uzeo“ Srbima Boračko jezero i sedmoro Miloševića je krenulo na dugi izbeglički put prema Višegradu. U razmaku od par godina, tri ćerke su se udale, a Milka, Petar, tri sina i tek rođena Milijana dobili su 1998. godine malu izbegličku baraku u Prelovu i par ari zemlje. Od tada do danas traje ona njihova borba.
– Radim sve. Najbolje od svega znam da pravim gusle, od tih para što zaradim na guslama prvo kupim djeci knjige i kartu za prevoz, a posle prašak za pranje veša, sapun, šećer… Napravio sam gusle braći Vukašinu i Bošku Mrkajiću u čikagu, a sad mi je naručio i Jovo Stojanović iz Australije. Treba mi dvadesetak dana da napravim jedne i ljudi plate od 100 do 300 maraka.
– Vredan je moj Pero. Ode da pomogne ljudima da kolju svinje i telad. LJudi ga časte kesom-dve mesa. Ja to meso posle rasporedim, bude mi za sedam dana. Meni vreća praška bude po dva meseca. Moram tako. Ali, moja deca su čista kao suza, ona nikad nisu bila bolesna, nikad jedne injekcije nisu primila – priča Milka.
Posle ručka, Petrovi sinovi su najpre bacili ‘kosku“ posteru Novaka đokovića na zidu, potom istrčali na put, uzeli neku krpenjaču, pojurili za njom po ledini, sve pogledavajući kad će im sestra banuti iz škole, sestra koja je najbolji đak u višegradskoj Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“.
– Ej, momci, nema lopte, moramo u šumu da kupimo suve grane, treba se zimus grejati! – povika Pero.
Kao najdisciplinovaniji vojnici na svetu, trojica mališana ostaviše loptu, obuše opanke, navukoše neke stare trenerke i krenuše za ocem, u šumu… Živote!
